ЖЕНЕ ГОВОРЕ: Наличје дугиног сјаја

Поштоване и драге читатељке, хвала вам што нам се јављате и пишете о појавама које дотичу све нас као супруге, мајке, сестре, баке. И жене и мушкарци су једнако позвани да бране породицу и штите душе своје деце, за које су пред Господом лично одговорни.

Зато је важно да говоримо о ономе што лоше утиче на нашу децу и да урадимо шта је до нас да их од тога заштитимо.

 

 

 

Гледам блиставе осунчане фотографије са овонедељне параде „поноса”.

Дугине заставе, ведра шарена сценографија, осмеси на лицима, младалачка креативност и енергија, загрљаји и дружење оних који „само желе да им се омогући право да воле кога желе”. Слике представника врха власти који објашњавају колико је важна подршка свакоме ко се разликује да једноставно буде оно што јесте, премијерка која наглашава да се „оријентација” не бира, као што човек не бира ни да ли ће се родити црн или бео.

 

 

Гледам и не могу да се отмем утиску колико се то разликује од реалног живота и стања душе особа које су активни хомосексуалци, које тај живот живе…

Не, то наличје дугиног сјаја нема везе с неприхватањем њихове оријентације од стране друштва, већ о мраку и тескоби који неизбежно прате њихов живот и који прожимају њихову душу до неподношљивости.

Ево шта они сами кажу о томе како долазе до „љубави” и како то све изгледа у њиховом реалном животу. На сајту за геј упознавања неколицина мушкараца подробно описује своје стварне „везе” за које се ЛГБТ активисти боре да се озваниче као норма:

 

 

„У пре-интернет ери већина сусрета се одигравала случајно. Да би се двојица нашла, морали су да одлазе на одређена места, најчешће паркове или друге усамљене кутке. Доњи град на Калемегдану је био идеалан, јер није имао осветљење и био је царство мрака.

Да би препознали потенцијалног партнера, морали су да најпре гледају један другог у очи. По томе се углавном познавало ко је заинтересован, јер стрејташи не гледају друге мушкарце у очи дуже од неколико секунди.

Уколико би контакт очима био успостављен, следила би нека од уобичајених жвака типа ’Извини, колико је сати?’ или ’Где је најближа…’.

У току разговора се испипавало да ли је други на истом ’каналу’ преко спорадичних убацивања сексуалних примедби. Уколико је то пролазило добро, постојало је више могућности.

Или се прелазило на отворено питање да ли је ’у фазону’ и одмах тражило место за секс, или се правио договор за секс.

Ако је падао одмах, то је било, наравно, на каквом пустом и мрачном месту, у јавним тоалетима, јавном купалишту или кабинама базена.”

„Ја сам првог дечка упознао у парку код Југословенског драмског позоришта.

Најгора ствар је та што нисмо имали мобилне телефоне и ако због неког разлога не дођеш у заказани термин, изгубиш сваки контакт. Скоро сам срео типа који ми се баш допао пре 25 година, али сам тада био спречен да се појавим у заказано време и хтео сам да се поједем.”

„Било је јако лако упознати се са неким и то на улици. Људи су се препознавали, освртали, загледали и лако ступали у контакт. Тако сам радио и ја.

Карађорђев парк је био омиљен за састанке у касне вечерње сате. Било је потпуно безбедно, заиста. Нисам од оних који воле да шетају по парковима, али сам то радио повремено. Када је то постало проблем, та места су почела да се гасе и данас више не постоје, осим као фетиш.”

„Налазили смо се по јавним тоалетима. Станеш за писоар и посматраш, а онда видиш како се гледају, др.ају.

Кад изађеш увек неко крене за тобом, ако се скапирате, идете да се креснете, а ако не, вратиш се у ве-це.

 

 

 

Била је и чувена кафана у пролазу код Палате Албанија где смо се мували.”

„Одеш, рецимо, на Ушће, било дању или ноћу, и затекнеш гомилу типова који се као нешто мувају и шеткају око жбуња и одмах ти је јасно о чему се ради, твоје је само да одабереш са ким ћеш.

Тада је било много искреније, јер мувања на интернету обично заврше испалом. Кад одеш на Ушће, нема испале.”

„Првог типа сам упознао на Калемегдану у шетњи. Случајно смо се затекли у једном делу тврђаве и некако се ’осетили’. Тада је било и места за налажење попут нудистичке плаже на Ади Циганлији, али и неких кафана и ве-цеа.”

 

Да њихов реалан живот заиста изгледа на овакав мучан начин, потврдиће вам свака искрена особа која је активни хомосексуалац. Свака, без изузетка.

Да ли вам сада цела та геј прича изгледа као нешто што је само „различито“, као боја очију, а заправо је исто у „љубави”, и да ли бисте подржали било коју особу у својој околини да настави да живи оваквим животом?

Да се сусреће по јавним клозетима и тражи особу која ће послужити само као објекат за сексуално пражњење?

И након тога поново испочетка. Јер блудна страст је стално изгладнели пас, никад му није доста. Никад довољно. Увек празан и незајажљив. Сурови господар, ако се тој страсти предамо.

Осврнућу се на другу главну поруку геј парадера (прва је, као што рекох, да су гејеви само различити од нас, као што се сви ми разликујемо по боји очију, а суштински се међусобно воле исто као и мушкарац и жена).

Друга порука која се најчешће чује овог пута је изречена устима наше премијерке Ане Брнабић.

Она објашњава да то што је неко „геј” или „стрејт” није ствар избора, „већ једноставно тога ко сте ви”. Као што то да ли сте рођени бели или црни није ствар избора – истиче она.

 

 

 

Интересантно је да је управо на овом „Прајду” на најочигледнији начин оповргнута ова теза. Показало се да је истина оно што православна духовност вековима говори о страсти блуда – да тај изгладнели пас тражи своје задовољење на било који начин и да блудници с временом постају привучени све јачим и јачим стимулусима и перверзијама. Граница се све више помера, те тако у задовољењу страсти блуда више нема ничег шокантног – с временом све постаје у реду, навикнутост на блуд постаје друга човекова природа, те тако на крају особа себе може доживети као геј особу.

На овогодишњем Прајду пажњу је изазвао лезбејски пар који је своју везу започео у ријалитију „Задруга” (у питању су Сања Станковић и Јована Томић Матора). Ово издвајамо управо јер је очигледан и јасан приказ тога како то да нека до тада „стрејт” особа наједном постане „геј”.

Ево шта је Сања рекла на питање новинара „Блица” о својој наглој промени сексуалне оријентације из „стрејт” у „геј”:

„Јована (Сањина „партнерка”, прим. аут.) галантна је, држи ме као мало воде на длану. Велики је џек, има манире, придржи ми капут, привуче столицу, помаже ми у свему, највећа ми је подршка коју сам икада имала у животу. Све оно што сам тражила у мушкарцу, ја сам добила у њој. Само нема једну ствар, али то је мање битно”, рекла је кроз смех Сања Станковић.

„У ’Задрузи’ са Јованом открила сам ту своју опредељеност, нисам раније имала прилику да будем са неком девојком. Када би ми се нека девојка удварала, увек сам говорила ’ја сам стрејт’. Колико год да је било лоше у ријалитију, мени је било предивно. Упознала сам Јовану и открила нову себе”, каже Сања.

Како изгледа овај пар – за оне који их нису видели, на први поглед се не може препознати да ли је једна од њих мушког пола – и по држању, одевању и по покретима, мимици, манирима и начину изражавања.

 

 

 

 

Особама које су посрнуле у хомосексуалност не треба прихватање њиховог „избора“– њима је потребно да их подржимо да се отресу ових заблуда и да храбро закораче у свој живот ка љубавној срећи. Далеко од мрачних, прљавих, јавних тоалета и збуњености по питању праве љубави.

„Прајд” са лажним дугиним сјајем одржава се једном годишње, а осталих 364 дана ове особе живе у све гушћем и тескобнијем душевном мраку. То шаренило различитости своди се у реалности управо на једну густу, мрачну и лепљиву нијансу сиве.

Што се тиче оних активиста који зарађују на муци ових несрећних људских бића – истражите њихове животе (чак и простим гуглањем њихових имена) и видећете како су горки плодови служења господара таме. Посебно се то јасно види код оних који су истовремено са пропагирањем своје „оријентације“ хулили на Бога и правили исмевајуће фотографије и коментаре у вези са Христом и хришћанством.

 

Ако познајете, као ја, неког ко је активни хомосексуалац или лезбејка пружите му људску и хришћанску подршку – реците му да то у чему је није ништа друго до унесрећујућа страст.

И да га Господ из тог блата може избавити и управити на пут истинске среће.

 

Аутор: Нела М., мајка двоје деце