ЖЕНЕ ГОВОРЕ: Абортус тинејџерке – кајање за цео живот

Поштоване и драге читатељке, хвала вам што нам се јављате и пишете о својим искуствима која могу послужити другима као поука, упозорење или бар као вид подршке, знак да нису саме.

Надамо се да ће исповест коју вам данас преносимо бити на корист првенствено девојкама које су, баш као што је и ауторка својевремено била, исто тако заљубљене, убеђене да су нашле праву љубав, и помало непромишљене. С друге стране, верујемо да ће ово искуство послужити и мајкама чије ћерке улазе у пубертет и показати им да морају имати разумевања за своју децу, нарочито када у нечему погреше.

 

 

 

Господе помилуј нас пале и грешне и чувај близу Себе сва уморена чеда!

Са седамнаест живот се шири, буди ишчекивања, чини се да пружа безброј могућности и многа надања. Сладак је јер изгледа непредвидиво, мами, вара јер изврће стварност чинећи је лепшом него што јесте. У том периоду се отвара у својој пуноћи и због тога ствара утисак „свезнајућег“ у глави тинејџера који није свестан да се све што се њему дешава сад већ дешавало милијардама младих особа пре њега. Увек исто: са пуно енергије, полетно и варљиво.

Ако немаш среће да тада поред себе имаш неког ко ће разумети твоју занесеност, а не неког ко ће да је сече оштрицама празног моралисања, ко ће се грозити и лажно стидети твоје хормонске напупелости коју ни сам не можеш да разумеш и тешко подносиш. Него неког ко ће се замислити над твојом тврдоглавошћу, ко ће ти пружити љубав када наиђу непозване сузе, ко ће бити будан са тобом док не можеш да спаваш ноћима, ко ће те надгледати док ћутиш заточен у сопственим мислима које навиру ни сам не знаш из којих извора. Ако немаш те среће, можеш да залуташ, раниш себе ранама чији ће те ожиљци пећи до краја живота. Зато буди будан и пажљив у својим заносима и жељама.

Први пут, прва љубав…

Сваки поглед те особе у мени буди радост, сваки сусрет ишчекујем са неиздрживим нестрпљењем. Његов додир, пољубац, загрљај пружа ми сигурност коју нисам никад осетила. Лупа ми срце, не могу да спавам. Не могу да једем. Толико ми је лепо да не постоје речи којима могу да опишем тренутна осећања. Желим да се заувек налазим у таквом стању. Стид ме је од старијих. Кријем. Кријем и од њега јер се бојим да ако наслути хаос који је настао због њега у мом срцу, можда му више не будем занимљива. Колико сам се заљубила не могу да мислим ни на шта друго. Узалуд седим на часовима, шта прича овај професор? Не занима ме уопште. Кад ће крај часова да се сретнемо, гледамо у очи, смејуљимо задовољно, убеђени да нико не познаје тај осећај задовољства који тренутно осећамо.

Коначно крај наставе, сусрет, пољубац, држање за руку, гледање у очи, шетња, седење у крилу, мажење по образу и раменима… разговор. Тако скоро сваки дан. Док једног дана његова рука није кренула даље од мог струка и рамена. У реду је, мислим. Ипак „ја њега волим“. Време пролази, отварају се нове могућности. Размишљам, двоумим се, савете тражим и примам од другарица. Ипак волим га, а он каже и изгледа да ме воли. Ма да. Желим да он буде „баш тај – први“. Чекам прилику.

Сами, дрхтимо, мазимо се покривени јорганом скоро преко главе од срамоте коју осећамо једно према другом.

После свега осећам стид, празнину и срамоту. Сутрадан исто – стид. Више не могу да га погледам у очи као пре. Осећај изданости, повређености, чудне прљавштине у души не показујем. Причам са другарицама као да је све нормално, а стид, срам и остала неугодна осећања не помињем.

Временом сам се опустила, поверење је почело да се враћа.

Тада се десило.

Циклус изостаје, неколико дана, недељу, две… Почиње да ме мучи страшна мучнина у стомаку. Не могу да једем, стално ми се повраћа. Мршавим нагло. Почињем да схватам да морам код лекара. И то не обичног! О, Боже, како ћу? Моји не слуте ништа. Распитала сам се о страшним детаљима одласка код гинеколога. Сазнала сам да сто на којем се врши преглед за мене представља немогућ срамни и понижавајући положај. Срећом, постоји справа која се зове ултразвук, казали су ми да и њоме може све да се види.

Дан је, окречени бели зидови, болничка атмосфера, ходник пун белих мантила који се шетају из ординације у ординацију. На столицама седе труднице са већим и мањим стомацима, а из њихових погледа и осмеха блешти радост. А ја?! Унезверена од забринутости!

Прозивају моје име и презиме. Улазим. Дрхте ми ноге од страха и срама. Доктор мушкарац, мени чудног имена муслиманског порекла.

– Скините се и лезите.

– Је л’ морам да се скинем?

– Па је л’ сте дошли на преглед?

– Да, али ја не могу. – Лице ми гори од црвенила, само што у несвест не паднем.

– Не бој се, скини се до пола.

– И гаће?

Човек ме гледа збуњено.

– Мора тако, не брини, брзо ће проћи.

– Не могу. – Почињем да плачем.

– Како да те прегледам?

– Је л’ може на ултразвук? Молим Вас!

– Није такав обичај… Можемо после и тако, али сад морам да прегледам да ли је све у реду на други начин.

– Не могу, молим Вас!

Човек нерадо пристаје. Одводи ме у другу просторију, чувену справу први пут видим, радим што ми се каже, откривам стомак, чекам, ћутим.

Док доктор гледа у екран, срце ми лупа због неизвесности, гледам широм отворених очију у њега.

– Трудна си ако те то занима.

Ужас! Најгори моменат у мом животу! Хоћу да умрем истог трена! Хоћу да ме нема! Живо биће је у мени. Ја сам одговорна за живо биће. Ја нисам способна ни сама за себе, а камоли за другог да одговарам. Не! Боже!

За овај моменат сузе су сувишне. Осећам да су оне одлика моје неодговорности, непромишљености и опуштености коју сам осећала претходних неколико месеци.

– Хоћете да задржите бебу? – пита ме.

„Не“ је изашло из мене тихо, тужно, изнуђено.

– Колико година имаш?

– Седамнаест.

– Ако ћемо да вршимо киретажу, мора родитељ да потпише.

– Добро. Кад ће то бити?

– Морамо да чекамо да се плод још развије.

– Шта? Не може одмах? Колико треба да чекам?

– Око месец дана.

Боже! Ово се не дешава мени! Ово је сан! Хорор филм! Боже, не могу да чекам. Хоћу да све прође сад и одмах. Боже, зашто си ме казнио овако? Како да издржим? Убићу се. Најдужих месец дана са животом у мени који гајим да га убијем.

Увече лежем, мазим стомак и правдам „му“ се: „Не могу… опрости ми, ја у школу још идем“, „Не могу да се запослим док не завршим школу“, „Овде нема места ни за мене“, „Не могу да останем овде, морам да одем одавде, а не могу ако не завршим школу“, „Опрости ми, молим те“, „Знаш да те волим и увек ћу те волети“…

Ипак сам морала на тај за мене ужасни сто.

Када сам се пробудила, све је било готово. Бол у стомаку је, кажу, нормалан после „интервенције“. Могу кући да се одмарам у свом кревету.

Ипак, бол из дана у дан није пролазио, повећавао се. Када сам се пожалила мајци, која је морала да сазна за све због потписа, казала ми је: „Шта си тражила, то си и добила“. На крају крајева, и мени је изгледало да сам се играла са озбиљним стварима, мада то није била ни утеха ни реч за тренутни пример. Није реаговала на моја жаљења на бол, изгледало је као да ужива у „казни“ коју трпим. Постајало је неиздрживо, ушла сам у каду, савила се од бола и тог момента је обилна количина крви са угрушаним комадима незаустављиво кренула из мене.

Било јој је јасно да морам хитно назад у болницу. Ноћ. Опет исто. Гинеколошки сто, доктори, сестре, успављивање, поновно „чишћење“. Утеха од медицинске сестре пред сан „не брини, биће све у реду, спавај сад“. У глуво доба ноћи будим се. Лежим на  колицима. Питају ме како се осећам, возе до болничке собе и ту остајем наредних десет дана. Терапија је била шест инјекција дневно. Коментари које сам слушала од сестара, доктора, жена које су лежале у истој соби са мном, увек су били исти или слични: „Млада си“, „Биће ти тешко да поново останеш у другом стању“, „Је л’ ти ово прва трудноћа?“, „Ниси требала прву трудноћу да чистиш“, „Можда нећеш моћи више да имаш децу“… Били су нежни према мени из сажаљења због моје младости.

А мој драги у којег сам имала толико поверење?

Нисам га поменула јер није ни био ту. Чим је сазнао да сам трудна, отпутовао је с родитељима ван земље. Није питао, писао, ни јављао се. Позвао је два месеца после целог пакла кроз који сам сама прошла да ми се „извини“.

На мом телу је остао ожиљак, на мојој души највећи грех чедоморства, у мом срцу никад прежаљена љубав до краја живота.

Чедо моје, чекам да се опет сретнемо. Воли те мама!

 

******

Читатељку која нам се поверила и испричала своје искуство питали смо следеће: „Из ваше приче се види да нисте имали подршку мајке, која је најважнија особа у животу сваког детета, а посебно женског. Шта бисте волели да вам је она у том тренутку рекла? Да ли би другачија реакција с њене стране променила исход приче?”

Одговор: „Оно што сам научила из свог примера јесте да није требало да се упуштам у однос ако нисам била спремна да поднесем последице својих поступака. Васпитање родитеља је темељ на ком почива наш будући живот, зато сада, када смо ми постале мајке, морамо да будемо спремне на одговорност (пре свега и свих) пред Христом.

Нико не бира своје родитеље. Бог је мени дао моју мајку такву каква је, ја је нисам бирала. Тачно је, да су околности биле другачије, да ми је понуђена помоћ и подршка мајке, да је моја мајка и данас другачија, све би било у мом животу другачије.

Али Господ нас поставља тамо где треба да будемо и води нас стазама припремљеним за нас јер другачије се не бисмо спасавали – а то је најважније!”