ЖЕНЕ ГОВОРЕ: Абортирала сам моје дете – иако то нисам желела

Не знам одакле да почнем да пишем о абортусу који сам урадила. Абортус –  ријеч непотпуна, уска, ограничена за све оно што је претходило том чину, током њега и након њега.

Надасве, опора и тешка.

То се десило, рачунајући вријеме онако „нормално“, календарски, прије четири године и два мјесеца. Што се мене тиче, трајно је, болно и невезано с годинама које пролазе. Тада ми је, можда, још било и најлакше, док се све дешавало.

Хaјде од почетка, некако, ако успијем да испричам све, пратећи ту временску нит.

Ријеч је о четвртој трудноћи по реду.

Након двије нормалне, предивне трудноће (мајка двоје деце), имала сам спонтани побачај. Тада, када сам трећи пут остала трудна, предомишљала сам се шта да урадим: тек сам се вратила на посао, имамо мали стан, простора мало, несигурни послови, без сталног радног односа… Разговарам са супругом тих првих дана трудноће је ли за то да задржимо бебу или да прекинем трудноћу. Волимо дјецу обоје, али ето… Не баш сјајни услови за рађање… И тако, био је неки викенд, недјеља, када смо, онако срећни, закључили како смо глупави и о чему размишљамо: хеј, човјече, још једна беба, још једно дијете! Усхићење и срећа.

Сјутрадан одлазим код доктора на преглед да све потврди, да видимо: опет прегледи, контроле, заказивања… Унапријед се радујем, јер су двије претходне трудноће прошле сјајно и све знам шта и како иде. Прегледа ме докторка код које сам била и прве двије трудноће. Онако опуштено ћаскамо док се припремам за контролу. Легнем и почиње ултразвучни преглед. Ћути, гледа и то тако траје можда непуних пет минута… Ишчекујем и кажем јој да пожури, да каже шта је, колико је трудноћа „стара”, како се развија плод… Ћути. Онда каже у једном тренутку како не региструје да се чује срце, да се плод помјера… „Ах! Како не чујеш, шта? Јеси ли сигурна? Да није грешка? ”, бацам своју шналу за косу која ми је била при руци и већ почињем хистерично да плачем.

Опет ме прегледа. „Не, жао ми је, али мораћеш на киретажу, плод је угинуо… ” Ужас! Плачем, не знам гдје сам, прекоријевам себе и говорим како сам глупа, како сам уопште могла и да размишљам да ли да задржим трудноћу или не… Истог дана одлазимо код гинеколога који такве интервенције ради у приватној клиници, тражим потпуну анестезију да не бих била свјесна нити једног трена свега онога што ће се дешавати. Буђење. Сузе, сузе, сузе. Одсуство с посла неколико радних дана, плус викенд. Отрежњење. Имам двоје предивне, здраве дјеце, не смијем да хулим, нити да претјерујем. Муж ми говори исто. Идемо даље.

Четврта трудноћа се дешава отприлике пет година након тога. Касни менструација. Тихо се радујем, очекујем, ћутим док не будем сигурна 100%. Купујем тест – двије црте! Ево га! Трудна! Опет срећа, радост, трећа беба! Опет и страх, након оног искуства. Прешла сам 30, али изгурала сам двије трудноће, донијела на свијет два предивна дјечака, ма какви проблеми, какви страхови. Гурамо из мјесеца у мјесец, само да изађемо из првог триместра, када су опасности од побачаја највеће.

Гурамо одлично. Долази на ред амниоцентеза. Рачунамо да нема потребе за тим, већ сам родила двоје, све је у најбољем реду. Али, правила су правила, урадићемо и то, нема проблема. Већ је пети мјесец. Рекли су из Института да зову најкасније након двије седмице ако нешто није у реду. Пролазе двије седмице. Можемо да одахнемо и то је прошло. Недуго затим, звони телефон, зову из Института да дођемо у болницу. Стрепимо шта је, али сигурни смо да није ништа страшно, звали би досад. Али, страх је огроман и свјесни смо ситуације.

„Љубави, а шта ако се деси да нешто није у реду с плодом? Шта ћемо?“, питам онако да разбијемо ћутање док идемо према болници. „Ма није то сигурно“. „Али, шта ако нешто није у реду? Имамо двоје здраве дјеце, ал’ ето никад се не зна. ’Ајде да се сад договоримо, прије него будемо тамо. Да прекинемо због њих двојице, превише је за њих“, кажем док се возимо.

Муж ћути. Након тога каже како ћемо тако поступити. Из тог разлога се и ради амниоцентеза – ако се утврди аномалија, да се трудноћа прекине. „Ал’ није то сигурно”, каже он онако, увијек позитиван. Ах, није, мислим, како није, што нас зову да дођемо… Али, ћутим. Човјек одбија да прихвати истину коју не жели да чује, да види, да спозна, иако је свјестан ње и зна, али ипак, кад је претешка, (не)свјесно се од ње бјежи.

Стижемо тамо. Ту је главна докторка која се бави генетским истраживањем, њена помоћница и дјевојка која све куца док ми разговарамо.

Аномалија. Дериватни хромозом. Вишак хромозомског материјала на кратком (р) краку. Она прича, прича, прича… Мени се у глави све руши. Не знам шта се дешава. Шта то слушам, шта ова жена говори! Да није грешка, да радимо налаз поново.

Докторка каже како можемо поново да радимо налаз, али само се излажемо поновној патњи: резултат ће несумњиво увијек утврдити да је ријеч о тешком менталном, генетском поремећају.

Почињем само неконтролисано да плачем, да ридам, стискам мужевљеву руку, стављам главу на његово раме, он ме грли и ћути. Докторка каже како ми морамо да донесемо одлуку шта ћемо да урадимо и да потпишемо испод, на папиру на ком су налази. Потврђујемо да ћемо прекинути трудноћу и стављамо потписе. Гледам пол – мушко је опет. Помислим, онако, махинално, „опрости”.

Само желим да се све што прије оконча. Истог трена, дана. Немогуће. Нови круг пакла.
Начелница гинекологије инсистира да се окупе чланови Етичког одбора који све аминује у таквим случајевима. Молим? Питам зашто је то неопходно ако су родитељи дали сагласност. Чула сам да у таквим случајевима доктори који прате трудноћу одмах издају сагласност да се трудноћа одмах прекине. Какви етички одбори кад је плод с тешким поремећајем, с тешком аномалијом, који су то етички одбори који ће довести у питање налаз доктора да је плод с поремећајем и патње једног живог бића којима ће се изложити ако буде живјело?

Ништа, начелница је неумољива – не може, правила се морају испоштовати.

Непуних десет дана новог круга пакла: свакодневно слушати ритање, помјерање, ножице, ручице које те ударају, које те подсјећају шта ћеш да урадиш с њим и шта се њему спрема.

Шта би урадио да можеш да проговориш? Шта би рекао мајци?

Не знам шта да радим, коме да се обратим, кога да питам… Одлазим тих дана код још једног доктора који је такође пратио моје трудноће. Разговарам с њим, не може да вјерује да су ме пустили да чекам у таквом стању. Разговара са мном. Питам га да ли постоји вјероватноћа и колика је да је анализа погрешна, да је ријеч просто о погрешном налазу. Каже да је ниво грешке изузетно низак, да је анализа готово стопроцентно тачна и да се због тога и ради амниоцентеза да би људима олакшали, да се не би доносила на свијет дјеца с тешким аномалијама, јер је то онда тешкоћа за породицу цијелу, родитеље, за дјецу која су здрава.

У реду. Чекам. Етички одбор се састао, аминовао. Може „да се иде на интервенцију”.

Пијем таблете у болници, улазим у амбуланту у којој ћемо да „успавамо” плод, мајка и доктор који је тог дана дежурни.

„Хоћемо ли сад да га убијемо?”, питам док лежим и док доктор убризгава инјекцију у мој стомак.

Ћути. Не говори ништа. Питам се ко је већи убица у том трену, он или ја. Несумњиво ја, одговарам себи док из мене пљуште сузе. Ја сам тако одлучила.

Чудан осјећај: нема више покрета у мени. Ништа, само отежао, тврд стомак.

Нови круг пакла: страховити болови у стомаку, желуцу, јетри. Не могу да вјерујем да су у моју собу ставили будуће мајке, и то двије. Онако полусвјесна вриштим да их избаце напоље, да не морају да посматрају моје мучење и све оно што радим.

А ја се превијам од болова, долази ми на моменте да вриштим, јер не знам шта ме више боли, да ли стомак, јетра, желудац… Можда ипак највише срце и душа, ма колико у тим тренуцима нијесам свјесна тога.

Ти болови су крајње другачије природе од оних тешких, али дивних, порођајних. Ово је пакао. Повраћам, бауљам по соби, подижем се и падам. У једном тренутку региструјем да је мој муж дошао ту. Сами смо. Ја му говорим да иде, да ме не гледа у таквом стању. Ако је већ ту, нека заборави да ме је такву видио. Стиди се жена у мени, њега. То је страшно колико су болови неподношљиви.

Сама сам у соби опет. Ево га. Излази. Сестра је ту, поред мене. Пита ме желим ли да га видим. О да! Једва сам чекала, само не тако. Малешни плод, руке, ноге, стомачић, главица, окице, уста. И језичић. Напоље. Као да га је неко заклао.

Држим га у наручју. Плачем. Пољубила сам га. „Опрости ми”. Желим ли да га сачувамо и сахранимо или не? Не. Не желим да се подсјећам да сам убила. Свог сина. И да му идем на гроб једног дана. Не, због двојице који ме чекају код куће.

Одлазим кући. Кад дјеца нијесу ту, дозвољавам себи да се исплачем. Муж је ту, поред, грли ме, ћути, па плачемо скупа. Довољно. Сасвим. С временом, указује ми на то како имамо двоје дјеце и да не смијем да претјерујем у тузи. Тачно је. Кажем и мислим тако. Заиста. Али, нешто унутра зна да тражи своје.

Причам о томе са својима, причам пријатељицама, све је некако у реду, сви разумију, урадили би исто, јер, како би било дати живот некоме ко ће цијелог живота да пати? А плус ту су и здрава дјеца која све то гледају. Све то знам. Али, оно нешто унутра се не да, пита – а шта ако је била грешка? Па онда: „Па шта ако је било болесно, мајка сам, све бих издржала и вољела бих га и такво, болесно“. Али не смијеш, због друге, здраве дјеце. Како би она то доживјела, како би све на њих утицало? Да ли би ми они икад опростили да су знали да сам нешто могла да спријечим, али сам свјесно допустила да им се дешава нешто лоше. Трају тако преиспитивања, данима, мјесецима.

И ево, годинама. Годину негдје након тога, тражећи разне одговоре на та питања која ме растрзају, прилазим цркви. И упознајем Њега, који је већи од свих наших гријехова. И који је већи од нашег зла.

Што га нијесам пустила да живи, кад само Бог зна зашто ми га је дао таквог?

Не знам одговоре. Знам само то што се дешава у мени. Од тада.

Након тога сам опет остала трудна. И опет – побачај.

Ето. То је моја прича, испричана први пут, након толико година. Не знам хоће ли помоћи некоме у доношењу овакве или онакве одлуке. Има ту још много, много момената који су се издешавали, али, ово је суштина, чини ми се, написана у даху.

Само ћу још споменути једно: тражећи тако одговоре отишла сам код једног дивног свештеника и разговарала с њим. Рекао ми је тада да је била грешка што сам поступила тако: био је један случај гдје је исто утврђена аномалија, али су ти људи били вјерујући, при цркви, предали су се молитви и послушању тог свештеника. Родио се, каже, здрав дјечачић, ено, каже, трчи, скаче, прича.

И то сам дужна да кажем.

Вољела бих да свака жена, којој се деси слична ситуација, иако није вјерујућа, оде и разговара и са свештеником. Ја тада нијесам била при цркви, иако одувијек вјерујем у Бога.

Овом приликом апеловала бих на све жене да никако не раде абортус, ма каква да је њихова ситуација, из ма ког разлога да се колебају. Молим те, немој. Пусти да живи. Сваки је разлог мали и ништаван у односу на оно што доносимо на свијет. Када смо већ благословене да рађамо, рађајмо.

У оваквим случајевима, из медицинских разлога, не усуђујем се да кажем ништа. Нека супружници донесу заједничку одлуку, али нека се добро преиспитају.

Знам да ми је Бог опростио, јер је Он љубав и јер зна нашу грешност, али не знам да ли је он, мој син.

Посебно ме занима шта се дешава с душама тих бића које смо убиле ми, мајке. Са душама оних бића чије су мајке свјесно, из овог или оног разлога, прекинуле трудноћу.

Анонимна читатељка

Савремено друштво, које уздиже абортус као право жене да одлучује о свом телу, занемарује и негира његове последице – и физичке и психичке. Постабортивни синдром је веома честа појава. Жене осећају бол, кајање, тескобу, кривицу и грижу савести, страх и нападе панике, емотивну отупелост, поремећај апетита. Могу се јавити и депресија и суицидалне мисли. Жена може да има потешкоће да се емотивно повеже са осталом децом (већ рођеном или добијеном након абортуса), као и с партнером.

Путем рубрике „Трудна си – већ си мајка”, у којој преносимо искуства жена у тзв. кризној трудноћи, и путем кампање „Жене говоре у своје име” желимо да помогнемо женама да упознају право лице абортуса и последице тог чина, као и да помогнемо онима које иза себе имају то искуство и сада им је потребно исцељење.

Ваше исповести примамо без осуђивања, уз разумевање и саосећање. Пишите нам јер тако помажете себи и другима који се могу наћи у сличној ситуацији.

Редакција сајта Православни Родитељ