Као и увек, руска православна ауторка Елена Фетисова обрађује једну много важну тему за православне породице, посебно оне вишедетне.
Подстиче нас на размишљање о томе колико је нама као православним родитељима важно да се добро котирамо у овосветским друштвеним стандардима, колико ми сами можда имамо страхове да се наша деца неће добро уклопити у друштво, да ће имати „комплексе“ итд.
Фетисова одлично указује на суштину проблема који се крије из тих родитељских страхова.
ПравославниРодитељ.орг
Да ли ћемо чути: „Зашто си нас уопште и рађала?“
Ових дана сам размишљала о материјалним проблемима породице са више деце. Не о оним, често измишљеним, страховима да „нећеш успети све да нахраниш“, већ о префињенијим искушењима која очекују породицу када старија деца мало порасту и почну болно да доживљавају одсуство „екстра справица“ којима могу бити напуњене торбе другова из разреда.
Неко од родитеља, можда, тако и чека страшни дан када се деца врате из школе са суровим питањем: „И што си нас уопште и рађала ако чак не можеш ни таблет да купиш свакоме од нас?“ Или: „Чак ни другове не могу да позовем! Сви имају своју собу, а ми само своје кревете, и то дечије!“ Или ће несрећни потомци са тактом оћутати, али ће осећање сопствене недовољне вредности и оштећености неизоставно испунити њихове душе свим могућим „комплексима“.
Искрено говорећи, ја сам такође и сама већ неколико пута видела такве ситуације у пракси. Накупила ми се гомила мисли и покушала бих да изложим део њих.
Са једне стране, мајке са више деце изузетно нервира „популарна психологија“.
Сви већ знају за кризу седам година (тачније, кризу почетка школе) и адолесцентску кризу. Знају да у школском узрасту расте утицај вршњака и учитеља на дете, а да се у адолесцентском пеиоду генерално догађа поновна процена сопствених вредности и ауторитета, као и да се,пре свега, ауторитет родитеља подвргава критици.
Тако да је, теоријски гледано, вероватноћа да се од детета чује нешто попут: „Али ја и нисам тражио три брата, боље је да имам своју собу!“ – веома велика.
У пракси је, истина, све мало сложеније. У једном тренутку ће дете заиста почети да усмерава критички поглед на родитеље, да би их добрано тестирало. Али не искључиво према критеријуму материјалног успеха!
Бледо се сећам свог одрастања и чини ми се да је главни тинејџерски критеријум по коме процењује – постојање „среће“ (мирне радости) његових родитеља као и праведности. Тинејџер се припрема за живот у коме очекује срећу и правду, све што му је потребно да зна о родитељима је: „А да ли су они нашли срећу? Јел’ има смисла да се угледам на њих или не?“
Ако родитељи не личе на срећне људе, тинејџер покушава да дефинише узроке томе и можда закључи да је ствар у материјалним проблемима, они су у крајњој линији, најупадљивији.
Он ће тражити љубав међу родитељима, радост, мир, и – ако не нађе, мислиће да је проблем у недостатку новца, и заиста ће онда следити питање: „Зашто сте нас рађали?“
Посебно се може очекивати сличан исход уколико и сами родитељи имају навику да на сав глас јадикују о материјалним тешкоћама и списку финансијски неостваривих маштања.
Међутим, исто тако у другој породици други тинејџер види корен породичних проблема у татином послу или маминој успешној каријери – тако да се не можемо осигурати у свим варијантама.
Осим да живиш, чувајући радост… А то није лако.
Што се тиче „комплекса“ о којима ретко ко да није чуо… Мени се чини да је на почетку потребно снаћи се са сопственим комплексима.
Ако новопечени отац озбиљно размишља шта да учини да у будућности његова деца не буду искомплексирана због одсуства ајфона, најбоље је пре свега да се сам отац озбиљно преиспита да нема он сам комплексе јер нема „добар“ ауто или још нешто слично.
Само постављање питања: „Шта да учиним да дете не би патило због недостатка овог или оног“, говори о томе да су управо родитељи због овог или оног недовољно спокојни.
Ако мама и тата немају осећање незадовољства због мањка финансија са жељом да целом свету докажу своје невероватно материјално благостање – онда и деца имају много шанси да се не фиксирају исувише у будућем животу на материјална питања.
Генерално гледано, не можемо приписати „право на сиромаштво“ искључиво породицама са више деце.
Далеко да сваки јединац у породици иде у школу у злату и свили. Исто тако и родитељи са „мало деце“ деле дечију одећу међу родбином и суседима у улазу, а нове ствари купују на распродајама. И нико није умро због тога.
Постоји, такође, још један специфични „комплекс“ код људи са више деце.
Јако, исувише јако, постоји жеља да се докаже – пре свега себи самима – да „нисмо најгори“, да смо ми уопште нормални.
Значи, негде тамо дубоко унутра, још није превазиђен стереотип о вишедетности као маргиналном феномену у сваком схватању ове речи. Понекада чујем (истина, сада већ јако ретко) жалбе: ето, нико не воли породице са више деце. Па, маме са више деце понекада саме себе „не воле“!
Гледано са становишта норме, ја још нисам превише вишедетна али већ и код себе примећујем ту болесну тежњу: да успут покажем људима око нас да, ето, ми умемо и да читамо са децом и идемо и на плес и уопште, паметни смо као да имамо више година.
Жена за коју је рађање више од два детета апсолутно норма, просто неће емоционално да се расплињава на сличне бесмислене спорове са „друштвеним мишљењем“.
На интернету ме је веома дотакао разгневљени коментар мајке са више деце на књигу Ане Катрин Вестли „Мама, тата, бака, осморо деце и теретњак“. За децу је у питању поклон, а не књига, на честе молбе својих ћерки сам је читала наглас, док већ нисам поживчанила, научивши је напамет. Просто, весело, са љубављу написано. За родитеље тамо има и примеса практичне педагогике.
А ту се нека читатељка нашла увређена: „Како се ауторка, ето, усудила да тако лаже и понизи породицу са више деце! Деца у књизи и живе сиромашно и мало излазе и не друже се и свако путовање за њих је као дар са неба. А ми имамо толико деце, сви се нечим баве и никакве закрпе нису ни једном носили! Тако да Вестли, таква и таква, има само јако лоше стереотипе“.
А ја читам такво мишљење и сматрам да ауторка Вестли уопште нема стереотипе, јер се она не боји материјалних тешкоћа, већ их чак некако и преувеличава, које потом ти хероји на кративан начин превладавају.
Стереотипи су у глави особе која се исувише гневно бори са њима.
У мом случају, ја чак и не знам одакле долазе лоши стереотипи. Ја сам на пример, у детињству јако волела цртани: „Мајмунчићи, напред!“ А недавно сам га са децом гледала и пресекла се мало. У питању је потпуно бљутава пародија на мамицу са више деце. Она је мајмун – тиме је све већ речено. Њена деца су неконтролисани дебили. Коса је рашчупана, поглед преплашен, кецеља отрцана, сва у закрпама. У сваком цртаном она је заузета покушајима да полако, стидљиво и несувисло исправља оно што је направио њен пород. Уопште, чудо колико је добра. Али ипак, не треба саму себе плашити мајмунима, па још и деци у наслеђе остављати своје страхове.
Такође се дешава да се неко од чланова породица са више деце не стиди материјалних тешкоћа, али да то све прелази линију у супротном смеру: породица се буквално размеће сиромаштвом, облаче децу у неке заиста страшне крпе, чак и када постоји могућност да се купи нешто или када познаници донесу гомилу врло лепих ствари. Ту заиста одрастање деце може да се покаже веома горким…
Повећани прохтеви у адолесцентском узрасту најчешће нису повезани са реалним имовинским стањем другова из разреда до когјег породица са више деце „не може да добаци“.
Често степен дечијег немира због немања свих тих „апарата и справица“ и одеће говори о његовом мишљењу о себи. Девојчица која мисли да није лепа, заиста може сваки месец да „цеди“ џепове родитеља, купујући нове и нове крпице. Дечаку који је несигуран у себе биће потребни „успеси“ у таблетима, телефонима и другој ликвидној имовини.
Овде је превенција само једна – обраћати пажњу на децу (позитивну пажњу), не „убијати их у појам“, не учити их од детињства лоше схваћеном смирењу, не бојати се исувише лепоте и упорности код сопствене деце. А то је већ јако тешко. Тако временом и долази до пуцања: „Ти си таква и таква!“ са поводом и без повода, посебно ако је и деце и брига заиста много, а мама је хронично уморна. Између осталог, дечије мишљење о себи је засебна тема.
Генерално гледано, све тешкоће одрастања, како материјалне, тако и нематеријалне, опасније су што је слабији контакт детета са родитељима, што мање у породици има оног једноставног блиског односа.
Ето, пишеш по интернету и тастатура се „усијала“. Лакше је гласно прочитати неки изнервирани коментар него заинтересовано поразговарати са децом.
Међу мојим познаницима постоји много примера да је топли, нормални контакт са децом – могућ. И могуће је сачувати поверење, интересовање и љубав тинејџера према родитељима и њиховом начину живота.
Питање је само, да ли смо ми спремни за такав, дугачак разговор или је једноставније „извући се“ и купити ајфон?
Аутор: Елена Фетисова, жена руског свештеника
Превод за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковић
Руски извор: Православие.ру
Коментари