У првом делу овог текста говорићемо шта родитељи детета које трпи малтретирање и вршњачко насиље могу и треба да чине у односу на одговорне особе у школи и институцијама при Министарству просвете.
У другом делу текста (на овом линку) ћемо говорити шта родитељи могу да учине у контексту свог детета које трпи насиље (како да потраже помоћ за њега и савете за себе, како да се упознају са психологијом вршњчког насиља, као и на који начин могу своје дете да оспособе да се одбрани од силеџијског понашања од стране својих вршњака у школи).
1.ДЕО – ШКОЛА И ПРОБЛЕМ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА
За овај проблем нису потребни велики уводи. Ко год има дете које је бивало шиканирано, малтретирано, искључивано из друштва, одбацивано, исмевано, физички злостављано и понижавано на различите прикривене и неприкривене начине – зна о чему говоримо.
Зато ћемо прећи одмах на ствар.
Зашто се у школи одржава проблем вршњачког насиља?
Многи просветни стручњаци имају теорије и објашњења како долази до појаве вршњачког насиља у школама, али је мало оних који постављају кључно питање – шта тај образац насиља ОДРЖАВА и због чега се тај проблем у школи често не решава.
Ево о чему се ради: Програми против вршњачког насиља у школама у Србији су доживели свој потпуни фијаско!
Најбољи њихови ефекти и домети своде се на пар заиста лепих песама о томе како је лепше кад се „сви ми иако различити“ лепо дружимо и слажемо, и пар лепих спонзорисаних видео спотова. И то је то. СВЕ ЈЕ ОСТАЛО ИСТО. Деца и даље бивају малтретирана, силеџије и даље злостављају своје вршњаке.
Дакле, ако сте родитељ школског детета – не рачунајте да се вашем детету неће десити насиље само зато што у пропагандном летку школе у коју уписујете ваше дете пише да се у тој школи негује ненасиље, да постоји школски полицајац и чувар, и да је та школа пролазила програме против вршњачког насиља, итд, итд.
Суштина неефикасности ових програма је у томе што су програми рађени само са децом, а требало је да буду рађени превасходно са директорима школа, наставницима који су учествовали у реизбору тог директора (чешће: директорке), стручним сарадницима (психологом, педагогом), секретаром школе (по струци правником) као и са просветним саветницама у школским управама и просветним инспекторима (који су по струци често правници).
Зашто са њима?
Зато што су они кључне особе и фактори од којих зависи хоће ли се школа заиста позабавити проблемом насиља и његовог конструктивног решавања – или ће се прећи у прикривање, минимизирање или скретање са суштине проблема (нпр. уместо да се баве насиљем почињу да измишљају причу о некаквој дискриминацији, нетолеранцији, недостатку стрпљења и разумевања од стране родитеља остале деце итд.)
Није довољно то што су деца пролазећи кроз програме против насиља постала способна да препознају насиље, уколико у школи нема одрасле особе вољне да се тим проблемом заиста позабави. Све ће се завршити на томе да ће на жалбу детета да му је учињено насиље неко од одраслих рећи: „Ма, добро, само су се шалили, видиш да ниси ни повређен, није то ништа, није битно“.
Запамтите: кључне особе од чије воље (и едукованости о начинима како да се проблем заиста реши) зависи да ли ће се проблем вршњачког насиља међу децом у школи решити су ове:
- Директорка школе
- Психолог и педагог
- Секретар школе (дипл.правник)
- Остатак колектива – њихова међусобна сложност. Појединачни учитељ или наставник ту не може много променити сам.
А изван школе:
- Просветне саветнице из школске управе Града на челу са начелником.
- Просветни инспектори из Градског секретаријата за образовање, а потом и са републичког нивоа.
Ако међу овим факторима нема ниједне особе заиста спремне и решене да засуче рукаве, потражи потребну помоћ/начине да се суочи и реши проблем вршњачког насиља – оно се у тој школи неће решити. Тачка.
Родитељи деце која трпе насиље ће се бунити, писати петиције, можда се и међусобно сукобљавати, можда ће чак и повлачити децу са наставе у школи на неколико дана, наставници на наставном већу ће се препирати и филозофирати, просветна инспекција ће доћи и написати некакве „мере“, директорка школе ће као да одговори на те неке мере неким својим извештајем да је као те мере у име Школе спровела. Инспекција и просветни саветници ће написати свој потоњи извештај („ми смо били и урадили свој посао“) и СВЕ ЋЕ ОСТАТИ ИСТО.
Деца ће и даље бити злостављана, директори школе ће наложити запосленима да не обавештавају родитеље о насиљу у коме није било очигледних физичких повреда, неки ће наставници малтретирану децу суптилно уверавати (по налогу директора или из страха за свој посао) да се све то десило „само у игри“ , да тај силеџија „није мислио озбиљно“, а слуђени родитељи неће знати шта да раде, све док , као у случају дечака Алексе Јанковића из Ниша – не буде трагично.
Шта родитељи могу и треба да учине:
Дакле, родитељи школараца, треба да реагујете на вршњачко насиље, треба да контактирате све инстанце одговорне за решавање проблема насиља у школи (директор школе, психолог-педагог, секретар, Савет родитеља и Школски одбор, Школску управу Града, Градску просветну инспекцију…).
Уколико видите у краћем периоду да се проблем НЕ решава, без обзира што вам управа школе ГОВОРИ како се на том проблему „непрестано ради, непрестано прича на школским тимовима за превенцију насиља…“, гледајте шта се заиста дешава, а не шта они ПРИЧАЈУ да се ради – време је да се за овај проблем обратите институцијама ван ове школе.
Тада треба да се родитељи организују и напишу пријаве инспекцијама (не анонимне, већ лично потписане – на такве једино реагују), да повлаче децу из школе и најважније – да контактирате медије.
Медији су главни спољашњи фактор који, ако се укључи на време (док последице нису постале трагичне па медији тада, не дај Боже, извештавају у оквиру црне хронике) може подстаћи поменуте одговорне особе да се ману заташкавања насиља и да га стварно реше.
Такође, треба контактирати и председника те општине и уопште свакога ко на неки начин може утицати на ове особе. Ако се има новца, добро би било за писање пријава надлежним институцијама ангажовати адвоката (правног заступника) како би се избегло да вас изманипулишу јер се нисте прецизно позвали на тачно одређене чланове Закона о систему образовања.
Кључно је да се већ једном у нашем друштву схвати да се за прикривање и нерешавање проблема вршњачког насиља у школи – ГУБИ ФОТЕЉА. Ако такве последице нема, све остаје исто.
Важно је рећи да није оваква ситуација у свим школама у Србији – оне у којима постоје нормални директори које деца заиста занимају а не само њихове фотеље и „поклончићи“ од издавача уџбеника, у којима раде одговорни стручни сарадници и где наставни колектив није уплетен у неке малверзације и корупције нити је напросто несложан – ту се заиста и проблем вршњачког насиља лепо решава.
Као некад кад смо ми, родитељи, ишли у школу:
Родитељ детета које је доживело насиље тада најпре поразговара са разредним старешином, он обавести о свему психолога и педагога, организују се заједнички састанци у које се укључи и директор уколико је ситуција стварно озбиљна.
Тада наставни колектив стане сложно уз разредног старешину у чијем одељењу се догађа такав велики проблем, директор и стручни сарадници позову родитеље детета које врши насиље и заједничким чврстим ставом се заузму да се предузму праве мере за прекид таквог понашања.
Уколико постоји и отежавајући фактор код тих родитеља чије дете врши насиље – тада стручне службе у школи зову Центар за социјални рад, као и полицијско одељење за ова питања.
Психолог преузима на себе да свакодневно ради са конкретним дететом на плану његовог понашања, посећује часове и прати догађања на школским одморима како би усмеравала свој даљи психолошки рад са учеником, како би давала праве савете родитељима како да се поставе и да раде са њим. Упућује и родитеље и дете у адекватна саветовалишта, ако је потребно.
И НАСИЉЕ СЕ ВИШЕ НЕ ДЕШАВА.
Да закључимо
Када сазнате да се над вашим дететом врши насиље у школи (психичко или физичко), ово су неки кораци које можете предузети ви као родитељ у правцу школе и надлежних институција:
- Писмена молба разредном старешини – где ћете изнети своју забринутост и проблем.
- Писмена молба психологу, а затим директору – где ћете поново изнети проблем који сте уочили, и затражити састанак где ће се разговарати о конкретним и видљивим мерама које се могу предузети са циљем решавања проблема. Важно је да за све што радите постоји писани траг.
- Окупите родитеље остале деце у одељењу и заједно напишите Петицију директору школе где се тражи решавање овог проблема
- Затражите писменим путем (преко вашег представника одељења у Савету родитеља школе) да директор присуствује родитељском састанку где ће тачка дневног реда бити ова тема. Затражите да вам изнесу пред свим родитељима које мере су директор и стручни сарадници предузели по питању решавања овог проблема и који је временски рок за остале мере.
- Затражите да од вашег представника одељења у Савету родитеља школе да овај проблем изнесе на Савету родитеља.
- Написати пријаву и позив надлежним институцијама да дођу и истраже овај проблем у овој школи (пријава мора бити лично потписана, не анонимна, и добро би било да садржи потписе више родитеља) – те институције су: Школска управа Града, Градски секретаријат за образовање, Министарство просвете, Републичкој просветној инспекцији. Добро би било да ову пријаву или молбу састави неки правни заступник како би навео тачне чланове Закона о систему образовања и уједно ваша молба добила на тежини код надлежних у Министарству просвете. Сваку ту пријаву фотокопирајте, како би надлежни службеник у тој институцији печатирао да је оригиналну пријаву примио, а да је ово што вама остаје валидна фотокопија.
- Повлачите организовано децу са часова на неколико дана – што вас је више сложних родитеља у том одељењу спремних да повуку децу са наставе, то ће ефекат бити већи. Не бојте се последица, имате право на 20 неоправданих изостанака са часова.
- Позовите медије – напишите кратку изјаву за медије коју ћете послати истог дана када повучете децу са наставе. Разгласите на Фејсбуку, направите ФБ страницу са овом темом и ту поставите сваку слику, сваку информацију. Алармирајте јавност.
- Напишите писмо председнику ваше општине.
- Напишите писмо Заштитнику грађана.
Можда ћете имати среће да наиђете већ на првом и другом кораку на одговорне особе у школи (стручне сараднике и директора) који су вољни да овај проблем реше, тако да нећете морати да пролазите кроз агонију коју су неки други родитељи морали да пролазе тежећи да заштите своју децу.
Таквих добрих просветних радника који воле школу, воле свој посао и стало им је до деце заиста има.
Овај текст није критика свих просветних радника, нити свих директора школа, нити свих просветних инспектора. Нипошто.
Многи просветни радници достојанствено раде овај племенити посао упркос деградирајућем положају професора у друштву, мизерним платама и паду моралних вредности свуда око нас.
Овај текст је настао на болном искуству појединих родитеља и питању шта се може учинити када таквих одговорних и моралних особа у школи нема а ваше дете је жртва насиља у школи.
НАСТАВАК ТЕКСТА: 2. ДЕО – ВАШЕ ДЕТЕ И ПРОБЛЕМ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА (КАКО ДА ПОМОГНЕТЕ СВОМ ДЕТЕТУ)
ПРОЧИТАЈТЕ И:
→ Зашто просветари ћуте о вршњачком насиљу у школи? Ко га прикрива и зашто?
→ КАКО ФУНКЦИОНИШЕ УХОДАНА СПРЕГА ДИРЕКТОРА, ПРОСВЕТНИХ САВЕТНИКА И ИНСПЕКТОРА У ЗАТАШКАВАЊУ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА
Аутор: ПравославниРодитељ.орг
Коментари