Вереник ме је наговарао да абортирам – прича о Џил

Џил већ годинама неуморно ради и спасава животе. Но, први живот који је спасла био је живот њеног сина. Имала је тада 26 година и доживела је да јој се вереник предомисли на дан венчања и додатно је осрамоти тиме што се није ни појавио да јој то лично саопшти.

Након што ју је тако срамно оставио пред свима, наставио је да се повремено појављује у њеном животу. Џил је затруднела, а он ју је одвео да „абортира њихово прво детенце”. У клиници је Џил угледала свог малог сина на снимку са ултразвучног прегледа. Како каже: „Сасвим случајно сам видела снимак са ултразвука када сам дошла до благајнице у Планираном родитељству да платим рачун. Угледала сам ручице, ножице и главу.” Џил пише да је снимак стајао на њеном картону.

Свим женама које у овом тренутку седе у клиници за абортус и питају се да ли да оду одатле, Џил поручује следеће – на основу сопственог искуства:

„Изађите из ових стопа! Верујте својој интуицији! Бог мајкама даје девет месеци да се припреме за дете које ће доћи на овај свет, имате довољно времена да све испланирате и припремите се за долазак малог анђела!”

Џил је угледала снимак сличан овом и одмах је знала да мора заштитити своју бебу

Премда ју је слика сина на снимку са ултразвука погодила у срце, Џил је и даље оклевала да изађе из клинике Планираног родитељства. Отац њеног детета хтео је да она ипак абортира. Покушала је да се бори за бебу и описала му невероватну слику њиховог малог сина, али он није хтео да је саслуша, нити да на тренутак застане и размисли о ономе што је мајка његовог детета у том тренутку желела. Џил пише да га је молила: „Ово је погрешно. Видела сам бебу на ултразвуку. Морамо да нађемо решење, морамо да одемо одавде.” Али бивши вереник је само рекао: „Не могу.”

Пре него што је игром случаја видела снимак са ултразвука (који јој у клиници нису показали иако свака жена има право да јој пре доношења одлуке прикажу у којој се фази развоја њена беба налази), Џил је прошла саветовање у Планираном родитељству. То јој је деловало сасвим извештачено и нимало јој није олакшало да донесе одлуку. Џил каже да је „тзв. стручно саветовање које држава прописује обухватало два питања, један уздах и речи ’Дакле, одлучено је’”. У клиници су од ње тражили да одгледа „филм који описује како ће лекар сисаљком извући трудноћу до које је дошло у неповољном тренутку”. Описала је филм као „изузетно стерилан, као да су то само чича-Глише” – и ни налик ономе што се заиста дешава приликом абортуса.

Џил се сећа да је у чекаоници било веома различитих жена – две пријатељице су се гласно смејале и причале о свим абортусима кроз које су заједно прошле након „истовремених веза за једну ноћ”. Једна старија жена од четрдесетак година „деловала је утучено”, а било је и неколико младих мајки од 18–19 година. Особље клинике је све жене спроводило „од једне ординације до друге, као да воде стоку. Све до пулта благајнице где су имале ту привилегију да Планираном родитељству плате да им убије дете.”

Џил нимало није била задовољна негом коју је добила у Планираном родитељству и каже да практично никакву негу није ни добила. „Одевена у спаваћицу, одлазим до лекарске ординације где се та процедура обавља, полако седам на хладан, метални сто крај ког се налази сребрни послужавник са оштрим, сјајним сечивима свих величина и облика.” Једна старија жена је ушла у ординацију и обавестила Џил да ће доктор доћи за пет минута и, не нудећи јој никакве лекове против болова, додала да Џил треба „да се припреми”. Било је то „једино саветовање између лекара и пацијента које сам добила”, пише Џил.

Док је лежала на хладном столу, скупила је сву снагу коју је могла да нађе у себи као будућа мајка и донела другачију одлуку и тако заувек променила ток два живота. Од тог тренутка, Џил себе назива мајком и описује шта се потом десило:

„Мајка устаје са стола, скида болничку спаваћицу и жури да направи онај први, хитри и незаборавни корак ка излазу из клинике за абортус. Она ће бити и мајка и отац том посебном дечачићу.

’Куда ћеш? Шта ћеш сад?’, шесторо запослених довикује. Преко рамена одговарам: ’Не знам, али знам да је ово погрешно!’

Из угла чекаонице чује се нечији глас, неко шапуће ’Могла би да оде… у Birthright’.”[1]

Џил се заиста обратила организацији Birthright, а жена за пултом упутила јој је речи – и својеврстан благослов – који ће заувек памтити:

„Прве речи које ми је жена за пултом упутила када сам дошла у Birthright биле су ’Честитам, постали сте мајка! Честитам вам на мајчинству!’

Након што су ми толико пута рекли ’то је страшно’ и ’ах, ужас’ или ’абортирај и почни живот испочетка’, заиста ми је пријало да ми неко, макар само једна особа каже нешто позитивно о ситуацији у којој сам била.”

Џил се нада да ће и други запамтити став и речи те жене из организације Birthright и другим трудницама упутити једнако позитивне и охрабрујуће речи.

Питала сам је шта би поручила жени коју можда неко наговара на абортус, баш као што је и њу вереник тада наговарао. Написала је:

„Моја мајка ми је рекла да је беба зачета с љубављу, али ме то није спречило да одем у клинику за абортус, иако ме је натерало да се замислим.

Мислим да бих јој рекла ово: покушај да се у мислима вратиш у време кад си била мала, невина, непобедива девојчица – какве си тада наде и снове имала? Да ли би та јака девојчица икада помислила да убије своју бебу?

Знам да си намеравала да одрастеш и сретнеш мушкарца из снова, да се заљубиш, удаш, оснујеш породицу, али Бог сада има другачије планове за тебе. Знам, снови су ти распршени, али Његов план за тебе је да оснујеш породицу: макар она обухватала само тебе и ту прелепу бебу. Све ће бити у реду.”

Џил зна о чему прича. Сама је одгајила свог сина Николаса Џозефа. Иако је на послу била дискриминисана због трудноће, није одустала и радила је оно што је мислила да је најбоље за сина кога је одлучила да воли. Џил прича како се, након што је родила Николаса, довијала да састави крај с крајем и да буде уз сина: „Основала сам сопствену фирму за кетеринг. Спремала сам оброке за медицинско особље три пута недељно, а касније почела да чувам децу три дана недељно како бих била код куће с Николасом.”

Мали Николас

Ниједног јединог дана Џил није зажалила што је устала са стола у Планираном родитељству и спасла живот свога сина. Писала ми је колико је захвална онима који се моле за мајке и бебе, онима који раде „у канцеларијама, за рачунарима, који финансирају агенције које се залажу за живот, организују прикупљање средстава, траже стручне саветнике с факултетским дипломама, часним сестрама које воде материнске куће, донаторима који поклањају комплете одеће за новорођенчад и хеклану ћебенцад, мушкарцима који учествују у шетњама за живот, онима који праве склоништа и родитељима који ћеркама говоре ’волим те, увек можеш да ми се обратиш када си у проблему’.”

Џил је нарочито захвална двема женама које су биле испред клинике оног дана када је она из ње изашла. Каже да су „покушале да зауставе мог бившег вереника који је хтео да ме врати унутра тако што су дотрчале до нас и рекле ’Молим вас, не убијајте своју бебу! Бог воли вашу бебу!’ Неколико година после тога опет сам отишла тамо и захвалила им што се моле испред Планираног родитељства. Једна од њих ми је и даље пријатељица – она и даље сваке суботе дели цвеће и брошуре испред Планираног родитељства, и то у 84. години живота.”

Свим трудницама Џил у писму поручује: „ПОМОЋ ПОСТОЈИ.”

Аутор: Кристи Бартон Браун

Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић

Извор: ‘I saw little arms, little legs, and a head!’: Mom leaves abortion clinic after seeing ultrasound

[1] Међународна организација центара за помоћ трудницама са седиштем у Торонту и скоро 300 канцеларија широм света, превасходно у Канади и САД.