Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Емилија нам скреће пажњу да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Страдање се допушта да би они који страдају
били пажљивији и посвећенији Богу
Свети Јован Златоусти
Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.
Након што доживимо неки бол, губитак или неку тешкоћу, нађемо се пред дилемом – на који начин да се носимо са тим губитком. Са хришћанског становишта, неки од начина борбе у овим ситуацијама су прихватљиви, а неки и нису. Док неки од нас праве грешку сакривајући се и бежећи од проблема, други опет праве грешку тако што приступају проблему на погрешан начин. Ако смо уморни од тога што стално осећамо страх, може се догодити да постанемо дефанзивни или агресивни. Ако нам је доста осећања повређености, може се догодити да постанемо емоционално неосетљиви. Ако нам је доста забринутости, може се догодити да постанемо незаинтересовани или да нам постане свеједно шта ће се догодити. Нажалост, све ово су само привремена, а не трајна решења. Иако на овај начин можемо смањити или елиминисати почетне тешкоће са којима смо се суочили, можемо себи направити нове проблеме који понекад могу бити чак и већи од почетних проблема.
Пре него што учинимо било шта друго, хришћанска вера нас позива да се окренемо Богу. Бог ће нас заштитити, олакшати нам патње и утешити нас, али само ако се окренемо Њему.
Наравно, окренути се Богу значи много више него очитати молитвицу ту и тамо. Окренути се Богу значи имати активан духовни живот у Христу, што укључује стално општење с Њим путем молитве, учешће у црквеним службама, приступање Светим тајнама, послушање хришћанским моралним учењима и уопште, наше обраћење ка Богу, и то не само привремено док чекамо разрешење одређеног проблема, већ стално и срдачно побољшавање наше личности као детета Божијег.
У процесу окретања ка Богу, a нарочито када се суочавамо се тешкоћама, Он нам увек показује шта тачно треба да урадимо. Ако се обратимо Господу за савет пре него што сами покушамо да исконтролишемо лошу ситуацију, Он нам открива шта је наша одговорност у датој ситуацији, а шта Његова, тако да сами можемо закључити да ли су наши заштитнички и предострожни инстинкти добри по нас или су пак контрапродуктивни. Решење за лошу ситуацију у којој се налазимо није увек компликовано, понекад се једноставно састоји у томе да нпр. да закључамо врата или одемо из несигурног краја града.
Свети Јован Златоусти каже: „Страдање је ту да би нас нечему поучило“. Што нас више патњи и страдања окружује, то имамо више тога да учимо. У истом смислу, Псалмопојац нас учи да је смисао страдања да нас смири како бисмо могли да спознамо и испунимо Господње Заповести (псалм 118, Септаугинта; 119. Јевр.). И што више мислимо да смо способни да сами превазиђемо проблеме, то можемо да очекујемо више страдања како би нам се показало колико нисмо у праву.
Благо човеку који се свагда боји Господа; а ко је тврдоглав, упада у зло. (Приче Соломонове, 28: 14)
У зависности од тога како гледамо на ове ситуације, искуства у несрећним околностима која проживљавамо обично нису нешто лоше. У ствари, она су благослов, мада нам у моментима када се носимо са тешкоћама то сигурно тако не изгледа. Наша вера нас учи да Господ оног кога љуби, онога и кара, и бије сваког сина кога прима (Јевр. 12,6). Када бисмо избегли ово карање, онда не бисмо били синови него копилад, као што се каже у Писму (Јевр. 12,8). Пошто нас је Господ створио са љубављу а не пуким случајем, него са посебном намером, тада Он има власт да нас кара и дисциплинује на било који начин који сматра потребним, надајући се да ћемо се ми променити на боље. Благослов у свему овоме је што нам се даје прилика да ојачамо нашу веру, да се научимо путевима Господњим и ономе што Он очекује од нас и да се у овом процесу што више приближимо Њему.
Када се нађемо у проблемима, ми не смемо заборавити да смо деца Божија и да нам је обећано наследство које се умом не може појмити. Ми не смемо урадити ништа што би нас удаљило од оне радости коју је Господ припремио онима који Га воле. Ми морамо питати Господа шта је то што Он жели да научимо из било које тешкоће која се догађа по Његовом допуштењу, те да Га замолимо за Његову помоћ да у томе и успемо. Ако усвојимо и применимо ову стратегију, резултати ће бити много бољи од било чега што сами смислимо као решење. Уздање у Господа уместо у сопствене снаге, свакако ће се показати кориснијим, не само овде и сада, него и у вечности.
Аутор: Емилија Бачић-Тулевски
Превод: Александар Цвијетиновић (лектура С.С.)
Извор: сајт Има Наде, Orthodoxwriter.com
Коментари