Црква сву своју пажњу усмерава на познање основног, дубинског животног проблема. Зашто се породице распадају? Након пажљивог испитивања може се закључити да се узрок проблема налази у једној озбиљној заблуди која је веома распрострањена у нашем друштву.
На жалост, нико нас у данашњем друштву не учи правилним односима са ближњима. Уверио сам се у то посматрајући децу различитог узраста док сам тесно сарађивао са образовним институцијама. Неправилно васпитање почиње од раног узраста и веома брзо доноси своје жалосне плодове. Од детињства нам говоре да је важно да редовно похађамо школу, да је важно да стичемо различита знања, одрасли се труде се да израстемо у добре људе, уче нас добрим манирима и изражавању. То исто су училе и наше баке: „Буди пристојан, понашај се како треба, научи се да говориш само лепе речи“. И у школи нас уче да будемо пристојни, да се обраћамо онима који су старији од нас са „Ви“, итд. Све је ово наравно потребно.
Међутим, ми смо пропустили нешто јако важно. Општење се не састоји само у пристојном понашању и изражавању. Општење је умеће да слушамо другог човека. А томе нас практично нико не учи. Међутим, и у Православљу и у нашој култури се томе придаје јако велики значај. Ако погледамо подвижничка дела древних и савремених Отаца Цркве, па чак и древних грчких философа, можемо да приметимо да они велику пажњу посвећују овој теми.
На пример, Свети Никодим Светогорац, монах, аскета, који се подвизавао у пустињи Свете Горе у 18. веку, у својим саветима духовницима говорио је на који начин је потребно да слушају људе који им долазе. Како је потребно да духовник седи на столици, како да гледа на особу која се исповеда, како да сусретне човека који је дошао на исповест. Чак је давао савете и у вези са обраћањем пажње на своју мимику. Свети Никодим је саветовао духовницима да пазе на своје покрете да не би случајно на неки начин узнемирили човека. Чак је говорио и о начину дисања у време док се слуша исповест. Таква чудесна премудрост искуства међуљудских односа која извире из предања наше Цркве је, на жалост, у нашем веку практично изгубљена. Ми смо научени једино да говоримо. Умеће слушања нам није познато.
Покретани добрим мотивима, родитељи, мужеви или жене нам доводе на разговор своју децу или супружнике са којима су у лошим односима. Међутим, боравећи у непријатељству они муче и себе и друге. Чим започну дијалог истог трена постаје очигледан њихов проблем: они не слушају једно другог, почињу да говоре у исто време, понављају као са касетофона раније научене фразе у којима се налазе све само „за“ и „против“ у вези њих самих. И тако поступају обе стране. Сви знамо да два касетофона никада неће моћи да пронађу заједнички језик међу собом. Они ће једноставно бити у стању једино да пренесу информацију записану на касети. Исто је и са људима: свако тежи да изнесе своју тачку гледишта и није у стању да саслуша другог.
Можда ће неко на ово рећи:“Да, на жалост, то је тужна реалност, али шта да се ради!“
Ја бих као одговор на то да се позовем на сопствено лично искуство разговора са брачним паровима: 90% бракова се не распада због ванбрачних афера једног од супружника. Превара једног од њих представља само последицу. Прва пукотина се појављује због тога што се муж или жена – оправдано или не – затварају у себе саме. У ово ме је уверило дугогодишње искуство разговора са супружничким паровима. Муж се забија у посао преко главе, са самоодрицањем и поносом ради од јутра до мрака, понекада ради два посла како би одговорио на захтеве савременог живота. Исто тако поступа и жена. И какав је резултат? Обоје долазе увече толико уморни и опустошени да чак нису у стању ни да поразговарају једно са другим и, на жалост, сваљују сав тај психосоматски премор на оног другог. А ако имају и децу, онда сматрају да им је довољно да просто буду „добри очеви“ или „добре мајке“: „Чиним за своју децу и кућу све што је неопходно. Трудим се да им ништа не недостаје, да се не осећају ускраћеним ни у чему“.
Међутим, искуство показује да оно што је деци највише потребно јесте – хармонија у породици, а веома често управо она и одсуствује у породици.
Ви, као родитељи, врло добро знате да деца имају јако суптилан осећај који не можете обманути. Можемо избегавати да се свађамо испред њих и не рећи им ни реч о нашим међусобним напетим односима. Међутим, дете на нама несхватљив начин схвата шта се догађа. И зато саветујем мајкама које долазе на исповест са децом да их оставе код неког од рођака, јер сам приметио да док се мајке исповедају, њихова деца саосећају са оним што мајка говори. Дете може бити беба и ништа не разумети, али када мајка која га држи на рукама почиње да говори о нечему што је тужно или плаче, или је јако узнемирена онда и беба видевши узнемирену мајку, почиње да бива узнемирено. Зато говорим мајкама: „Не долазите са дететом на исповест!“
„Па, он је још увек дете, не разуме ништа“, одговарају ми.
Разуме! Још много пре рођења већ све разуме. Данас је то и наука доказала и већ постоји „пренатална психологија“. То јест, чак и плод прима раздраженост и различите негативне емоције које се дешавају око њега. Тако да немојмо бити наивни сматрајући да наша деца ништа не разумеју. О, разумеју! Деца су јако осетљива. И тешко од њих сакрити наша осећања.
Понављам: најнеопходније нашој деци и нама самима јесте хармонија у односима. То је нешто што се само по себи подразумева. Али, како да је стекнемо?.
Брак представља непрестани рад на сопственом усавршавању. Овде није све тако једноставно. Брак је наука над наукама.
Прилично често посећујем градске и обласне школе и институте. Након наших разговора неки од студената остају и постављају ми питања:
– Владико, зашто Црква не допушта ванбрачне односе? Зар је то толико неприхватљиво? Зашто је Црква толико строга?
– Да, Црква строго прилази овом питању. Не зато што не жели да допусти односе између двоје људи, већ зато што жели да ови односи буду сазидани на правилној основи.
Ако од малих ногу не научиш да у другом човеку посматраш не супротни пол (мушкарца и жену) већ личност (нпр. Марију, Константина, Ђорђа, итд. ) када будеш ступио у брак можеш да се суочиш са јако озбиљном тешкоћом. У браку нећеш доживљавати другог човека управо као човека, већ само као мушкарца или жену.
Надам се да ме разумете шта говорим. Ако особа не буде у себи превазишла разлику полова неће бити у стању да створи ни правилне односе у браку. На пример, неки говоре: „Не могу да схватим зашто се моја жена жали на мене! Шта јој смета? Добар сам муж, бринем о кући, доносим новац, ништа не ускраћујем. Шта јој још треба?“ И жена размишља на сличан начин: „Спремам му, перем, сређујем кућу, све правилно радим што се тога тиче, једино о чему размишљам је наша породица. Зашто је незадовољан?“
Међутим, они нису у стању да схвате да је, наравно, све то јако важно у браку, али се све то не тиче друге особе. Не схватају да душевно и саосећајно општење има првостепену важност у браку док су материјално збрињавање породице и обавезе по кући – од другостепеног значаја.
Као што већ рекох, у браку је неопходно другог прихватати пре свега као личност.
Видите, да би спасио човека Христос је Сам постао човек. Бог није спасио свет само тиме што је оставио Своје заповести или послао на проповед пророке који су чинили чуда. Не! Он је Сам на Себе примио људску природу.
Тако је и у браку: да би брак био чврсти да се не би распао, муж и жена треба да се потруде да схвате душевни свет оног другог, да могу да предосете какве потребе и тешкоће може друга половина да има. На тај начин се брак јача. И делујући на тај начин, муж и жена постају „једно тело“, то јест, један човек. Не одвојено муж и жена, већ супружничка заједница, целина. Две особе у, за њих, апсолутно новој стварности и људској личности.
Муж и жена постају нови човек кога благосиља Христос у Тајни брака и сједињује нераздељиво. Од тог трена овај нови човек не може да делује само једним делом себе. Муж више не може да замисли своју жену као део нечег другог, већ једино као делом себе. Тако обоје постају „једно тело“, без обзира на то што су природа и психологија мушкарца и жене потпуно различити. Ето, шта је предивно у браку – то што један допуњује другог.
Међутим, постајући „једно тело“ у браку, један члан породице уопште не овладава у потпуности другом особом и не „гута“ његову личност. Не! Мушкарац доноси жени своја практична познања, а жена са своје стране, даје мушкарцу своје женско искуство и своје виђење живота тако да они заједно постају нови, благословени у браку, човек који кроз супружнички савез у свет доноси плод свог брака – децу. Видите, колико је предивна Премудрост Божија: дете се не рађа само од мајке већ и уз учешће оца, то јест, од двоје потпуно различитих људи који се некада нису ни међусобно знали.
Деца јако често личе на родитеље не само спољашњим цртама већ такође и начином понашања и душевним особинама. Зато често родитељи у својој деци виде сопствени наставак. Највећи поклон који можемо нашој деци да дарујемо јесте наша пажња.
Склад о коме смо говорили се достиже само уз труд, рад на себи и пожртвовање. Важно је знати да су душевни мир, мир у породици и међу супружницима много важнији од свега материјалног и да се не могу стећи ни за који новац.
Потребно је веома одговорно се односити према уласку у брак, примењујући за то правилне критеријуме. Гледајмо на другу особу као на човека, трудећи се да је прихватимо онаквом каква јесте. Потрудимо се да разумемо какве потребе и жеље има наша друга половина. Потрудимо се да разумемо да је наш задатак у браку да дајемо себе другом, а не да захтевамо од другог да нам себе целог да.
Велика је грешка захтевати од своје друге половине љубав са речима: „Од тебе тражим само једно: да ме волиш“. Овакви захтеви се често могу чути од људи који су тек ушли у брак. Када чујем сличне изјаве, исправљам их говорећи: „Децо, поставили сте неправилан темељ за породичан живот. Када захтеваш нешто од некога, онда ће твоји захтеви бити разлог за спор и свађе. Ако захтеваш од другог љубав, говорећи: `Једино што од тебе тражим је да ме волиш. Хоћу да ме уважаваш. Да будеш добра жена`, то је онда то! Од тог тренутка почиње непрекидна свађа јер ћеш затим рећи: `Ти ниси она о којој сам маштао`. На почетку је потребно човеку прво дати целог себе, а тек онда тражити. А тражити нешто од самог почетка – велика је грешка.
Боље реци својој жени: `Оно што ја заиста желим јесте да те волим. Трудићу се да увек први направим корак теби у сусрет у тренуцима када се не слажемо.`“
Према учењу Цркве, права љубав „не тражи своје“, како пише апостол Павле: „Љубав све сноси, све трпи, свему се нада“. Господ Исус Христос је савршено заволео човека – онако како нико други није био у стању да га заволи. Своју љубав је доказао Својом Великом Жртвом за човека. У браку мушкарцу веома приличи слика Христа Који љуби Своју Цркву. И мушкарац је такође дужан да љуби своју жену по том примеру, то јест, у браку имаш могућност да оваплотиш своју љубав, да даш целог себе без икаквих претензија, трампи, без икаквог тражења нечега за себе. Тада ће твоја друга половина, видећи твоју племенитост бити веома дирнута и радо ће поделити са тобом целокупно своје унутрашње богатство колико је год могуће.
Потрудио сам се да вам објасним где се појављује прва пукотина која се постепено повећава и која за собом повлачи све остале проблеме.
Хајде да тежимо томе да пружамо своју љубав, целог себе другоме без ограничења. Хајде да се потрудимо да чујемо и саслушамо другог. Да бисмо чули другу особу потребно је да прво заћутимо и сами се претворимо у уво. Жена нека слуша мужа и муж жену. На тај начин ће супружници ојачани чврстом заједницом дати сопственој деци најбоље што имају, јер својој деци родитељи који их воле, врло радо дају своју љубав, своју пажњу и саосећање.
Желим вам све најбоље, желим да увек радујете своје породице. Учите своју децу свему добром. Учите их да буду активна и да постижу своје добре циљеве да би била благословена од Бога.
Аутор: митрополит Атанасије Лимасолски
Превод: Станоје Станковић
Извор: Православие.ру (први део и други део)
Коментари