Давно, давно, расла три стабла на брду. Разговарала су, тихо шумећи гранама на ветру, о својим надама и сновима.
Прво стабло рече: – Једног дана ћу, надам се, постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен дивним резбаријама и свако ће видети моју лепоту.
Друго стабло је силно желело да буде део моћног брода. – Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до краја света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа.
На то треће стабло рече: – Желим да порастем и будем највише стабло у шуми. Људи ће ме из далека видети на врху брега, гледаће моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сећати.
Много година су дрвета молила Бога да им се жеље остваре. Једнога дана дођоше дрвосече, стадоше код првог стабла и рекоше: – Ово дрво изгледа снажно, продаћемо га за добре паре тесару, и почеше сећи стабло. Стабло беше срећно. Знало је да ће тесар од њега направити ковчег за благо. Код другог стабла рекоше:
– Ово стабло је за бродоградилиште, тамо траже баш овакво дрво. – Друго стабло се задовољно осмехну. Постаће моћан брод. Кад дрвосече дођоше до трећег стабла, оно се силно уплаши. Ако га посеку, његови се снови неће остварити. Један од дрвосеча рече:
– Мени не треба да продајем дрво ни тесару ни бродоградилишту, па ћу узети ово. – И посече стабло.
Од првог стабла тесар је направио јасле. Ставио га у шталу и напунио сеном. То није било оно за шта се дрво молило.
Од другог стабла направљен је мали рибарски брод. Не оствари му се жеља да буде моћни брод који носи краљеве.
Треће стабло је исечено у велике комаде, грубо истесано и остављено само у мраку. Тамо је чамило и туговало.
Године су прошле. Једног дана, у шталу дођоше човек и жена. Она се породи и стави дете у јасле које су направљене од првог дрвета. Стабло је осетило, чак до дрвеног срца, да, од кад свет постоји, ни једна шкриња са благом не може да се мери са драгоценошћу коју су у себе примиле скромне јасле, и да, док траје свет, неће бити ничег драгоценијег. Било је то највеће благо свих времена.
Тридесет година касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих, уморан, заспа. У неко доба се подиже велика олуја. Стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Путници пробудише човека који је спавао умотан у огртач. Он устаде, рече: „МИР“ и олуја стаде. Тада стабло схвати да носи Краља над краљевима, Цара над царевима.
Прошле су три године од ове олује. Неко дође и узе и треће стабло. Краћи део укуцаше попреко и натоварише га човеку који га је носио улицама. Људи су се ругали Ономе који га је носио. Када дођоше до врха брега, поставише стабло и разапеше човека на њега. Стабло су подигли у вис и оставили да човек на њему умре. Када дође недеља, стабло виде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Господа Бога, јер је Спаситељ био разапет на њему.
Порука ове приче:
Када се не остварују ваше молитве, или вам нешто не иде од руке, знајте да Господ Бог има план за вас. Ако Му верујете, Он ће вам дати велике дарове. Свако стабло добило је што је хтело, само не онако како је замислило. Ми не знамо шта Господ Бог планира за нас.
Знамо само да је Његов Промисао другачији од нашег мишљења, али је Његова Промисао увек најбоља.
Извор: Манастир Клисина
Коментари