Руска Православна Црква је у свом саборском документу који доносимо у наставку текста, разматрала, између осталих важних питања из области биоетике, и питање вантелесне оплодње са становишта учења Цркве.
У овом документу, који уважавају и с којим се саглашавају остале Помесне Цркве, Руска Црква је јасно дефинисала да од метода вештачке оплодње с православног становишта није спорна једино тзв. „инсеминација“ (метода оплодње „in vivo”) при којој се мушке полне ћелије посебним поступком убацују у материцу како би лекари потпомогли да дође до оплођења јајне ћелије жене.
На другој страни, када је у питању вантелесна оплодња (тзв. „in vitro“ фертилизација), Црква износи јасан став да је ова метода за православне хришћане недвосмислено грех те је стога с моралног становишта недопустива.
Због чега тако децидан став?
Главни разлог је у томе што се вантелесном оплодњом изван материце жене, дакле у лабораторији, велики број јајних ћелија жене оплоди сперматозоидима, те тако може настати чак и преко десет ембриона (знамо за случај да их је било и двадесет!), од којих се два или евентуално три пренесу у материцу жене.
Поставља се питање – шта се ради с „вишком“ оплођених јајних ћелија тј. са осталом зачетом децом (ембрионима)?
Углавном, они се користе или за медицинска истраживања или једноставно заврше на медицинском отпаду уколико родитељи из различитих разлога нису заинтересовани да их „искористе” у смислу постизања нове трудноће. Једно време буду замрзнуте у течном азоту, а потом, ако нема интереса да се они „искористе”, заврше у ђубрету.
При томе је важно нагласити (иако је сасвим логично) да су у питању зачета деца која су тог тренутка жива и која имају душу већ од тренутка зачећа.
Тако да поједини руски свештеници постављају и питање колико је нехришћански према људском бићу да на такав начин недостојан човека, замрзнут у течном азоту, чека на своју даљу „судбину”, да ли ће га родитељи дати да се уништи или ће желети да га преместе у материцу да би му пружили шансу да се роди.
Сви валидни медицински уџбеници недвосмислено тврде да живот људског бића почиње тренутком зачећа, тако да се овде ради о научно доказаној чињеници (за људе којима није довољно да је у питању недвосмислена истина Цркве Христове).
Научни докази су сажето изнети у овом шестоминутном видеу:
Зачети а сувишни ембриони су, дакле,нерођена и још увек жива деца која су свесном одлуком њихових родитеља зачета (произнесена у живот), али потом нису добила шансу да даље живе и да се роде већ су, поново одлуком родитеља да су та деца за њих вишак – елиминисана.
Стога је таква одлука родитеља да уђу у процес вантелесне оплодње и да потом напусте „вишак“ ембриона потпуно изједначена са абортусом, јер и у једном и у другом случају, зачета деца бивају убијена, не бива им дата шанса да наставе свој живот, већ након зачећа и једна и друга деца (без обзира на место зачећа – да ли у „епрувети“ или у самој материци) бивају уништена.
Зато су за Цркву неприхватљиви ставови појединих хришћанских мислилаца и теолога да је морално прихватљиво за хришћане да иду на вантелесну оплодњу уколико други методи вештачке оплодње не дају порода.
У основи такве „апологије” вантелесне оплодње често се код тих хришћанских мислилаца провлачи, са становишта Цркве, још један нетачан став – став да ти неискоришћени ембриони који су остали „вишак” при вантелесној оплодњи, као личности имају загарантовано спасење, тј. да њихово спасење није ни на који начин угрожено.
Из тога се изводи закључак (који они најчешће не одмотавају до краја) да уништење ембриона не представља грех који пада на душу хришћанских супружника.
Истина је (свиђало се то нама на емотивном и психолошком плану или не) да ко се не роди водом и Духом, нема живот вечни. То каже сам Господ Исус Христос.
Тако да остаје питање како може ембрионима бити „загарантовно спасење” уколико нису примили Свету Тајну Крштења.
Руски свештеник Георгије Максимов на питање у вези са спасењем нерођене деце даје јасан одговор да она не могу бити у Царству Небеском јер нису примила Крштење, али нису ни на месту мучења. (Детаљније на овом линку)
Даље импликације овог веома погрешног богословског става да нерођена деца имају загарантовано спасење воде у још већа духовна искривљења која се могу срести широм псеудо-хришћанског света – да мајке које абортирају децу у ствари тој деци чине услугу, чине „добро дело”, јер их шаљу загарантовано у Царство Небеско.
У том случају, питамо се, зашто би Црква сматрала абортус страшним грехом који вапи на небо за осветом када су „плодови” тог чина тако „велики”– састоје се у томе да ти родитељи, ако би абортус био такво добро дело, тим чином попуњавају војску светих и стичу своје личне молитвенике пред Богом.
Истина је, пак, да Црква сматра абортус великим грехом чедоморства, јер тој деци бива ускраћена прилика да се роде, приме Свету Тајну Крштења и да се определе својим животом да буду у вечности са Христом и својим хришћанским родитељима.
Самим тим се ни уништење зачетих ембрионани на који начин не може сматрати морално дозвољеним нити оправданим од стране Цркве.
Јер, греховна суштина чедоморства се не може свести на место одакле је нерођеном детету прекинут живот (па ако је абортирано из материце онда јесте грех, а ако је „абортирано” из епрувете као „вишак” онда није грех), нити се може свести на ступањ развоја људског бића (па ако је убијено у 7. недељи онда јесте грех, а ако је убијено минут након зачећа, јер је било сувишно по броју, онда није грех).
Понегде се код православних апологета вантелесне оплодње може срести и један хришћански веома мудар предлог којим се спречава настајање „вишка” ембриона у датом поступку.
Наиме, предлаже се могућност хришћанским супружницима да инсистирају код лекара који спроводе вантелесну оплодњу да не врше оплођење на више од две-три јајне ћелије како би, у случају да све три јајне ћелије буду успешно оплођене, сви ембриони могли бити пренети у материцу жене.
То, наравно, подразумева смањену вероватноћу успешности поступка вантелесне оплодње, али би хришћанским супружницима на тај начин савест остала неокаљана. Не би било вишка ембриона нити би они на начин недостојан човека стајали у течном азоту замрзнути до коначне одлуке о њима.
Овакве предлоге сматрамо веома добрим, али сматрамо да као хришћани треба, док Господ не уреди другачије, да се држимо онога што Црква за сада у вези са тим каже.
За сада, Црква стоји на становишту да је вантелесна оплодња морално недопустива за православне хришћане и даје даље пастирске препоруке шта православни супружници који имају потешкоћа да добију дете могу да ураде и како да на тај проблем гледају очима вере, што се може прочитати у наставку текста.
Редакција сајта Православни Родитељ
Став Цркве у вези са ВТО (вантелесном оплодњом) и инсеминацијом
12.4. Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности.
Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота, што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени су и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на националном и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у складу са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.
У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист” супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, „слоге душа и тела”.
Зато Црква не може сматрати морално оправданима методе за рађање деце који нису у складу са замислима Творца живота. Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они треба смирено да прихвате своју бездетност као посебан призив.
Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника.
У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа (мисли се на инсеминацију а не на ВТО, тј. вантелесну или ин витро оплодњу – прим. ред. сајта), јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа.
Манипулације пак повезане са „донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете, поред „социјалних”, има још и „биолошке” родитеље.
„Сурогатно материнство”, то јест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.
Са православнога становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних” ембриона.
Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона (види 12.2).
Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности.
Приредила: Редакција сајта Православни Родитељ
Извор: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, стр. 151-154.
Коментари