Зашто је на овом свету што га је Бог створио толико зла? Зашто се дешавају ружне ствари, чак и онима посве недужнима?
Када су ме питали да напишем чланак на тему шта рећи деци кад почну постављати оваква питања, моја прва помисао је била да ја нисам уопште подобан да одговарам на ову врсту питања – на питања која су, током историје, мучила чак и највеће светске умове и захтевала дубоко теолошка промишљања најврлијих светитеља наше Цркве. Ја нити поседујем академска знања нити титуле које би ме бар донекле оправдале у таквом покушају, а камоли овако неук да се усудим да исправљам и надопуњујем одговоре што су их светитељи понудили. То што сам рукоположен за ђакона не даје ми за право да проповедам и подучавам, већ само да ‘опслужујем’, што ми је на велику духовну корист.
Тада сам дошао на следећу помисао: „Шта бих ја лично одговорио сопственим унуцима да ме којим случајем суоче са оваквом врстом питања?“ Та је помисао изазвала у мени једну сасвим другачију реакцију. Знао сам да бих им морао дати какав-такав одговор како најбоље знам и умем. Чак и сам покушај да се одговор на овакво питање избегне наројило би у њиховим главицама трајне сумње које би их прогањале до краја живота, а то тек не бих могао да дозволим. С обзиром да нисам завршио богословске школе, моји одговори могу нићи само као резултат самосталног изучавања, које можда није до краја уобличено нити менторски вођено.
Одлучих се најпосле да предложим уређивачима овог богонадахнутог издања да ми се, уколико ме желе придобити да напишем нешто на ову тему, онако како ми то моје скромне способности допуштају, дозволе остварење ове моје замисли; наиме, замислио сам да овај мој подухват буде у виду једног писма које бих ја лично наменио својим унуцима. Ово што следи је исход тога. Молим се Богу да моје речи буду од помоћи родитељима у ситуацијама када се коначно једном суоче са питањима овакве врсте, што је пре или касније неизбежно. Предлажем да се тад ово писмо деци прoчита наглас, уз пригодне родитељске примедбе и објашњења у току читања.
Писмо Мојим Унуцима
У време Великог Поста, 2000
Најдражи Моји Унучићи,
Слава Господу нашем Исусу Христу! Њему слава и моћ довека!
Због свих ружних догађања која се данас могу видети на телевизији или чути на вестима, о којима се чак и у школама разговара (као што су ратови, пуцњаве по школама, етничка чишћења, разорна торнада и земљотреси, итд.), упитали сте ме у својим писмима: „Зашто се овако ружне ствари уопште дешавају? Да ли то Бог заповеда да се такве ствари десе? Ако је Бог пак толико милосрдан као што нас стално увераваш, зашто онда допушта да се ружне ствари дешавају људима и животињама, притом чак и оним најневинијима?“
Вољени моји, ово су важна и тешка питања, било коме да су упућена, јер да би се на њих дао ваљан одговор, човеку су потребне године мукотрпног изучавања Светог Писма и учења наше Свете Православне Цркве, и још поврх тога да је у стању да разуме срца и ум младих људи. Нисам, додуше, сасвим сигуран, да сам један од тих.
Ми, деке и баке православне вероисповести, не можемо избегавати оваква питања једном кад нам их наши унуци поставе.То је уједно и једно од најважнијих дужности које нам доноси ово зрело животно доба. Сигуран сам да сте већ пропитивали своје родитеље на ову тему, али можда ипак желите још и мишљење неког другог за кога сте уверени да вам жели добро. Тако, ето, одлучих да вам одговорим и сам како најбоље знам и умем. При том морам строго пазити да вам не дам погрешну слику о томе какав је Бог. Како будете расли и увећавали своје стечено знање о нашој Светој Православној Цркви, моћи ћете да уочите моје пропусте и употпуните детаље.
Пре свега, Бог је створио свако људско биће са способношћу и позвањем да се духовно развија тако да што више буде сличан Богу; како би човек могао живети довека са Богом у Његовом Царству среће и мира. Ово Бог наш жели сваком људском бићу, без обзира ко је и шта је, и одакле долази. Дубоко у својим срцима то је оно што и ми сами више од свега желимо, били ми тога свесни или не.
Можда се питате овог трена, „А какав је Бог? “Никад нећемо бити у стању у потпуности разумети или описати какав је Истинити Бог Наш, јер је такво што нашем ограниченом људском уму просто недокучиво. Оно што једино можемо спознати о Њему је оно што нам је Он сам о себи рекао и разоткрио. Оно што знамо о Њему је оно што нам Свето Писмо предочава (нарочито Нови Завет), оно што је забележено у записима Светих и у богословским списима наше Цркве. То је оно чему су вас учили на вашим часовима веронауке. Видите ли сад колико је само важна ваша парохијска школа веронаке! То је уједно и најважнија школа коју ћете икад похађати. Уколико желите да сазнате какав је Бог како бисте могли да се развијате постајући све сличнији Њима (што је и разлог вашег боравка на земљи), морате неизоставно похађати вашу школу веронауке.
И као што напоменух неком од вас у једном од предходних писама, стећи световна знања је неоспорно важно, али је то знање пролазно. Оно пак што научимо о Богу и Његовој Светој Православној Цркви је суштинско, непролазно и провлачи се кроз цео наш живот и кроз вечност до у недоглед, што нам и наш архимандрит Софроније Сакаров потврђује речима: „Томе учењу нема краја ни свршетка.“
Дакле, у почетку, кад је Бог створио наше прародитеље Адама и Еву, Он одреди за њих посебно место у свету где није могло ништа ружно да се деси и где смрт није могла чак ни да привири. То се место звало Еденски Врт (или понекад просто ‘Рај’).
Да би Адам и Ева, и сви потомци њихови могли да постану истински боголики, Бог им је уделио дар слободе одлучивања тј. слободу избора да Га следе (што је Његова жеља, а уједно и најбоља ствар за нас), или да се оглуше о Његову Вољу. Што Га више следимо, све смо више боголики и све смо ближе Богу, а што се више оглушавамо о Његове наредбе, све се више удаљавамо од Бога и све смо мање боголики.
Способност да имају слободу одлучивања и да се њоме користе чини од људи бића начињена „по лику Божијем“. Само је људском роду дата таква лична слобода. Сва друга бића на свету су лишена ове слободе и обуздана ограничењима врсте којој припадају.
У Еденском Врту, Бог је допустио да Адам и Ева буду кушани од нечастивог (он се још назива и ‘ђаво’ или ‘сотона’) да би видео како ће Адам и Ева употребити ту своју личну слободу. На жалост, Адам и Ева одлучише да се оглуше о Божју наредбу да не кушају воћа са Дрвета Познања што је расло у средишту Врта Еденског. (Могућност избора Адамовог и Евиног да у току кушања нечастивог одлуче да пробају воће или да одлуче противно томе, јасан је доказ Божије решености да испоштује своју реч дату човеку у погледу личне слободе.)
Њихова одлука да се оглуше о Божију заповест је имала стравичне последице, не само за њих лично, већ и за све њихове потомке и потоњи људски род. Том њиховом непромишљеном одлуком (названом ‘прародитељски грех’), нешто се дубоко преокренуло и угнездило у људском срцима, нешто попут заразне генетске духовне болести коју је само Бог могао разумети и излечити. Најпосле, због своје непослушности, Адам и Ева нису више могли остати у Еденском Врту и тако су, заједно са својим потомцима, били принуђени да газе по трновитој стази коју Бог није желео за њих – да воде живот препун патње, зла, страдања и несреће који се најпосле окончава смрћу. Услед своје духовне оболелости због непослушности Богу, људи су се временом претворили од боголиких, најврлијих Божијих створења у уништитеље и затираче. Многи људи су постали, како један Православни владика из Србије рекао прошле године, у „најсвирепије од свих животиња.“(Један од првих знакова овога је Каиново убиство брата Авеља.)
Свако зло, и свака природна катастрофа која се десила током историје, последица је или људског незнања о томе шта је Воља Божија или непослушности Богу. Ово може да звучи изненађујуће, а за неке ова тврдња је и тешка за разумети. Дакле, постоји нека духовна веза између људских грехова и природног поретка ствари у свету. Наука није у стању нити да објасни нити да прикаже ову везу. Међутим, еколошка наука и пракса указује на погубан утицај себичних људских одлука на природу и окружење.
Неки би, вероватно, сад пожелели упитати : „Зашто онда свемогући Бог једноставно не отме од људи дату им слободу одлучивања и примора их да се придржавају Његових заповести, и тако спречи сво зло?“ Ако би Он пак тако учинио, људски род би био сведен на ниво било које друге животиње ( били бисмо нешто попут шимпанзи без крзна), а то није оно боголико својство што нам је Бог наменио кад нас је стварао.
Људска непослушност Богу је временом бивала све већа и већа, и самим тим било је све теже за људе да уоче разлику између добра и зла. Смрт је постала неумитна судбина сваког људског бића, и сваки је дан бивао испуњен борбом да се изађе на крај са страхом од смрти, будући да је тежња за бесмртношћу најдубљи људски порив. Тако људи посташе заточеници сопственог греха и не могу сами из тога изаћи ма колико се упињали. Што су више пренебрегавали Бога, то су више заборављали на Његове Заповести. Што су више заборављали на Његове Заповести, тим су постајали непослушнији. А та непослушност је била праћена новим ружним догађајима и невољама.
Дозволите ми сад да вам испричам укратко једну причу што сам је поодавно чуо. Не сећам се тачно где сам је чуо, али знам да је никад нећу заборавити, јер је од посебног значаја за све нас. Не сећам је се баш у детаље, али иде отприлике овако:
Био једном један сељак који је имао нов чардак на свом имању. Једнога дана велико јато птица, летећи највероватније ка југу, слетеше на његово имање. Беше већ вече , и тешки олујни облаци се претећи надвише над имањем. Олуја која је у међувремену надошла беше толико снажна да су птице биле у великој опасности. Сељак је почео да страхује за птице, па се реши да отвори врата свог чардака и да их некако наведе да се склоне унутра на сигурно. Али птице не хтедоше ући. Биле су преплашене што од њега, што од олује, и само су се још више разилазиле по имању стављајући себе тако у још већу опасност. Након многих неуспелих покушаја, сељак се толико забрину да се поче Богу молити: „Oче Небески, претвори ме у једну од оних птица, у предводника њиховог јата, да бих могао да их наведем да се склоне у чардак где би биле сигурне од олујног невремена.“
Наравоученије ове приче је да је наш Господ Исус Христос, управо и постао „један од оних“, како би нас избавио из овог нашег стања непослушности и смрти. Кад је право време дошло, Исус је пристао да се роди од Богородице, Дјеве Марије, и да живи и сазрева као право људско биће на земљи, задржавајући притом своју Божанску природу. Он је на ово пристао из превелике своје љубави према нама и због своје неизмерне оданости Оцу своме и нашем Небеском. Његовим појављивањем на земљи људски род је добио прилику да, следећи Његов пример и творећи вољу Његову у свакодневном свом животу, постане боголик, и по телесној смрти да настави да живи вечно уз Њега у Његовом Царству мира и радости.
Кад се Исус родио у овоме свету, Он је у сваком погледу био изложен законима људског битисања. Он је патио и трпео све врсте невоља, баш као и свако друго људско биће, али без роптања и не чинећи кроз живот било какав грех. Он је био у свему беспрекорно послушан Свом и Нашем Небеском Богу Оцу. Стога, Његовим страдањем, распећем, васкрсењем и вазнесењем на небо у људском обличју, Он је подарио још већи благослов људском роду и свему створеном, веће чак и од оног које је постојало и у Едемском Врту. У десети дан по Вазнесењу, седећи са десне стране Бога Оца, на дан Свете Педесетнице, Он посла од Оца Духа Светога на апостоле, који тада зачеше Његову Православну Цркву. Кроз свете тајне Цркве сада свако људско биће, породица, посао и заједница могу бити освећени. Уз Његов благослов, сва природна и вештачка твар такође могу бити освећени. У Божанственој Литургији ми можемо бар на кратко окусити оно што нас очекује у вечном Царству Небеском. Чак је и само време искупљено и освећено кроз своје дневне, седмичне и годишње литургијске богослужбене циклусе. Имајући наше Свето Предање (непрекидно живо присуство Духа Светога унутар наше Црке чини Је „стубом и ослонцем истине“), Православна Црква ће увек бити и остати „истинска вера једном и заувек предата нашим светим оцима.“
Међутим, и после свега што је Исус учинио за нас, и што још увек чини кроз Његову Свету Цркву, људи и даље задржавају право слободне воље – право да се или покоравају или оглушују о Његове заповести, упркос свим недаћама које ту непослушност прати и наноси како појединцу, тако и друштву и природи у целости. Овакво стање ствари ће се задржати све до Његовог другог доласка. До тада, људски род, па и Православни Хришћани – ако смем да додам, нарочито Православни ће и даље страдати у ратовима, етничким чишћењима, убиствима, као и од природних непогода, болести и смрти. Међутим, са друге стране, ми имамо уверење да је Исус победио смрт, и да истинска вера у Његово Васкрсење има моћ да превлада наш страх од смрти. Својом смрћу, Он је за Православне Хришћане преобразио смрт од једне ужасане трагедије у недокучиво ново рођење, рођење Духом за бесмртни и нови живот за којим сви жудимо, у миру са свим што је Бог створио.
У међувремену, ми треба да тежимо да кроз живот корачамо са вером у Христа и завет који нам је дао. Пре свега, морамо да научимо да волимо Бога, а затим и наше ближње – па чак и непријатеље – као себе саме. Наши светитељи нас поучавају да ако волимо непријатеље своје, то онда значи да их ни немамо, јер ће тада свако, био он ма како добар или зао, бити наш ближњи. Још нас упућују и на то да је љубав према непријатељима најчвршћи доказ Божије љубави: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде.“
Често међутим, упркос свим нашим настојањима, „дух је вољан, али је тело слабо.“ То значи да због нашег снисхођења тежњама телесним, светским и ђаволским, ми се стално изнова спотичемо у нашим духовним напорима. Људско противљење Богу ће нас преварити, једноставно због тога што смо окружени са свих страна том људском непослушношћу а и због тога што и даље имамо то семе непослушности у нашим срцима. Стога увек изнова бивамо заробљени у мрежу варљивог, чулног, кварног, грешног, непросвећеног и самовољног света у ком живимо.
Зато сваког пролећа, кад се природа облачи у своје ново рухо, у току Великог Часног Поста, наша Света Православна Црква нас позива да се опет окренемо духовном гледању на ствари, духовном осећају и опредељењу за духовно кроз повећану молитву и пост. То је уједно и време кад је на нама да пажљиво упоредимо наше речи и поступке са речима и учењима нашег Господа Исуса Христа док је живео на земљи. На тај начин се учимо истинском покајању, а оно представља „врата Раја“
Покајање не представља некакво извињење Господу за неки прошли прекршај, уз обећање да ћемо се боље понашати убудуће, налик на сцену кад мала деца сретну „Деда Мраза“ негде у неком тржном центру пред Божић. Православно покајање је једна јасна спознаја да смо промашили пут који води ка томе да постанемо слични Богу, што је и основни разлог нашег због којег нас је Господ и стварио на земљи. (Могли бисмо то назвати „променом парадигме“, како би то рекли неки велики светски умови данашњице, дакле једном драстичном променом у разумевању ствари) Истинско покајање је велики дар од нашег Свемилосрдног Бога који љуби људски род, јер нам покајањем отвара срце и душу за исцељујућу силу и благодат Светога Духа. То је уједно и лек против ужасне бољке људске гордости, „која не трпи да буде послушна никоме.“ Управо у овој тачки дар људске слободе одлучивања поново ступа на сцену: потребно је да људи сами слободно одлуче и пожеле да буду исцељени.
И тако, најдражи моји, сваког часа током предстојећег Великог Часног Поста уздижимо молитве Богу: „Боже, услиши моју жељу за новим почетком, у име Оца, и Сина, и Светога Духа,“подсећајући се непрестано: „Од данашњег дана па на даље, од овог часа, од овог трена, љубимо Господа свим срцем својим и творимо свету вољу Његову.“
Ваш одани деда
***
Уколико тражите још текстова на сличну тему, редакција сајта „Православни родитељ“ вам препоручује текст на овом линку: Како рећи детету за смрт блиске особе (сајт „Има наде – животни проблеми очима православне психологије“)
***
Аутор: ђакон Николас Јанакос
Превод : Радмила Живковић (лектура С.С.)
Извор: Talking To Children when Bad Things Happen
Коментари