Спонтани побачај је тешка и болна тема. Преживљавање спонтаног побачаја има своју психолошку страну, али и духовну. У психолошком смислу потребно је одтуговати болан губитак, не покушавати га умањивати (правити се да то није „прави” губитак говорећи себи да је у питању нерођено дете) нити додавати на већ постојећу и природну патњу још и окривљавање себе због тога, затварати се у себе и развијати једно мрачно и тегобно стање душе.
У духовном смислу, за верујуће жене које су доживеле спонтани побачај, поставља се питање: Зашто је Господ то допустио?
Као и за сваку невољу која нам се догоди у животу, као и када видимо у свету велико страдање и патњу (нпр. прочитамо у новинама да је жена умрла и за собом оставила петоро мале деце), потребно је да сагледавамо и ову патњу очима вере – што значи, да када се питамо зашто је Бог нешто допустио, потребно је да се најпре присетимо какав Бог заиста јесте и како се у другим ситуацијама потврдило да је Бог добар, да није окрутан и да ништа не чини хировито, непромишљено, безразложно, без смисла и без љубави за сваког човека. Ако гледамо изоловано само на ову једну ситуацију која нам задаје мучну дилему зашто је Бог тако нешто допустио, тада неминовно тај сужени поглед доводи до сумње у Божију љубав и старање о сваком животом створу, а посебно о човеку. И, ако ћемо искрено – често нас доводи до љутње на Бога, до разочараности у Њега, до роптања и огорчености која даље наставља да нам трује душу и доноси мучење уместо утехе.
Ми о Богу знамо да је Он принео на жртву ради спасења људи највредније што има – свог Сина. Ми знамо да је Христос претрпео велико страдање, велику патњу и смрт на крсту иако на Њему никакве кривице није било. Бог који добровољно страда на крсту из љубави према људима и Бог који допушта овакве, из нашег угла, тешке патње као што су спонтани побачаји или трагичне породичне ситуације – јесте један исти Бог. И то Бог који је свемоћан, који тачно зна шта ради, који није у једном случају добар а у другом окрутан. Већ је Бог у свакој појединој ситуацији, и у оној чији смисао разумемо и који нам се допада, као и у оној ситуацији чији смисао још увек не разумемо и која нас плаши, растужује или нам се једноставно не свиђа – један те исти Бог.
То је као када ми имамо блиског пријатеља. Познајемо га дуго, упознали смо га какав је у разним ситуацијама. Живећи и проводећи време с њим, видели смо га на делу. А онда се догоди да нам неко исприча да га је видео да ради неку јако чудну ствар која делује изразито сумњиво. Ми ћемо, ако смо тог пријатеља истински познавали, одмах бити у стању да кажемо – не, ту не може бити ништа сумњиво, сигуран сам да постоји добро објашњење, јер он просто није такав човек. Знам га од раније, знам га какав је у невољама и у разним другим тешким ситуацијама, тако да сам сигуран да и за ово, што тренутно само делује сумњиво, има неки добар разлог.
На сличан начин особе које се у свом животу труде да се приближе Богу и које Га упознају онаквим какав Он заиста јесте и каквим је Себе открио људима – приступају и ситуацијама када прочитају или сазнају за неку породичну трагедију или искусе тако нешто тегобно у свом животу. Ако Бога познајемо – знаћемо да Он сигурно има добар разлог и то није наивна вера без покрића, није нека аутосугестија у покушавају да се површно утешимо, већ вера са покрићем – јер се и у Светом Писму, а и у досадашњем нашем животу, потврдило да Бог у свакој ситуацији зна шта ради и да се руководи својом љубављу према човеку.
Бог зна шта ради, у свакој појединој ситуацији.
И, као што је и свештеник Георгије Максимов у овом видеу рекао – ми не можемо знати разлог зашто се нека патња догодила за све случајеве људи. Али, по Божијој промисли и нашим молитвама Богу, можемо сами за себе, за своју ситуацију, добити одговор.
Да нагласим још да покушаји да за туђе породичне ситуације и трагедије ми одгонетнемо одговоре зашто је Бог то допустио води нас на опасан терен испитивања судова Божијих. И није нам на корист у том правцу да испитујемо, већ када тако нешто сазнамо или прочитамо, треба све своје дилеме да ставимо у руке Божије и за људе који страдају да се помолимо. У остало да не улазимо.
Мало сам проширила ову тему као и сам увод, тако да ћу овде стати.
У наставку погледајте како свештеник Георгије Максимов говори о овој емоционалној, тешкој теми која се дотиче многих – о нерођеној деци, њиховој судбини као и о начину на који се може проћи кроз тугу због губитка који доживе родитељи.
Веома је добар његов савет да не улазимо у разматрање разлога зашто се спонтани побачај десио пре него што акутни бол због губитка не утихне.
Уредник сајта Има наде
О НЕРОЂЕНОЈ ДЕЦИ
Желео бих да говорим о једној емоционално тешкој теми као што је смрт нерођеног детета (мисли се на спонтани побачај – прим. уред. Има Наде).
Не говорим о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља.
За многе брачне парове то представља тежак ударац, посебно ако се то дешава први пут и, наравно, жене, по правилу, преживљавају то најболније.
Желео сам да кажем неколико речи које, по мом мишљењу, треба да има у виду жена хришћанка која је преживела такав губитак.
Као прво, многе мучи и кида питање: ‘Зашто? Зашто се то догодило баш са мном?’
Хтео бих да кажем, не из књига, већ из самог животног искуства: најбоље је да се то питање одложи до времена када ће бол утихнути. Зато што у прво време, када је овај душевни бол због губитка јако велики, ми нисмо спремни ни за какве одговоре. И било какви одговори, чак и само размишљање на ту тему, не може нам донети ништа осим кидања и новог бола.
Зато ће најбоље и најправилније бити да се ово питање одложи негде даље, у угао своје душе, да се затвори све док не наступи време када ћемо можда бити спремни да приступимо овом питању, али овог пута без оног душевног бола који постоји сада код нас.
А сада је најбоље усредсредити се на то да будемо заједно с вољеном особом, с мужем, и да заједно с њим прођемо кроз то сложено, тешко и за обоје тужно време.
У том најболнијем периоду потребно је просто претрпети.
Што се одговора тиче, сматрам да не постоји универзални одговор зашто се спонтани побачај дешава. Сматрам да је разлог специфичан за сваки појединачни случај, да једино та конкретна особа може да сазна тај разлог.
Али опет, приступати овим питањима, понављам, потребно је онда када се у нама све већ умирило.
Док је рана отворена, док рана боли, нисмо спремни да чујемо било какве одговоре.
Друга ствар, поред сопственог бола и губитка, неостварених нада, за многе жене овде је врло снажан ударац у вези са тим што оне сматрају: ‘Нисам се остварила као мајка’, ‘Желела сам да будем мајка и нисам успела’.
Овде ипак треба рећи да то није тако.
Да, нисте видели ваше дете овде на земљи, нисте видели како расте пред вашим очима, али сте му подарили постојање, подарили сте постојање људском бићу.
Извели сте човека у постојање. Онај ко није постојао је, захваљујући вама, кроз вас, почео да постоји.
И његово постојање има смисла у очима Божијим.
Треба рећи да скоро свака жена или велика већина пролази кроз сличну ситуацију, спонтани побачај или неуспелу трудноћу. То јест, бројност тих нерођених људи може да се пореди с бројем рођених људи, то је читава друга половина људског рода.
Из неког разлога им Господ није допустио да уђу у овај земаљски живот, где има много радости, али и много несрећа и жалости.
Међутим, Господ све чини са смислом, значи да постојање тог другог рода људског такође има одређени смисао у очима Божијим.
Ово постојање је боље од непостојања.
Господ има план за сву ту нерођену децу.
Какав је то план, у чему је тај план, ја не знам и нећу фантазирати.
И у Предању Цркве се о томе говори јако мало, мени на памет долази само сведочанство Светог Андреја који је у виђењу видео да након Страшног Суда, сва ова деца добијају неко место од Бога и захваљују Му за то.
Неки други детаљи нису познати.
Доћи ће време и Господ ће нам открити све, међутим, сада из онога што знамо, можемо да кажемо да сте пружили постојање човеку и то постојање се никада неће завршити.
И он је захвалан за то постојање.
У очима Божијим сте мајка, у очима Божијим сте родили живот.
Све што се с вама догодило није било узалуд.
Ваше дете није ишчезло, није нестало, добило је постојање за које ће увек бити захвално.
У овом кратком животу ви нећете видети своје дете, али након свеопштег Васкрсења, оно ће васкрснути исто као и ви.
Истина је да без Крштења нико не може ући у Царство Божије, али, како је говорио Свети Григорије Богослов, таква деца у Богу неће бити ни прослављена, ни осуђена, пошто онај ко улази у овај живот или чини нешто достојно награде или чини нешто достојно казне, а они који нису ни ушли на поприште овог живота нису учинили нити ишта достојно награде, ни достојно казне.
Међутим, Бог за њих има план.
И они, понављам, од Бога добијају постојање за које су Му захвални.
Тако да иако је немогуће да се не тугује због губитка, не треба дозволити овој жалости да нас исувише снажно кида и да разарамо себе.
Знам примере када неке жене годинама не могу да изађу из депресије која је повезана са овим губитком. Постају несигурне у себе, све време се враћају ономе што се догодило.
Не треба то радити.
Подсећам на речи Светог Антонија Великог који је као одговор на питање како се спасити навео три услова, један од њих је био:
‘не жали за оним што је прошло’.
Из онога што се догодило можемо да извучемо неке закључке о будућем, али непрестано копати у прошлост, непрестано се враћати, тим пре, у тако болан догађај потпуно је бескорисно и чак штетно.
Неки у овој жалости почињу да ропћу на Бога, сматрајући да је Бог био обавезан да учини тако да их се не дотакне оно што се дотиче, понављам, скоро сваке жене на земљи. Да у њиховом случају то није требало да се догоди, да је код њих обавезно морало да се роди дете, обавезно је требало да се радују његовом одрастању. Пошто се то није догодило, онда је то Божија кривица.
Међутим, колико год било тешко, потребно је да верујемо Богу јер ми не знамо све, не знамо ни шта би се догодило с нашим дететом, не знамо ни шта би се догодило с нама, ми ништа не знамо о будућности.
Господ зна све. И знајући, бира шта је најбоље за све.
Образац односа према тим најтежим губицима деце показао је Јов Праведни који је, чувши да су његова деца, сва његова деца погинула, рекао:
‘Бог даде, Бог узе, да је благословено Име Господње’.
Понављање ових речи доноси у душу човека већу утеху од неког бунта, роптања или непрестаног копања, враћања у прошлост.
Будите ближи вашем мужу.
Мужеви, будите ближи у овом периоду вашим женама. Не удаљујте се једно од другог.
Ту љубав коју сте били спремни да излијете на ваше дете, излијте сада на вашег супруга, на вашу супругу.
Заједно прођите ово тешко време, и већ за следећим животним обртом Господ ће вам дати утеху.
Знам за много примера жена које су се сусретале с таквим губитком, а које су касније рађале децу и тешиле се у њима.
Знам жене које су, преживевши то, добијале утеху од Господа и на други начин.
Потребно је кретати се напред.
Наступиће време и добићемо све одговоре, како је речено у Писму, да ће у Царству Божијем Бог обрисати сваку сузу. Неће бити никаквог повода за жаљење и туговање.
Поверимо се Господу.
Колико год сада било тешко, потребно је просто претрпети то време и наступиће дан када ће се радост вратити у ваш живот.
Аутор: свештеник Георгије Максимов
Превод: Станоје Станковић
Извор: Сведок Верни
Коментари