Драги родитељи,
Преносимо одлично писмо нашег читаоца и вероучитеља, који се осврће на једну од опасности о којима смо раније писали, а то је да деци представљамо некакву улепшану и идеализовану слику о Богу и вери, не говорећи им притом о опасностима и искушењима с којима ће се неумитно срести у животу.
Како научити децу да поштују и воле родитеље, ако се они разводе и свађају?
Задатак вероучитеља, а и свих нас, као православних верника и родитеља, јесте да својим примером покажемо деци да се вера живи, да је православље нераздвојни део нашег бића и свакодневног живота, али да су и искушења исто тако неизбежан део живота хришћана.
* * *
Вјеронаука није скуп статичних података исписаних у одређеном временском периоду које ученик треба да познаје. Још мање је то наука која се „набуба” за оцјену и заборави. Вјероучитељи имају задатак да вјеронауку ускладе са егзистенцијалним питањима сваког дјетета како у заједници тако и индивидуално. Вјероучитељ мора бити иноватор који ће Богооткривене истине, давно записане, прилагодити савременим проблемима и борбама сваког дјетета. Увијек мора пазити како ће се све оно што он прича одразити на душу сваког дјетета понаособ.
Да ли је то лако изводљиво у оквирима закона и правила која нам намеће овакав систем образовања? Четрдесеточасовна седмица, педагошка документација, додатне, секције, дежурство, наставни план и програм, час од 45 минута… Све је то добро организовано и уређено. Него, постављам питање колико вјероучитељ ту има простора за неки искорак ка већем и узвишенијем? Испуњавање неких основних форми ствара у нама осјећај безгрешности а то може да буде велики проблем.
Да појасним. Радили смо заповијест Божију о поштовању родитеља. Час од 45 минута сасвим је довољно времена да дјеци испредајеш, поновиш с њима, мало рад у радним свескама и то је то. Било би то – то да се ради о обичној лекцији коју дјеца треба да познају. На овом примјеру видимо како се вјеронаука тиче егзистенцијалног питања. Дјеца ову лекцију морају да примјењују у свом животу. Добро, ни то им није тешко објаснити.
Проблем настаје када испред себе имаш једно дијете чији су родитељи разведени, а оно живи с баком; друго дијете има разведене родитеље који се отимају око њега; треће дијете има богате родитеље, четврто има сиромашне родитеље који пуно раде, пето нема оца, шесто нема мајку…
Нажалост, скоро у сваком одјељењу имамо ове наведене примјере. Ту вјероучитељ мора направити искорак према сваком дјетету сходно његовој ситуацији. Прије свега јер дјеца то траже и очекују.
Ја сам навео један примјер, али тако је скоро са сваком лекцијом. Вјеронаука има један основни циљ, а то је преображај живота. Вјероучитељ мора свако своје предавање подредити том циљу. Мора непрестано да позива дјецу да воле Бога и ближње, да чине добра дјела, да се боре и напредују у свим врлинама. Лако је испредавати лекцију о неким Христовим чудима, али научити дјецу да те приче разликују од Алисе у земљи чуда – е, то је већ мало теже. Дјецу треба научити да вјерују и да им та вјера буде основ свега.
Вјеронаука не може бити ствар индивидуалног достигнућа сваког ученика које има за коначан циљ оцјену. Ова наука захтјева ширину. Не може се разумјевање човјековог односа с Богом свести на неку људску форму. У Цркви је тај однос преображен у љубав.
У овом вијеку секуларизације инсистира се на томе да се направи компромис вјеронауке са формалним системом вриједности које захтјева савремено друштво.
Јеванђељска наука нам то никако не дозвољава. Најоштрије осуде у Христовим ријечима односе се управо на оне који имају одређена религиозна сазнања, а не придржавају их се. Не смијемо од дјеце правити људе који ће да знају све о вјери, а неће то примјењивати у своме животу. Вјероучитељ мора да изгуби себе, своја мишљења и ставове мора да прилагођава сваком дјетету, а да се у свему томе не изгуби и не одступи од основних истина.
Опет се враћамо на питање колико је све то могуће једном савременом вјероучитељу?
Притисци и искушења су велики са свих страна, и на вјероучитеља и на ученика.
Данас имамо велики број људи који постављају питање зашто вјеронаука. Не знам одакле да кренем са одговором. Да ли од Светих Ћирила и Методија или од Светог Саве или од манастира као јединих центара образовања. Овим савременим еврофилима бих поставио питање која то земља ЕУ нема вјерску наставу? Борце за људска права бих упитао зашто ускраћујете право толиком проценту дјеце да изучавају предмет који желе. Родитеље пак питам који то предмет (осим вјеронауке) учи вашу дјецу да вас поштују, да не краду, не лажу, не одају се пороцима? Но, људи ко људи, у недостатку разумних аргумената користе дугачке и врло често прљаве језике.
Вјероучитељ под свим тим притисцима дође на час, а тамо дјечица која су бомбардована медијима и интернетом.
Ту вјероучитељ мора да употреби своју слободу, ону коју му је Бог дао. Мора, у оквиру свих законских форми, да испуни своју главну мисију: позив дјетета на преображај, на поправку живота, на напредовање у врлинама и, као врхунац свега, на светотајински живот. Савјестан и одговоран вјероучитељ мора да зна да ће за свој рад, прије свега, одговор дати Богу. Онај чија је савјест просвјетљена овим сазнањем своју слободу користи онако како треба.
За крај, навешћу вам један примјер како је тако слободан и савјестан вјероучитељ одржао два часа.
Први час је пустио дјецу да играју фудбал напољу. Подјелио их је тако да су у једној екипи били дјечаци, најбољи фудбалери. У другој екипи били су они лошији и понека дјевојчица. Он је био судија. Судио је неправедно, видно је намјештао овој пуно слабијој екипи да побједи. Било је ту мало псовки и свађе од стране поражених. Сљедећи час је 40 минута причао дјеци о неправди која их чека у животу и о томе како треба да је подносе, о непотцјењивању никога, о трпљењу, о смирењу, о срећи због туђег успијеха… О томе да у свему морају бити људи. Дјеца су га с највећом пажњом слушала, а била је и понека сузица.
Послије тог предавања чуо је у зборници критике од колега зато што дјеца на вјеронауци играју фудбал…
Мојој браћи вјероучитељима,
Бојан Крстановић
Коментари