Ђиона Мартин (на слици, десно) има само 17 година, редовна је ученица завршног разреда средње школе и млада мама. Пошто издржава себе и ћеркицу од 11 месеци, ради ноћну смену и викенде у продавници рукотворина у родном Провиденсу. Када у јуну буде дипломирала, упустиће се у дугачак поступак пријављивања за колеџ.
За време разговора, Ђиона често зева (и извињава се због тога, али често ради шесточасовну ноћну смену). Младе маме су веома исцрпљене јер покушавају да се издржавају и да похађају школу: скоро половина тинејџерки с децом живи у сиромаштву, а највећи број оних које се породе пре 18. године никада и не заврши средњу школу.
„Нико ми није рекао да ћу морати да устајем у 2, 4, 6, 8 сати ујутру”, каже Ђиона. Међутим, чим почне да прича о ћеркици, осмех јој засија на лицу. Одлучна је у намери да створи бољи живот за себе и ћерку. Жели да постане адвокат и пронашла је једну од малобројних школа која јој може помоћи да ту жељу оствари.
Академија Ноуел (Nowell Leadership Academy) у држави Роуд Ајленд ради по принципу тзв. чартер школе[1] и једна је од неколицине средњих школа у САД која малолетне труднице и мајке припрема за колеџ, каријеру и породицу. Школа има 160 ученика – углавном су сви ту прешли из других школа и највећи број су девојке. Школа нуди клизни распоред часова, средства за учење прилагођена сваком ученику, помоћ с превозом и подршку приликом подизања породице – од часова о родитељству до кућних посета након порођаја.
Реч је о захтевном моделу који је тешко применити. Друге школе за труднице углавном не успеју да опстану, јер ученице ретко долазе на наставу, школа нема одговарајуће просторије, или ученице уместо академског знања уче ручне радове, те тако на часовима математике уместо геометрије уче да шију прекриваче.
„Чартер школе постале су друга шанса за ову децу”, каже Конор Шихан, који је у Ноуелу задужен за студентска питања.
Ученице које дођу у Ноуел желе да науче како да буду добре мајке. Желе да знају да су им деца у добром вртићу. Размишљају о беби на часу хемије и често проверавају имејл да виде да ли су им из јаслица послали слику. Труде се да деци читају књиге пре спавања. Уче прву помоћ како би знале шта да раде уколико им се дете загрцне на комад хране или ситан предмет. Размишљају о томе да нађу добар посао како би њихова деца могла да иду у добру школу.
Оне су ученице – неке од њих су законски гледано и даље деца – али већ желе прилику да себи омогуће бољи живот, што би образовни систем и требало да им понуди.
Дискриминација, упркос савезном закону
У теорији, све средње школе дужне су да изађу у сусрет ученицама које су трудне или мајке и да им омогуће одговарајући смештај. Уосталом, свакодневно присуство на часу и домаћи задаци веома тешко падају ученицама као што је Ђиона Мартин, која истовремено покушава да гаји ћерку, дипломира и плати станарину. Међутим, када такве ученице не добију помоћ од школе, најчешће је напуштају.
То не би требало да се деси. Савезни закон забрањује дискриминацију ученица које су трудне или имају децу. Њима треба да се омогући да надокнаде пропуштено градиво, да им се оправдају изостанци и да им се материјал за учење достави кући, као што се доставља ђацима који због болести не могу да долазе у школу.
Келси Барни (17 година), ученица завршног разреда у Ноуелу, у претходној школи два месеца није ишла на часове јер је морала да брине о тек рођеној ћерки Алиси која је имала високу температуру. Када је дошла у школу, речено јој је да не може да дипломира на време.
„Саветница ме је погледала и рекла ми: ’Мораш да бираш, или школа или дете’”, каже Келси. „Одабрала сам дете.”
Такве приче нису неуобичајене, а дискриминација се види и у бројкама: само 38 одсто малолетних мајки заврши средњу школу. Исто тако, њихова деца углавном не заврше школовање и на стандардизованим тестовима остварују лошији успех од вршњака. Половина малолетних мајки живи у сиромаштву, а многе су саме: 58 одсто не добија никакву материјалну помоћ од дететовог оца.
Највише су погођене малолетнице из мањинских група. Премда је укупна стопа малолетних порођаја опала за 67 одсто од рекордно високог нивоа из 1991. године, и даље је највиша међу популацијама других раса. Подаци из 2016. говоре да је на 1000 девојака узраста 15–19 година у просеку било 20,3 живорођене деце. Међутим, за девојке хиспаноамеричког порекла бројка је 35 деце, за црнкиње 32, за северноамеричке Индијанке 26, за белкиње 16, а за Азијаткиње 7.
Час математике у Академији Ноуел
Модел школе који се и даље развија
Академија Ноуел покушава да изађе у сусрет ученицима колико год је то могуће. Школа је отворена 2013. године, али је у прве три године присутност ђака била 25 одсто дневно.
Да би се то поправило, Управни одбор је променио руководство које је потом обезбедило места за децу у оближњем вртићу како би ученице могле да ту сместе децу док чекају пријем у државни вртић. Поред тога, уведена је платформа за учење која омогућава ученицама да обрађују наставне јединице брзином која њима одговара. Запослили су саветнике који ученицама помажу да савладају читање и математику, увели делимичне униформе које се могу прилагодити телу труднице, омогућили субвенције за градски превоз. Наставници иду у кућне посете ученицама које престану да долазе на наставу како би им помогли да се врате у школу.
Прошле године, наставу је похађало око 63 одсто ученика, што је и даље мало, али је много више него у почетку.
„Заиста се трудимо да створимо чартер школу у којој би ученици могли да остваре одличан успех и која би притом била прилагођена младима од 18, 19 и 20 година који покушавају да заврше средњу школу и потом наставе школовање”, каже Тоби Шеперд, извршни директор школе.
„Још неко ко се брине за мене”
Једног поподнева, наставница и медицинска сестра Џудит Расел паркирала је аутомобил у једном предграђу Провиденса. Са огромним пакетом пелена у руци, прешла је улицу и покуцала на једна врата. Отворила јој је девојка и увела је у сумрачну собу у којој спава бебица од недељу дана, покривена розе-плавим ћебенцетом.
Девојка има 16 година и веома је стидљива. Џудит јој поставља питања смиреним гласом. Како јој иде дојење? Има ли некога ко ће да чува бебу када се буде вратила у школу? Хоће ли држава да помогне? Како се млада мама осећа?
Џудитин посао је да се постара да Ноуелове ученице не остану саме након порођаја. Ако мајка пристане, Џудит је посећује код куће одмах по изласку из болнице, баш као патронажна сестра. Џудит помаже мамама тако што им дели медицинске савете, а такође им обезбеђује лаптоп и план учења како би неколико месеци пре повратка у школу могле да уче од куће.
„Ја овде немам бежични интернет, шта да радим?”, пита девојка. „Донећу ти пријемник”, обећава Џудит.
Ученице кажу да су им Џудитини савети били веома корисни. Ђиона Мартин се сећа како јој је Џудит говорила да након царског реза не сме много да хода и да се замара.
„Лако ми је да с госпођом Џудит причам о беби јер осећам да ме не осуђује ако нешто не знам већ да се искрено брине за мене и моје дете”, каже Ђиона. „Лепо је да се за промену још неко брине о мени и беби, а не само ја.”
Као породица
Осим што нуди образовање и прилику да се науче разне животне вештине, велика предност Академије Ноуел јесте и то што се, за разлику од других школа, трудне ученице ту осећају добродошло.
„Иако у Ноуелу не можемо да урадимо баш све, ученице нас воле јер осећају да су овде прихваћене као труднице”, каже Џудит Расел. „Заиста је изненађујуће да у овом добу у појединим школама прекорно гледају на њих због тога што су трудне… Деца у нашој школи преживела су много тога и заиста су отворена према свима.”
Келси Барни каже да су јој у старој школи свашта добацивали и гурали је по ходницима када се сазнало да је трудна. У Ноуелу, међутим, наставници се брину за њу, питају је како јој је ћерка. Каже да су сви у школи „као породица”.
Овде нико никога не осуђује јер већина девојака су младе маме и знају кроз шта трудна тинејџерка пролази.
„Волела бих да се друге девојке у оваквој ситуацији осећају једнако добро у својој школи”, каже Ђиола Мартин, „а не да их због трудноће понижавају, осуђују и омаловажавају. Ако у школи видите трудну девојку, будите срећни због ње. Она учи и трудна је… То је стварно тешко.”
„Чини ми се да многе девојке мисле да је трудноћа крај њиховог школовања, да морају да одустану од својих снова”, каже Арима Свини, наставница математике. „Дивно је видети да постоји школа која не сматра да су трудне тинејџерке изгубљен случај и која верује да за њих има наде и да могу да успеју у животу.”
Свинијева каже да јој није било лако када је из обичне школе прешла у ову у којој на часу никада нема више од две трећине ученика. Морала је да развије нове наставне методе како не би стално понављала исте лекције због оних који нису били на претходном часу. У томе јој доста помаже персонализована платформа за учење. Поред тога, често одговара на питања о задацима путем порука на мобилном. Но, најважније је што она и даље очекује доста од ђака и не спушта критеријуме.
„Стално им говорим да моји часови неће бити лакши. Ја сам строга и очекујем од њих да уче”, каже Арима. „Али заузврат им дајем време и подршку. Тинејџерке које су трудне, или имају малу децу, тешко могу да испуне задатке када им задате кратак рок, зато им ту највише излазим у сусрет.”
Како бити родитељ
У већини школа, ђаци могу да заврше све разреде и да дипломирају, а да никада не науче ништа о родитељству.
У Ноуелу је, међутим, припрема за родитељство неопходан услов за дипломирање, Једном недељно, једна непрофитна организација држи часове о томе како треба причати с децом, како их навести да вас слушају, како их васпитати и похвалити.
Предмет се не оцењује, али ђаци за домаћи задатак треба да вежбају рад с децом. Неке ученице кажу да су им ти часови били изузетно корисни, док друге кажу да је добар део наученог заправо само ствар здравог разума. За време ових часова, често се из учионице зачује смех.
„Он ми даје мотивацију”
Крисија Бараза има 18 година и малог сина. Пребацила се у Ноуел делом и због тога што јој је вртић одмах поред школе. Каже да је више усредсређена на рад када зна да у сваком тренутку може да обиђе сина. Понекад јој је тешко да ради домаћи на лаптопу јер син жели да се игра, међутим, управо због њега жели да дипломира и запосли се.
„Понекад је тешко учити уз њега, али је то истовремено и добро јер ми он даје мотивацију”, каже Крисија. „Да није њега, мислим да се не бих толико трудила због себе. Раније нисам била баш сјајна у школи, али сада имам разлог да учим и то ми стварно прија.”
Крисија Бараза (18) користи персонализовану платформу за учење коју јој је школа омогућила
Келси Барни такође каже да је њена ћерка разлог што иде у школу, што се спрема за колеџ и подноси сав стрес који уз то иде. „Она заслужује најбоље”, каже Келси. „Не да има све што пожели, али ипак доста тога.”
Из истог разлога Ђиона Мартин ради и труди се двапут више од својих вршњакиња, па чак и од других жена. Код куће је чека девојчица која понекад баца ципелице и губи чарапице, али свако вече после посла Ђиона јој чита књиге. Када јој пева, беба се осмехује.
„То ме покреће”, каже она. „Она је једина породица коју имам.”
[1] Полу-независне државне школе које се финансирају из буџета, али имају другачији програм и обично су намењене посебним категоријама ученика: сиромашнијој деци, верским групама, мањинама, трудницама итд.
Аутор: Кејт Стрингер
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: Here’s How One Rhode Island High School Is Helping Its Teens Beat the Odds
Коментари