Зовем се Хедер. Муж и ја смо сазнали да очекујемо друго дете након што смо се две године борили са секундарним инфертилитетом. Већ смо се били помирили с тим да ће нам трогодишња ћерка бити једино заједничко дете, тако да нас је ова вест неизрециво одушевила и обрадовала.
У фебруару сам добила не тако честе симптоме као што су кратке несвестице и ужасан премор – на послу ми се чинило као да ме је прегазио камион. С обзиром на пређашње побачаје, озбиљност симптома које сам имала као и физички захтеван посао који сам обављала, докторка ми је заказала први преглед неколико недеља раније него обично. Решила је да уради ултразвучни преглед како би видела у којој сам недељи и како беба напредује. Уопште нисам знала када сам затруднела јер сам изгубила наду да ће се то десити па ништа нисам бележила.
Муж и трогодишња ћерка чекали су ме у чекаоници, док сам ја узнемирено ишчекивала да докторка потврди срчану радњу. Мислим да су многе труднице које су некада имале спонтани једнако узнемирене и забринуте док чекају да виде хоће ли се чути откуцаји срца.
Докторка је угледала малену бебу отприлике у осмој недељи и наизглед савршено оформљену, упркос симптомима које сам осећала. Пао ми је камен са срца када сам први пут чула прелепе откуцаје срца наше вољене бебице.
Пре него што је завршила, докторка је рекла: „Сачекајте још тренутак”, а потом померила сонду на другу страну стомака. „Видите ли то?” Запрепашћено сам на екрану угледала две мале бебе. Почела сам хистерично да се смејем и плачем у исто време.
Потом смо позвали мужа и ћерку. Када су ушли, муж је видео да плачем. Стегло га је у грудима јер се уплашио да смо изгубили још једно дете. Умирила сам га и рекла да је све у реду, а затим смо му показале екран. „Видиш ли то?”, питала сам. Он је одмах препознао ДВЕ бебе на црно-белом екрану.
„Није ваљда! Није ваљда!”, одушевљено је повикао.
После извесног времена, докторка нам је рекла да имамо монохорионско-диамниотске (МоДи) близанце. Касније смо сазнали да је ова врста близаначке трудноће присутна у мужевљевој породици. Трудноћа са МоДи близанцима понекад може да се закомпликује јер бебе имају исту постељицу, тако да сам била под сталним лекарским надзором. Докторка ме је упутила на специјалисту за широк распон ризичних трудноћа који је на располагању имао напреднију дијагностичку технологију.
Пре првог прегледа код њега морала сам да попуним стандардну папирологију као и пре сваког специјалистичког прегледа. Међутим, један образац није био уобичајен па сам га неколико пута прочитала. На њему су била два квадратића, те је требало означити један ако пристајете на захтев, а други ако одбијате: шта год да се одабере, потребно је потписати образац. На обрасцу је стајало питање да ли желите и да ли пристајете на прекид трудноће уколико се открије неки генетски недостатак. Понуђени примери недостатака нису подразумевали ништа што би значило смртни исход за бебу. Многе особе које познајем имају нека од наведених стања, па ипак воде срећан и испуњен живот.
Раније нисам наилазила на такав образац па сам послала мужу поруку. Он није био са мном јер деци није био дозвољен приступ у ординацију, па је чувао ћерку код куће. Разуме се да сам одбила да дам „сагласност за захват” јер абортус није долазио у обзир.
Била сам затечена таквим застрашивањем пренаталним дијагнозама пре него што је иједан тест урађен, као и питањем о абортусу пре него што ме је доктор уопште и погледао.
Непрестано сам мислила на нећаку чијим су родитељима у трудноћи дали нетачну дијагнозу Дауновог синдрома, да би се она касније родила савршено здрава. Ничији живот не би смео да зависи од „медицинског мишљења”. Међутим, иако сам била чврста у свом ставу, први пут у животу ми се јавила мисао: „Шта ако моја беба има неку генетску ману?”
Специјалиста је кренуо нашироко да ми објашњава ту врсту близаначке трудноће и огроман ризик који она повлачи са собом, нарочито у случају када бебе деле постељицу.
„Ако се било шта деси једној беби, велики су изгледи да изгубите оба детета јер деле исту плаценту”, објаснио ми је.
Понудио ми је много више генетских тестова него што је уобичајено. Били су веома скупи, и поред тога што је осигурање покривало део трошкова, а уосталом ја нисам била превише забринута па сам одбила да их радим иако о томе нисам још разговарала с мужем. Специјалиста ми је испричао о многим страшним стварима које се могу десити и додао да је, као лекар, дужан да ми предочи све чињенице. Разумела сам то, али ми је и даље сметало што се непрестано враћао на додатне генетске тестове иако сам их ја непрекидно одбијала.
Сећам се да сам током кратке вожње до куће била веома узнемирена и уплашена због могућности да изгубим бебе. Дошла сам кући и све испричала мужу, рекавши му и за образац који је специјалиста хтео да потпишем. Сећам се како сам му све предочила и онда ћутке седела чекајући да он нешто каже.
Одушевила сам се видевши колико је емотивно стабилан – што ја у том тренутку нисам била. Рекао ми је да ће волети наше бебе каквим год да их је Бог направио и да ми нећемо упрљати руке крвљу наше деце. Господ нам је децу дао с разлогом и Он ће се за њих побринути.
Док је то говорио, још више сам се расплакала јер на њему нисам видела страх и несигурност које сам ја тада осећала. Рекао је управо оно што сам се надала да ћу чути од мог мужа као верујућег човека. У том тренутку била сам неизрециво срећна и поносна због њега јер сам обично ја била мало јача у вери и могла сам без страха да прођем кроз сва искушења управо због вере у Господа Исуса Христа.
Наставили смо да разговарамо о томе читаво поподне и до дубоко у ноћ. Сложили смо се да све препустимо Господу јер, ма колико ми расправљали и истраживали могуће исходе по интернету, нисмо могли знати шта нам је Он припремио. Ја сам, чак и више од мужа, лудела читајући искуства других мајки МоДи близанаца.
Време је пролазило а на прегледима је све било у реду. Бебе су биле исте величине, што је, према речима гинеколога, помало редак случај. Затим смо отприлике у 14. недељи сазнали да ћемо имати две девојчице, поред заједничке трогодишње ћерке и његове седмогодишње ћерке из првог брака.
Међутим, како је трудноћа одмицала, почели су да нам саопштавају све горе вести. Постало је очигледно да се девојчице разликују по величини. При сваком прегледу, речено нам је да мања беба једва да иоле напредује, а да је „здрава” девојчица одговарајуће величине за свој процењени гестацијски узраст. Прегледи су постали све чешћи, а мишљење специјалисте је увек било исто: сматрао је да мања близнакиња, „беба Б”, има Даунов синдром, а могуће и друге генетске недостатке.
На сваком прегледу понављали су нам да постоји могућност „селективне редукције”. Доктор је тако ноншалантно говорио о окончању једног живота као да нам препоручује ресторан у коме бисмо могли да вечерамо. Препоручивао нам је то с таквом усрдношћу какву бисте очекивали од продавца аутомобила који покушава да вас приволи да одаберете додатну гаранцију само да би он добио бонус.
Сваки пут смо то одбијали и говорили му да то за нас не долази у обзир. Он би нешто нашкрабао у мој картон рекавши да само бележи да нам је опет понудио селективну редукцију и да смо ми то одбили. Потом је наставио да нам прича како постоји велика вероватноћа да изгубимо трудноћу уколико задржимо обе бебе, напомињући да уколико неким чудом обе преживе, беба Б ће највероватније имати генетске недостатке и свакако се може десити да не преживи.
Чинило нам се као да покушава да нам навуче кривицу због тога што не желимо тај захват и такав став нам се нимало није допадао. Посебно ми је остао у сећању један преглед када уопште нисам била расположена за његове уобичајене приче о умирању. Смучило ми се да се тако често депримирам и да у таквом расположењу одлазим из ординације. Поново је говорио како близнакиња Б не изгледа добро и да би требало да урадимо нешто да бисмо спасли живот друге бебе – иако би селективна редукција исто тако могла да доведе до смрти обе бебе јер су се храниле из истог извора.
Било је јасно да тај специјалиста нимало не мари ни за једну од наше две бебе, па смо му најзад рекли да желимо да чујемо још нечије мишљење јер ово нама очигледно не одговара. Послао нас је на један чувени универзитет на ком раде неки од најбољих пренаталних доктора. Рекао је да је веома сигуран у своје закључке и да је уверен да ће нам и тамо рећи исто што и он, али није имао ништа против тога да нам изађе у сусрет.
Наше девојчице рођене су са 32 недеље и 4 дана без икаквих генетских проблема осим онога што се свакако очекује од тако превремено рођене деце која су од самог почетка много мања него терминске бебе. Близнакиња А (Кора) рођена је са 1850 грама, а наше мало чудо, близнакиња Б (Дејзи), са 1330 грама. У првим данима на Одељењу за неонатологију, крупнија, „здрава” близнакиња имала је више тешкоћа да почне самостално дише. Кора (А) изашла је из болнице месец дана након рођења, а Дејзи (Б) три недеље после ње јер је морала још мало да порасте.
Сада када се сетим плача које бих повремено чула из ходника у болници, питам се да ли је то био плач других мајки које су поклекле наговорима да донесу тако ужасно тешку одлуку. Чак ни реч „тешка” не може довољно да је опише. Колико је породица које нису биле тако јаке, које су одабрале да прекину живот свог детета, иако је с дететом све било у реду?
Наше бебице су срећне, здраве и код куће. Боримо се са стресом исто као и сви родитељи близанаца који притом имају још једно мало дете које трчкара по кући. Не можемо довољно речима да искажемо сву захвалност и благодат коју осећамо због тога што нам је Господ подарио близнакиње, веру да обе бебе изнесемо до термина, као и истрајну вољу да их заштитимо од оних који су те животе хтели угасе. Без обзира на њихове несавршености или на начин на који су зачета, наша деца заслужују да живе. Душа ме заболи када чујем како неки људи покушавају да убеде родитеље у супротно.
Кад год у наручју држимо Дејзи (Б), и даље нам је тешко да појмимо да ње данас не би било да се нисмо борили за њу. Да смо пристали да урадимо оно што јој је лекар прижељкивао, она данас не би постојала и ми бисмо морали да живимо с тим до краја живота. Људи ми говоре да смо веома храбри и диве се нашој постојаности упркос непремостивом притиску. Ми смо, међутим, заиста осећали да немамо другог избора и да је то што смо урадили заправо био једини могући начин.
Породила сам се пре неколико месеци и у великом сам искушењу да напишем писмо оном специјалисти и пошаљем му слику наше потпуне и срећне породице. Питам се да ли он или његово особље икада осете иоле кривице или им долазак на посао падне тешко када помисле на шта треба да наговарају парове које им долазе.
Медицинско мишљење је управо то што му и име каже – мишљење. То се показало истинитим у случају многих породица које су, као и ми, одбиле то „крајње решење” и добиле здраву децу. Називам то „крајњим решењем” јер је то био један од Хитлерових слогана. Он је успоставио јак систем који је убијао свакога ко је одступао од његове представе о савршености.
Тај исти идеал присутан је и у данашњем друштву, под маском „избора” и „милости”. Превише често се дешава да се избор родитеља да задрже дете уопште не поштује и не подржава, док избор да прекину трудноћу наилази на подршку многих.
Аутор: Фелиша Лангдон, председница удружења Life Defenders
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: Pressured To Abort Her MoDi Twins, Heather Chose Life Instead
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари