Портал „Тома“ наставља с циклусом чланака „Нека живе“, у оквиру којег психолози говоре о женама на ивици абортуса и о реалним разлозима због којих желе да прекину трудноћу.
Преносимо разговор са Алом Лобановом, руководиоцем Регионалног центра за медицинско-психолошку и социјалну помоћ трудним женама које се налазе у тешкој животној ситуацији, град Барнаул
Жене на ивици абортуса
Недавно ми је дошла жена којој је 40 година, мужу 47, и имају два одрасла сина. И – остала је у другом стању. „Шта ће ми то сада?“, каже и оправдава своју одлуку о абортусу тиме што је већ у годинама када је све то неприлично.
Бројни људи, који нису дубље ушли у ову проблематику, мисле да се већина жена која одлучи да прекине трудноћу налази у некој критичној ситуацији – у крајњој су беди, немају подршку, тешко су болесне или су силоване. Наравно, има разних случајева. Нажалост, тешке болести су честа појава.
Али, на пример, током више од три године рада у Центру ниједном нисам имала случај када је жена пошла на абортус зато што је силована.
Жене или парови најчешће долазе са следећим питањем: „Шта ће ми то сада?“ – или је прекасно за дете или је прерано, или им просто није до тога. „Нежељена трудноћа“ је најчешћи разлог за абортус. Нису чекали нити се надали, а десило се. Други разлог јесте то што „нема новца“. Истина, за неке породице немање новца заиста значи живот у крајњој беди, док за друге то значи немогућност да се „ајфон 5“ замени „ајфоном 6“.
Међутим, у просеку, на консултације нам не долазе жене које живе у сиромаштву, већ жене које имају новца, али које једноставно неће да изађу из, како се данас каже, „зоне удобности“, на коју су навикле.
Пацијенткиња о којој сам почела своје излагање изгледала је практично непоколебљива. „Муж и ја смо одлучили“, рекла је. Међутим, током разговора, на тој непробојној стени настала је пукотина.
Ми, психолози, увек обраћамо пажњу на држање и гестикулацију човека. Жене које не желе да абортирају обично седе и обујме се рукама, као да желе да прикрију стомак, или веома жустро гестикулирају, тј. њихово тело на одређени начин увек одаје њихову потресеност. А има и таквих, којима је, нажалост, свеједно: „Ма шта ће ми та деца о којима причате!“ Има и оних у којима заиста постоје потенцијал и ресурс.
Видела сам да поменута жена носи такав потенцијал. Говорила је да не жели дете, а истовремено је скривала стомак рукама и стално је покушавала да се некако окрене. Покушала сам да се за то ухватим: „А зашто мислите да вам у четрдесетој години није потребна топлина дечијих руку и да вам није потребно да вас по трећи пут зову мамом?“. Напослетку је казала: „Знате, ја заправо желим дете, али муж не жели“. Рекла сам јој да доведе мужа.
Муж је био директор, сматрао је себе веома важним. Рекао ми је да се бавимо глупостима. Одговорила сам му:
„Глупостима? Ви дакле знате шта значи абортус? Знате како се дете развија у утроби жене? Вероватно мислите да је то угрушак крви и сплет ћелија. Знате ли да већ 21. дана срце детета почне да куца, да дете има сопствени крвоток, да се 28. дана на ултразвуку већ виде ручице, којима ће вас оно грлити, да се у осмој недељи виде црте лица детета, и да оно већ тада разликује укусну од неукусне хране коју је мама јела?“
Муж је после тих речи просто променио израз лица. Дете су сачували и његова жена ових дана треба да роди.
Често имам и овакве случајеве – имала сам пацијенткињу, одличну васпитачицу у обданишту. Имала је дете из првог брака. Живела је с вољеним мушкарцем, затруднела је, до шестог месеца је желела то дете и веома се радовала.
Затим је мушкарац нашао другу. Од шестог месеца је почела да га мрзи. Дошла је код нас у критичном стању – вриштала је говорећи да ће стомак пробости иглом за плетење ако не извршимо абортус.
С њом смо веома дуго радили. На крају смо јој предложили да сачува трудноћу, а да се након порођаја одрекне детета. Када се породила, била је убеђена да ће дете оставити у дому за незбринуту децу. Међутим, говорила сам јој о томе како је деци у таквим домовима тешко, како се некад деси да дете не буде срећно у породици која га прихвати.
Она је одговорила: „Срамота ме је. Дете уопште није криво“. Задржала га је. Сећам се како је седела код мене у ординацији и плакала: „Како сам ја, васпитачица у обданишту, уопште могла о томе размишљати?“
Често увреда коју нам је нанео мушкарац може да код нас жена угуши наш главни – матерински инстинкт.
Аутор: Дарја Баринова
Превод за pravoslavniroditelj.org: Т. Ћ.
Извор: www.foma.ru
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари