Прегледајући недавно фотографије из периода када су сви били предшколског узраста, деца и ја смо провели једно дивно вече. Сада су сви тинејџери (осим најмлађег који има 9 година) и сада бијемо неке другачије битке. Хтела сам да поделим с вама кратку причу о томе како је било кад су били „мали”.
Живимо у кући на селу. Посла има на претек. Кад је зима, треба ложити ватру, доносити дрва, кад гране пролеће, ту је кошење траве, башта, животиње и тако у круг. Велика је предност имати двориште кад су деца мала. Наше је велико, па је свако од петоро пилића могао да бира где ће да се игра.
И поред толиког простора, некако су највише волели башту. Кажу, дајте им задужења, нека помажу! Радости дечије! За њих уживање, а шта ћемо што су биљке изгажене неспретним дечијим корацима, што се уместо траве оплеви и стабљика младог лука те за тили час оде татин труд и зној! Мама не би била мама кад се не би досетила!
„Децо, важно је радити, али требало би неко и да се моли. Ево, ја ћу да наставим у башти, а ви узмите ваше иконице и крстиће па хајдете у литију око куће и око баште, да Господ благослови наш труд.”
Како сам их „погодила у жицу”! Најстарији, Марко, главни за организацију, одмах се досетио да се у литију не може без барјака. Наравно да је и Лазар пожелео један. Пронашли су своје штапове за игру, моје старе мараме и – ето барјака! Срећом па су знали по неки тропар и духовне песме.
Кренула је наша литија с барјацима, кадионицом, иконицама, уз песме и славослов. По правилу три круга око куће и три око баште, таман док ја завршим посао у башти. Пошто им се много допало, имали смо литије и наредних дана.
Питате каква је била башта те године? Родила као никад!
Аутор: Данијела Поповић
Коментари