Абортус је као левак – обећава да ће решити све проблеме одједном. Стога је жена под великим притиском да одабере абортус пре него усвајање или родитељство.
У време када се водио случај Роу против Вејда, била сам на колеџу – хипи студенткиња и феминисткиња која је била против рата и волела Мајку земљу. Тог јануара замрзла сам семестар и живела у Вашингтону где сам волонтирала за феминистички „андерграунд” часопис Off Our Backs (Скините нам се с леђа). Као што можете претпоставити, свесрдно сам била за легализацију абортуса. На налепници на бранику мог аутомобила писало је „Не робујте заблудама, легализујте абортус”.
У првом броју часописа Off Our Backs који је изашао након пресуде у поменутом случају, налазила се и моја рецензија једног филма, као и чланак друге девојке из часописа у ком је критиковала пресуду. Пресуда није ишла довољно далеко, писала је, јер је дозвољавала државама да ограниче абортус у трећем триместру. Врховни суд не треба да се меша у одлуку коју доносе жена и њен лекар. Жена треба да има право да одабере абортус било када у току девет месеци трудноће.
У то време нисмо у потпуности знале шта је заправо абортус. Нисмо ништа знале о развоју плода у материци. Фетус смо увек називале „лоптицом ткива” и управо тако смо га и замишљале – као безобличну слузаву лоптицу која нити личи на људско биће, нити је жива. Прошло је још петнаестак година пре него што су парови који чекају бебу почели да показују снимке са ултразвука на којима су се виделе бебе у стомаку. Биле смо затечене очигледном људскошћу нерођених беба.
У то време смо такође мислиле да ће се абортус веома ретко радити када буде легализован. Абортус је мучно искуство па смо претпостављале да ће га жене бирати само као крајње решење. Мислиле смо да се боримо за то „крајње решење”. Нисмо могле ни да замислимо колико ће он постати уобичајен – данас се свака пета трудноћа заврши абортусом.
Исто тако нисмо могле ни да замислимо колико ће број абортуса порасти. За 43 године откако је донета пресуда у случају Роу против Вејда (тј. од 1973. год, прим. прев.), урађено је 59 милиона абортуса. Тешко је чак и замислити тако велики број. Пре двадесет година, неко ми је рекао да би нам био потребан зид дугачак 80 километара да запишемо имена свих изгубљених беба, као што су имена вијетнамских ветерана записана на меморијалном зиду у Вашингтону. Отада је прошло 20 година – тај зид би сада морао бити двоструко дужи. Но, не постоје имена која би се исписала на њему јер их те бебе никад нису ни имале.
Очекивале смо да ће се абортус ретко радити.
Нисмо схватале да ће абортус, чим буде доступан, постати најпривлачнија могућност за све друге људе у животу труднице.
Ако она абортира, можемо се правити да никада и није била трудна. Нико се тиме не доводи у незгодан положај. Абортус не ствара проблеме бебином оцу, нити женином шефу, нити службенику задуженом за школарину трудне студенктиње. Абортус неће осрамотити њене родитеље.
Абортус је као левак – обећава да ће решити све проблеме одједном. Стога је жена под великим притиском да одабере абортус пре него усвајање или родитељство.
Једном ми је жена која је урадила абортус рекла следеће:
„Сви око мене говорили су ми да ће ’бити ту за мене’ ако абортирам, али нико није рекао да ће ’бити ту за мене’ ако родим бебу”.
За све особе у животу труднице абортус делује као разуман избор. Жена која се уместо тога одлучи да настави непланирану трудноћу другима делује као да је неразумно тврдоглава. Понашају се као да је нашла неки сулуди хоби. Мисле у себи: „Када би само отишла и урадила то, све би било у реду”.
Али то је заблуда. Абортус не може да врати сат уназад. Не може да притисне дугме за премотавање живота уназад на време када жена није била трудна. Абортус омогућава свима око жене да што лакше забораве на трудноћу, а жени остају бол и патња. Када жена види позитиван резултат теста на трудноћу, може се успаничити и пожелети да се што пре отараси трудноће. Али живот се наставља и после абортуса, месецима и годинама – и ноћима без краја – и она читавог живота може размишљати о неповратној одлуци коју је донела.
Питање абортуса се представља као да је посреди игра надмоћи између жене и бебе. Видимо их као смртне непријатеље, ухваћене у борби на живот и смрт. Није ли то чудан поглед на трудноћу?
Ово је без сумње први пут у историји да се мајке и деца доживљавају као да су у рату једни против других. Од нас се очекује да замислимо дете како напада мајку, покушава да јој уништи наде и планове, а да жену после абортуса замислимо са изразом захвалности на лицу због тога што ју је тај захват ослободио из канџи њеног детета.
Када бисте били чувар у резервату природе и када бисте приметили да женке сисара које носе младунце покушавају да их се отарасе тако што једу отровне биљке или саме себе повређују, шта бисте урадили? Да ли бисте то доживели као битку између скотне женке и нерођеног младунчета и помогли таквим животињама да побаце? Не, наравно да то не бисте урадили. Одмах бисте помислили: „Мора да нешто не ваља у овом окружењу.” Нешто ствара неподношљив стрес, и то у таквој мери да животиње радије бирају да униште сопствено потомство него да га донесу на свет. Покушали бисте да утврдите и поправите чиниоце који изазивају такав стрес код животиња.
Исто важи и за другу животињу – човека. Абортус нам се представља као нешто што жене желе – такво тумачење подједнако налазимо у реторици заговорника права на избор као и права на живот. Међутим, жене бирају абортус само ако им све друге могућности делују горе од те.
То би требало да буде „њен избор”, па ипак толико много жена каже: „Ја, заправо, нисам имала избора.”
Други део текста прочитајте овде.
Аутор: Фредерика Метјуз Грин
Фредерика Метјуз-Грин (1952) завршила је основне студије из енглеског језика, а потом и мастер студије из теологије. Њен муж, отац Грегори Метјуз-Грин, некадашњи епископалац, данас је православни свештеник. Обоје су прешли у православље 1993. године.
Фредерика је заговорник права на живот, а такође пише и говори о темама везаним за веру и абортус. Била је потпреседница америчке НВО „Феминисткиње за живот” (Feminists for Life of America). Аутор је неколико књига, укључујући и књигу „Прави избори: послушајмо жене, пронађимо алтернативу абортусу”.
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: When Abortion Suddenly Stopped Making Sense
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари