Преносимо вам лично искуство православног родитеља – један предиван пример како је у васпитању деце важан добар пример старијих и како кад добро васпитамо старију децу то нам се кроз млађу враћа.
Ово писмо писано је неке од претходних година, а данас га постављамо идући у сусрет почетку Божићњег поста који је пред нама.
***
Драга браћо и сестре,
Желела сам да са вама поделим једну симпатичну ситуацију из наше породице.
Супруг и ја смо родитељи петоро деце од 18, 17, 9, 7 и 3 године. Старије ћерке по благослову духовника почеле су са нама да посте цео пост, као и среду и петак током године, када су имале девет односно осам година. Син када је стасао, такође.
Ћерка која има седам и по година до недавно је покушавала, али онда каже „па ја сам мала, не могу још да постим“. Ми, наравно не инсистирамо, ко колико може. Овај, Божићни пост она је кренула са радошћу и за сада све иде како треба.
Дакле, остаје само најмлађа ћерка која има 3 године.
Пошто сви у кући посте, дете чује да се прича о томе „овај на уљу, овај на води“, сходно узрасту наравно и она мени јуче каже : „Мама, јел и ја постим?“
„Не“, кажем, „још си мала.Кад порастеш и ти ћеш да постиш„.
Она ме загрли и поче да ме љуби „Али, мама молим те и ја да постим, кад те молим“. И поче тако да ме љуби дете и моли и ја шта ћу кажем јој „добро, и ти ћеш да постиш“.
„Мамице, много ти хвала“, захвали ми се дете што сам јој дозволила да пости : )) и одскакута да се игра задовољна.
Нико од ње наравно то не очекује, али су ме њене речи разгалиле – „мама, молим те и ја да постим“.
Извор: Писмо са Листе Православних Родитеља
Коментари