Зовем се Лора и ја сам Илејнина мама. Пре годину дана, 4. јануара 2017. (текст је писан у јануару 2018, прим. прев), седела сам у кабинету за ултразвук и неутешно плакала јер су ми рекли да Илејна највероватније неће преживети.
Била сам у 21. недељи трудноће. На редовном ултразвучном прегледу утврђено је да беба има расцеп усне, па су нас упутили на специјалистички преглед. Зек и ја смо се помирили с тим да ће беба имати расцеп, дали се на истраживање и пронашли сјајног хирурга у Тампи.
Ушли смо у ординацију наивно се надајући да расцеп не захвата и непца. Ускоро су нам непца постала најмањи проблем. Саопштена нам је једна од најтежих дијагноза коју будући родитељи могу да чују. Без иоле устручавања, докторка нам је саопштила да наша девојчица има бројне дефекте као и јасне маркере који указују на тризомију 18 (Т18), познату и као Едвардсов синдром.
Рекла је да је већ видела такве случајеве и самоуверено нас обавестила да више од 95% таквих беба буде мртворођено или умре убрзо након рођења. Како нам је објаснила, чак и ако наша беба буде међу малобројнима које преживе неколико месеци или година, биће толико ментално заостала да ће јој квалитет живота бити никакав.
У једном тренутку је рекла: „Инвалидитет је тако озбиљан да деца са Т18 никада не могу да се осамостале. Та деца не иду на Параолимпијске игре.”
Није нам пружила никакву наду нити нас иоле упутила у захвате који би се могли извести након рођења како би се беби спасао живот. Љубазно се извинила што нам је саопштила тако лоше вести и рекла нам да се брзо одлучимо да абортирамо пре него што буде прекасно да се то законски уради.
Обоје смо против абортуса. Били смо преплашени њеним речима, али ниједног тренутка нисмо ни помислили на абортус. У питању је била наша девојчица. Знали смо да ћемо наставити да се радујемо када осетимо како се помера у стомаку и да ћемо пронаћи начин да поднесемо бол уколико је изгубимо због Т18. Чуваћемо сваки драгоцени тренутак њеног живота који нам Господ подари. Били смо очајни, збуњени и било нам је много тешко, али нисмо хтели да окончамо један дивни живот који нам је Бог подарио.
Након десет мучних дана дошли су нам резултати тестирања крви на тризомију 18. Докторка нам је објаснила да и поред јасних маркера које је видела, Илејна нема Т18.
Нисмо имали времена да се обрадујемо јер је одмах додала да је дијагноза и даље неповољна. „И даље се може десити да не преживи”, рекла је. Последње месеце трудноће провели смо идући од једног специјалисте до другог, слушајући једну па другу пренаталну дијагнозу, при чему су све и даље биле запањујуће нетачне.
Један специјалиста нас је питао да ли смо обоје запослени и објаснио нам да ће Илејни бити потребна додатна нега, а потом нам и он предложио да једноставно прекинемо трудноћу.
Били смо запањени спремношћу лекара да нам предложе прекид трудноће само зато што беба не испуњава њихове стандарде савршености или зато што ће јој можда бити потребна додатна нега. Чинило нам се као да се лекари својски труде да нас убеде у то да живот наше бебе није вредан живљења.
Нећу се претварати да су ти месеци пре и после њеног рођења били иоле лаки. Када нам се ћерка родила, открили су да има Диџорџов синдром, који је узроковао расцепљену усну, као и да има спина бифиду и вентрикуларни септални дефект (урођену срчану ману). Илејна је досад имала четири операције и протекла година била је најтежа и најзахтевнија година у нашем животу. Међутим, чак и да смо знали тачно шта нас чека у првој години и да смо могли да бирамо шта да радимо, скрушено и радосно бисмо прихватили све.
Господ нас је оснажио кроз овај непроцењиви мали живот који нам је поверио на старање и који има сврху. Колико год да нам тешко пало све оно време које смо провели у болници, слободно могу да кажем да је све и те како вредело. Док седим поред кревеца у ком она спава, могу само да будем захвална за пут који смо прошли. Захвални смо Господу за наше мало чудо. Она је наша слатка Илејна и ми смо бескрајно захвални за њен живот. Част нам је што смо њени родитељи.
Ево нас на почетку нове године. Док полако ступамо у њу, захвални смо што је првобитна дијагноза била тако погрешна. Што се когнитивног развоја тиче, Илејна нимало не заостаје за вршњацима, а ми се молимо да тако буде и ове године. У предстојећим месецима неизбежно нас чекају одласци код лекара и боравак у болници, а њена дијагноза никада неће нестати и донекле је део Илејнине личности. Ми се молимо да ће је она прихватити и да ће због ње бити јака и храбра, као и да ће самоуверено прихватити чињеницу да ју је Небески Отац чудесно, предивно и савршено створио.
Аутор: Лора Валдез, Илејнина мајка
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари