Текст који је пред вама је писала матушка (жена свештеника) Јелена Фетисова. Редак текст у православном миљеу који отвара једну важну тему везану за православно мајчинство, а то је – неопходност да православна жена и мајка нађе времена за неки креативан или други испуњавајући рад. У тексту се помиње пре свега стваралачки и уметнички рад, али се мисли на свако активно коришћење Богом даних таланата, а не њихово закопавање и последично нарастање дубинског унутрашњег незадовољства у жени.
Флоскула „наћи времена за себе” нама, православним мајкама, често звучи негативно и егоцентрично, попут промашених модела жена, женствености и породичности какви се нуде у серијама попут „Секс и град” и сличним. Гризе нас савест при помисли да нам је неопходно да имамо времена за себе, за неки рад који наше мисли и таленте укључује и у нешто друго изван улоге мајке која брине о деци, жене и стуба породице. Православне жене посебно упадају у клопку да имати времена за себе подразумева егоцентричност, саможивост и себичност – особине које нису достојне хришћанки.
У каква тешка стања могу упадати православне мајке с више деце због таквог става – то само оне знају.
На ту тему искрено, повремено духовито и врло отворено пише управо Јелена Фетисова – жена једног руског свештеника.
Православне мајке које себе препознају у овом тексту и желе да искористе своје таленте – могу нам се јавити на страници контакт и узети учешћа у уређивању овог сајта, писању својих колумни, блога, дневника и других пројеката које изнутра препознају као нешто што им освежава духовне снаге а у складу је с нашом спасавајућом православном вером.
Редакција сајта Православни родитељ
Где и како мајке да нађу времена за стваралаштво?
Прилично често се чује питање: како мајка с малом децом може наћи времена за неки креативни рад? Да будем поштена, смешно је с моје стране да дајем неке практичне савете јер је с мојим „тајм-менаџментом” прилично јадна ситуација. Али зато добро знам шта се догађа с временом које „не трошим” на креативност.
Дакле, око чега се младе маме, посебно верујуће, често спотичу?
Почињу себе да прекоревају: ето, како можеш да одузимаш време од детета и трошиш га на „бактање” с бојама, диркама, музичким инструментима или нечим сличним? Жена се спасава рађањем, а не „стваралачким самоостваривањем”! И зато се треба смирити, ући у кухињу и не прилазити сликарском штафелају, а тим пре, компјутеру…
За своје, не исувише дуго материнско искуство неколико пута сам „завшавала” са стваралачким радом: напуштала сам локалне новине, прекидала рад у студентским новинама, нисам на време писала текстове за колумну, планирајући да ћу „од понедељка започети нови живот” и ноћу кувати супу, а не писати текстове.
Шта мислите, да ли сам добијала обиље слободног времена за бољу негу деце и генерално спремање куће? Ех, да је тако!
Не, првих пар дана сам заиста покушавала да уђем у улогу „идеалне жене”: од јутра бих раније почела да спремам кухињу, читала бих деци књиге два пута дуже него обично и правила смеле кулинарске рецепте. Али затим…
Затим се испоставило да мера емоционалне укључености у свакодневицу шерпи и пелена има своју границу иза које пуцаш: идеш да „попијеш чај” читавих 40 минута, уз интернет. Јело припремаш два пута дуже мешајући притом со, шећер и детерџент за судове. Спремаш децу у шетњу уз вику и бесмислено одуговлачење. Опет пијеш чај – и опет уз интернет. Када ставиш децу на спавање, не пишеш ништа – и уопштено мало шта радиш. Петљаш се са судовима дуже од уобичајеног, опет идеш на интернет, брбљаш с мужем и по три сата… И ујутру се будиш нервозна јер ништа ниси урадила.
Стваралаштво у малим порцијама не одузима време за децу – оно просто дозвољава мами да не убије оно време које ће иначе бити потрошено узалуд. То јест, питање како пронаћи време за стваралаштво заправо је питање о томе како најбоље користити време које си ти и онако већ одавно пронашла за чај, глупава лутања по интернету и лењиво развлачење по стану током спремања куће које се отегло.
Да ли је ипак могуће некако се сабрати и то „празно” време не трошити на чај, али ни на „стваралако самоугађање” каквим нам се оно понекада чини, већ на нешто корисно?
Покушала сам да се опаметим и да уместо „бескорисног писанија” ноћу, устанем ујутро раније да бих додатна два сата користила за сређивање стана и стваралачки развој деце. Бојила сам зидове и све што би ми пало под руку у дечијој соби као и у дворишту. Деца су заиста имала прилику да помало учествују у тим баханалијама ентузијазма. Међутим, када сам обојила сто у дечијој соби у комбинацију сиве и наранџасте и насликала камилице на фасади наше зграде, муж ми је рекао:
„Знаш шта… боље је да пишеш текстове, овако ћемо комшије да увредимо”.
Авај, креативно ангажовање није нешто чиме се можемо или не морамо бавити по својој жељи. Стваралаштво представља начин постојања који је човек добио од Творца у тренутку стварања. Наша душа је по природи стваралачка. То не значи да смо сви редом призвани да пишемо стихове и да се бавимо сликањем – ми сами природно стваралачки живимо сваки тренутак живота, периодично стварајући макар нову маршруту шетње с децом или распоред на полици у купатилу.
Срећне су маме чије се потребе за стваралаштвом у потпуности остварују у режиму испуњавања породичних обавеза. Ја, на пример, познајем жену која је до рођења петог детета постала прави уметник у припреми колача: њена деца повремено добијају на поклон торте с лавовима, јунацима од палачинки и различитим животињама, а муж који је музичар – пирошке у облику гитаре. Неко се остварује у педагошком стваралаштву, смишља предивне игре за своју децу, неко прави домаће приредбе, смишља смешне песмице…
Али дешава се да је ово мало. Или се догађа да особа није у стању да се истог трена престроји и схвати како да на нови начин оствари неки уметнички таленат у условима када породица порасте. Најједноставнија и најочигледнија се чини варијанта „А” – закопати таленте.
Међутим, дар стваралаштва који човек – макар и из најплеменитијих мотива – престане да негује и преображава, не нестаје већ се криви, деградира, постепено деформишући и живот свог власника.
Све чешће мислим да такве баналне и тужне ствари као што су породичне препирке типа: „Твоја мама ме је тако погледала…”, „Твој муж ми је то рекао тим тоном…” – представљају типичне примере када људи унакажују сопствене стваралачке способности. Машта која ради „на празно”, неискоришћени таленат писца, глумца или сценаристе – ето шта стоји иза бесконачног стремљења жене да претвори свој живот у мелодраму, а мушкарца – у херојску трагедију.
А колико отрова изливају на главе сопствене деце родитељи са неоствареним жељама које су закопане негде тамо, у далекој младости! Најгоре је ако су биле закопане „ради деце” – о, децо, чувајте се! Подсетиће вас на то…
Сигурније је не закопавати. Ни дар стваралаштва ради деце, ни децу ради стваралаштва.
Да, док су деца мала, мајка не може у пуној мери да се окрене уметности или писању, али то се и не тражи.
Недавно сам са ужасом схватила да се догађај, који памтим као „јучерашњи”, догодио пре 14 година. Четрнаест година је као један трен! Значи, кроз такав један „трен” моја старија ћерка ће имати двадесет година, а неко од ваше деце ће већ ући у брак и отићи да живи у други град. И тада ће времена да се ствара бити на претек – само да поремећени односи с ближњима не убију и жељу за стваралаштвом!
Дакле, ближњи су на првом месту, али је неопходно одвојити и неки макар мали предах за своју професију или хоби који би освежавао душевне снаге, подржавао стваралачки дух, дишући којим ће жена постепено навићи да стваралачки осмишљава и просте свакодневне ствари као што су сакупљање играчака с децом, припремање доручка и припремање за шетње. Пар сати увече за текст, једна слика месечно, насликана у шест ујутру док сви спавају, једна песма у шест месеци – макар нешто што ће чувати пуноћу живота и душевну равнотежу.
А време није потребно тражити – можемо једноставно користити време током којег „сурфујемо” по интернету прикривајући униније због сопствене нереализованости или током којег се препиремо с ближњима.
Аутор: Јелена Фетисова, матушка (жена свештеника)
Превод: Станоје Станковић
Извор: Православие.ру
Коментари