Како детету и тинејџеру објаснити духовни живот

Свештеник Димитрије Шишкин на веома пријемчив начин, прилагођен дечијем узрасту, кроз разговор са својом ћерком објашњава суштину духовног живота, живљења у Христу, духовном борбом.

Често православним родитељима понестане адекватних речи којима би на детету разумљив начин пренели тајну хришћанског живота – зашто смо ми православни хришћани, шта је то живот по Божијим Заповестима, да ли је вера само неки спољашњи ритуал и припадност одређеној социјалној скупини.

Овај текст заслужује да буде одштампан као приручник за православне родитеље.

ПравославниРодитељ.орг

 

Озбиљни разговор

 

Срећо моја, застани мало… Седи молим те, ево овде, и саслушај ме.

 

Немој да мислиш да ћу сада да ти држим лекцију. Како да ти објасним… Схваташ, мама и ја те јако волимо. И срце нас боли када видимо како се ти понашаш понекад. И шта радиш. Ми те грдимо, кажњавамо, али само зато што те волимо јер желимо да будеш добра, осетљива и срдачна особа. И ми знамо да ти и јеси таква. Али не увек…

Послушај ме дакле шта желим да ти кажем – као одраслој особи са којом се већ може разговарати озбиљно.

Ћеро моја, схвати једну просту ствар: православна вера коју исповеда наша породица – није некаква игра, није представа или само нешто спољашње како се теби, можда, понекада чини. Веруј ми, ако би то тако заиста било, ја бих одмах скинуо своју мантију и не бих више ишао у храм јер не желим ништа да глумим, а посебно да се „играм вере“. Православље јесте управо живот по правди Божијој, по Његовим Заповестима. И ми се трудимо да тако живимо, иако нам понекада и не полази за руком.

Ето, понекада говоре да је човек животиња као и све друге, једино што може да говори. А није тако, срећо татина. Оно што нам је заједничко са животињама јесте наш телесни и можда душевни живот. Телесни живот је: одспавао сам, појео, умио се, опрао зубе… Душевни живот је сложенији: ту су и твоја интересовања, другови, игре, контакт са другима, маштања… Све то имају и животиње, чак је понекада сложенији и префињенији тај живот код њих него код неких од људи. Погледај на своје папагаје како они понекада галаме, скачу по кавезу, разговарају, свађају се, мире се… брбљају на свом папагајском језику. Наравно, животињска душа, ако тако уопште и може да се назове, разликује се од људске, али ипак има и заједничког. Нешто се и код њих дешава, не сасвим једноставно како се чини. Како пси могу да буду и паметни и верни – буквално да нам дају пример. Међутим, животиње немају једно и управо то нас чини људима.

Бог нас је створио по Свом образу (слици) и подобију (прилици).

То јест, призвани смо да будемо Његова деца и у вечној радости живимо у заједници са Њим. Ех, када би могла само да разумеш каква је то необична, највиша радост! Молим Бога да ти дарује да то осетиш. И то се, срце татино, назива духовним животом. На тај живот је призван сваки човек без изузетка, ко год он био.

Једна је ствар међутим то што нас је Бог створио за тај живот, а сасвим друга – да заиста живимо тим животом. Тај несхватљиви, велики живот почиње никако другачије до у Тајни Крштења. Дакле, иако је некрштени човек створен по образу и подобију Божијем и призван на духовни живот, он у стварности тај живот није ни почео, чак и ако је добар човек. Сам Господ је о томе говорио следећим речима: „Ако се ко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Небеско“. Ући у Царство Небеско управо и значи живети једним животом са Богом, у пуноћи коју нам Он дарује из Своје благости и љубави према нама.

Али ево шта желим да ти кажем – и то је веома важно. Послушај ме молим те пажљиво. За душу сваког човека на овом свету се води рат. Да, да, прави рат – како се каже, на живот и смрт. Зато што духови таме поднебеске, како их Црква зове, стреме свом својом снагом да погубе човека за вечност и да га баце у вечну муку.

Питаш ме: ко су они, који су ти духови, зашто желе да погубе људе? То је јако правилно, неопходно питање.

Бог није створио зло. Међутим, још пре него што је створен овај материјални свет, пре него што је створен космос, Господ је створио анђеле и један од њих, највиши, позавидео је Богу, пожелео да буде први и по својој злој замисли постао непријатељ Божији. За њим су и многи други анђели изгубили своје достојанство и од добрих постали зли. Био је рат на небу, тако о томе говори Библија, и ти бивши анђели су протерани и бачени у пакао. Од тада су почели да се називају палим анђелима или духовима таме или једноставно демонима.

Тако дакле, када су ти демони били протерани из духовног света, Господ је створио човека и створио га је за радост, за љубав, за вечни благодатни живот као што смо већ поменули. Штавише, Црква нас учи да управо људи који воле Бога и живе по Његовој правди треба да попуне број отпалих анђела. И сама чињеница да човек у многим напорима и жалостима, превазилазећи их на добар начин, стиче благодатни живот, служи као изобличење за зле духове који као анђели нису знали ни за жалости ни болести, нису се трудили у зноју лица свог да би достигли Царство Небеско – и нису ценили, нису сачували оно што им је поклоњено. Међутим, ни човек на почетку није знао за тежину напора, невоље нити болести.

Дакле, Бог је створио човека по Свом образу и подобију. Створио је мушкарца и жену – наше прародитеље, Адама и Еву. Међутим, демони су позавидели човеку и из мржње према Богу саблазнили човека на грех. Они су му шапнули мисао због које смо отпали од Бога: да једино себе треба да слушамо и у овом свету себе сматрамо првим и главним. И да није обавезно да слушамо Бога. Таква мисао, такво расположење срца назива се гордост и представља почетак свих зала.

Авај, човек тада није послушао Бога већ палог анђела, приклонио се његовим саветима, учинио грех и изгубио много од онога чиме га је Господ обдарио приликом стварања. Управо због греха, говори Црква, у свету су се појавиле болести, страдања и сама смрт. Пошто смо сви потекли од првих људи, сви ми људи смо подвргнути тој духовној болести – имамо склоност ка греху. И демони знајући за то, већ од детињства посматрају сваког човека и труде се да схвате према ком то греху човек има посебну наклоност.

Свети Оци нас уче да је у сваког човека Бог усадио три силе: силу мисли, жеље и воље. Прва сила је ту да нам помогне да познамо Бога „свим својим разумом“, сила жеље да помогне да љубимо Бога „свим срцем својим“, а сила воље нам је дана да бисмо одлучно одбацивали од себе сваки грех. Ове силе су тесно испреплетене у човеку, али у сваком имају различиту снагу. У једном је више развијена сила мисли, ума, у другом – жеље, у трећем – воље.

Демони као покварени и лукави труде се да ове силе извитопере у човеку тако да му оне не служе за спасење, већ на његову сопствену пропаст.

Уместо љубави према Богу они сугеришу човеку љубав према свему што пружа греховну насладу. Уместо смиреног познања Бога демони нашаптавају гордо мишљење да постоји само оно што може да схвати људски ум. Они уче да се љутимо и гневимо на све осим себе. Они саблажњавају човека на грех и на тај начин се труде да нас погубе. Јер што човек више греши, то се више удаљује од Бога. А последица греха – запамти! – јесу увек сузе, разочарење и бол, а ако се човек не тргне, онда и сама смрт – смрт тела, а затим и душе, која уместо вечне радости одлази у вечну муку. Страшно је ово, али таква је цена живота, ћеро татина, такав је сам живот.

И управо зато сваки човек треба да буде веома пажљив у односу на себе, у односу на свој унутрашњи живот јер сваки грех настаје у срцу, почиње са греховном помисли или осећањем. Ако се човек не буде противио овом осећању или помисли, ако се буде слагао са њима – онда ће почети да греши и постепено ће, све више се удаљујући од Бога, постати зао. А исправити се онда бива веома, веома тешко.

Сваки човек због сопственог немара има сопствене греховне наклоности. Један је више склон ка гордости: тврдоглав је, надмен, лако се вређа… Други је гневљив, раздражује се по сваком поводу, виче, свађа се… Трећи воли насладе, воли само оно што му пружа уживање, што му је пријатно… Четврти је лењ и не воли да се труди… Пети воли новац, скупе и лепе ствари…

Речју, иако људи и греше различитим гресима, сваки човек има грехе за борбу са којима мора да издвоји посебну пажњу.

 

Питаш ме: како да се боримо са грехом? То је веома добро, право питање!

 

Због тога сам и почео овај разговор – да би ти открио највећу тајну нашег живота. Ова тајна се састоји у томе да смо сви ми, без обзира на наш узраст и карактер, без обзира да ли си дечак или девојчица – сви смо дужни да будемо војници, да се уз помоћ Божију боримо са грехом и да дотакнемо љубав и правду Божију.

Овај рат треба да траје цео живот.

 

Ово је главни закон те борбе, главни закон духовног живота. Желим да га запамтиш за цео живот:

 

Удаљи се од зла и учини добро.

 

Али како да се удаљимо од зла? Онако како нас учи Господ. Пажљиво прати своје срце. Чим се у њему појави нешто лоше, нешто што није добро – одлучно реци, чак не наглас, већ у себи: „Иди од мене, сатано!“ И снажно се помоли Богу да те заштити, да ти помогне да учиниш добро а не зло. Ето, желиш да оштро одговориш некоме ко те је увредио – а ти ћути. Ћути и моли се: „Господе, помилуј!“ Понављај ову молитву у себи све док ти се душа не умири. Само понављај са вером, свом душом стремећи Богу и моли Га за помоћ. У души ти све гори, а ти ћутиш и молиш се. Доћи ће време, макар и након пола сата или више, све ће се стишати, а ти ћеш помислити: „Господе, како је добро што нисам планула, што нисам одговорила дрско и гневно на грубу реч!“ И каква ће тишина, каква радост тада ући у твоје срце, зато што си заједно са Господом победила грех.

И обрнуто: ако не приметиш тај први тренутак када се у срцу рађа страст и када се предајеш њој – у трен ока ћеш заборавити на себе, испричати гадости, дрскости и све ће се завршити скандалом, викањем, свађом и сузама. И како је тешко, како је горко затим на срцу јер се ниси борила са грехом, већ си му се предала, била његов слуга. А кроз грех се, као што сам ти већ рекао, у свету шири свако зло, тако да си због своје непажње – страшно је и рећи! – постала слуга зла.

Међутим, чак и ако се деси тако нешто, а десиће се сигурно и то не једном, јер је ова борба, овај рат о коме разговарамо јако тежак… и онда, када учиниш грех, никада немој очајавати већ пожури да са сузама излијеш своју тугу, своју жалост у молитви Господу. Прибегни Богу са скрушеним срцем и реци: „Господе, опрости! Ништа нисам успела да урадим добро овог пута, али ја ипак желим, веома желим да будем са Тобом! Жао ми је што сам због непажње учинила зло и баш хоћу да се исправим. Помози ми Господе!“

Ако се овако будеш помолила, Господ ће ти сигурно помоћи да се исправиш. Зато што Он зна колико је тешко борити се са грехом и зато Му је жао човека који је учинио грех и чека његово покајање. А покајање и јесте признање свог греха са сузама жаљења и са чврстом намером исправљања.

Учи се, учи се да од детињства препознајеш у себи деловање злих страсти и одбацујеш их свом снагом обраћајући се за помоћ Богу. Нека то постане правило за тебе, добра навика, твоје стално оружје. Чим си нешто лоше осетила у души, не одлажи већ одбаци од себе греховно осећање са одлучношћу и гневом, рекавши у себи: „Не мислим (или осећам) то ја, већ ти, сатано! Иди од мене!“ И моли се снажно, снажно Богу да те сачува, помилује, да ти помогне да издржиш и останеш у добру. Другог пута за нас нема.

Борећи се цео живот са грехом у себи, избегавајући грех свесно, обраћајући се за помоћ Богу и живећи по правди Његовој, ти ћеш постепено у себи развити тај дар, залог духовног живота који ти је дат на Крштењу. Тада ћеш заиста, из искуства, живо и радосно осетити и схватити шта значи живети духовним животом и овај живот ће за тебе бити највеће и најважније богатство.

 

Питаш ме: како препознати шта је добро, а шта је зло? Од чега се треба склањати и удаљити, а шта треба чинити чак и ако је тешко и непријатно?

 

Као прво, у сваком човеку постоји савест. Савест је глас Божији у души. Ти без било каквих књига знаш да си учинила добро из оне чисте радости која се јавља у души када учиниш добро. И напротив, увек знаш да си учинила нешто лоше, због оне узнемирености, тегобе и горчине која се јавља у души када учиниш зло. Дакле, савест ти је први саветник у овој борби.

 

Али то није довољно.

 

Постоји и Закон Божији, описан у речима и делима које су записане у нашој главној књизи – у Јеванђељу. И о њему говоре сви свети људи. Штавише, ове људе ми зато и називамо светима, јер су они победили у борби са грехом и чињењу добра. Научили су се на искуству да одбаце зло и чине добро. И пример њиховог живота, њихове речи и поступци нас уче духовном животу. Ето зашто је толико важно читати и знати Јеванђеље, знати више о животу Светих Отаца и подражавати њихов пример духовне борбе.

Никада немој гледати на лоше поступке других људи. Не гледај на оно зло које се око тебе чини. Гледај на који начин те уче да живиш Господ и Његови Светитељи. И труди се да све своје поступке, речи, чак и мисли провераваш са тим добрим начином живота. Стој чврсто у томе, јер само то и јесте прави и поуздани ослонац у твом животу.

Сем тога, веома је важно да учествујеш у Тајнама Цркве, пре свега у исповести и Причешћу. Немој чекати док одрасли – мама, тата, бака или дека – не почну да те наговарају да се исповедиш и причестиш, одеш у храм на вечерњу службу и Литургију… Сама то тражи, стреми Богу, моли се да ти дарује да заволиш црквени живот. Љубав је дар Божији и Господ га даје ономе ко га тражи.

 

Причали смо да је, ако ти се деси да учиниш грех, потребно да се одмах покајеш пред Богом, замолиш опроштај од Њега. Међутим, Сам Бог је тако одредио да нас Он потпуно ослобађа од грехова због којих се кајемо само када приступимо Тајни исповести, када наведеш свој грех пред свештеником, а он над тобом прочита молитву за опроштај грехова.

 

А у Тајни Причешћа ми добијамо снагу за наш духовни живот, штавише, ми добијамо Сам живот, сједињујемо се са Богом, живимо Његовим животом, а то је најважније, запамти. Ради тога је и неопходна сва та борба о којој говоримо. Томе смо и дужни да стремимо свом душом, због тога треба и да се трудимо цео наш живот. Јер само онда можемо себе да називамо хришћанима ако се, одбацујући зло у себи, дан за даном, корак за кораком, постепено и са стрпљењем будемо трудили у добру, то јест, мислили, осећали, говорили и живели онако како нам је заповедио Христос.

 

Запамти то, срећо татина, за цео свој живот и нека те Господ благослови да достигнеш ону вечну и неизрециву радост Царства Небеског у коју нас је Он све призвао.

 

Аутор: Свештеник Димитрије Шишкин

Превод са руског за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковић

Руски извор: Православие.ру