Посумњала сам да сам трудна и била сам ван себе од страха. Било је око поноћи када сам се возила кући из биоскопа и напречац одлучила да свратим у продавницу и купим тест за трудноћу – чисто да бих себе умирила. Било ми је срамота да ме благајница види како одмах идем у тоалет, па сам се одвезла преко пута до Шевронове бензинске пумпе.
Када сам ушла у продавницу на пумпи, приметила сам да ту ради момак ког сам знала из средње школе. Брзо сам отишла у тоалет, надајући се да је био презаузет да би ме приметио – страшно ми се журило. Потом сам се брзо вратила у свој камионет, надајући се да сам остала непримећена.
Међутим, тада сам угледала две ружичасте линије на тесту како пркосно зуре у мене. Шта то значи? Поново сам прочитала упутство.
Трудна? Свет је стао. Није МОГУЋЕ.
Раскинула сам с момком две недеље пре тога и осећала сам се као најусамљеније биће на свету. Била сам између послова и дотад нисам ни помишљала на то да постанем мајка. Нисам још била нашла ни правог момка. Седела сам у хладном камионету на бензинској пумпи у поноћ, исколачених очију. Потпуно изгубљена.
Мисли су ми се усковитлале. Ниједна од великих идеја које сам имала за свој живот није укључивала никакву малену особу коју бих свуда носала са собом. Сви су мислили да сам веома одговорна особа, а ако ускоро не учиним нешто, сви ће сазнати да је истина сасвим другачија.
Каква бизарна ситуација. Читавог живота сам била против абортуса, али у том циклону страха који ме је гушио, абортус се издвојио као једина могућа опција.
Могла бих се дискретно и брзо отарасити тог малог бића и нико никада не би морао ни да сазна. Чинило ми се да ми је то једини избор. Као да уопште и немам други избор. Престравиле су ме сопствене мисли о томе како бих била невешта мајка и презрена од свих који су се некада угледали на мене.
Ове безнадежне мисли прекинуло је куцкање на прозору.
„Јеси ли добро?” Био је то радник на станици, Квин, мој некадашњи пријатељ из средњошколског хора.
Рукама сам покрила лице и рекла: „Јесам”… Али Квину то није било довољно. Отворио је врата и рекао: „Дођи у продавницу”.
Ушла сам у продавницу корачајући иза њега и приметила да за нама улази и једна муштерија. У трен ока Квин је с чивилука дохватио качкет за бејзбол и ставио ми га на главу све до очију. Рекао је: „Седи” и показао на мали сто са стране. Села сам, а он ме је огрнуо великим, црним кожним капутом и отишао да услужи купце.
У тих неколико тренутака покушала сам да смислим било какву лаж да бих се отарасила Квина, али док ми је прилазио са очима пуним саосећања, знала сам ништа нећу моћи да сакријем. Између јецаја (и купаца) испричала сам му све што се догодило.
Квин ми је навео стих из Библије: „Јер ја знам мисли које мислим за вас, говори Господ, мисли добре а не зле, да вам дам последак какав чекате”. (Јеремија 29:11).
Мислила сам да Бог има планове за мене, али Квин ми је рекао да Бог има планове и за моју бебу. Толико сам желела да верујем да је то само бесмислена лоптица ћелија. Желела сам „лак излаз” из те ситуације… Али то никада не би било лако. Знате, у мени је растао мали дечак – Кејлеб Џосаја.
То што му тада нисам знала име није променило чињеницу да је он у том тренутку постојао.
И тако, након што сам неколико сати причала с Квином, вратила сам се у камионет. Поново ме је обавио вртлог ускомешаних мисли. Међутим, у секунди сам донела одлуку, узела телефон и у један сат ујутру позвала пријатељицу да јој кажем да сам трудна. Објавила сам вест и од тог тренутка сам знала да сам одговорна.
Дани су се претворили у недеље и ја сам постепено обавештавала и породицу. Обавестила сам и бившег дечка који се престравио кад је чуо. Рекао је: „Никада нисам желео да будем тата који дете виђа викендом.” Рекла сам му да га разумем и да сам само желела да га обавестим… па сам то и урадила. Нисам га навела на изводу из матичне књиге рођених нити сам му тражила да издржава дете. Само сам га замолила да ме једном годишње назове чисто да бисмо остали у контакту у случају да дође до неке луде медицинске ситуације која би захтевала биолошког члана породице или тако нешто.
Скоро три године након што сам родила Кејлеба Џосају упознала сам Пола. Одмах му се допао Кејлеб, а мене је тек после приметио.
Док су други дечаци сањали да постану ватрогасци или астронаути, Пол је одувек желео да буде тата. Позвала сам Кејлебовог биолошког оца само да бих га замолила да потпише нека документа којима се одриче законског очинства – на шта је радосно пристао.
Те године сам се удала за Пола, а он је признао Кејлеба. Кејлеб се чак и не сећа времена када Пол није био његов тата. Наше мало племе је у међувремену добило још три млађа брата.
Отворили смо се према животу тако што смо просто имали поверења у њега, а живот је одговорио тако што нас је обасуо слатким богатством онако како то у другим ситуацијама не бисмо могли да доживимо. Сви наши дечаци право су чудо – непроцењив дар!
Аутор: Табита К.
Превод за pravoslavniroditelj.org: Љ. П.
Лектура: редакција
Извор: She Chose Life for Her Son, Which Lead Her to the Man of Her Dreams and So Much More
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари