Постоји много тема о којима треба причати пре брака. Једна од најважнијих је и то колико деце желите да имате. Неки супружници долазе из великих породица и унапред знају да желе више деце; други се унервозе кад само помисле на то да могу имати велику породицу. Неки можда уопште и не желе да имају децу. Сложићете се да је веома важно причати о овој теми пре брака.
Мој муж и ја смо тако и мислили, па смо разговарали и закључили да ћемо имати двоје деце, да бисмо на крају добили – четворо.
Не, нисмо тако планирали. Међутим, сада то не бисмо мењали ни за шта на свету.
Ни муж ни ја нисмо одрасли у великим породицама, али ја сам желела да будем мајка откако ми је било шест година. Док сам се играла луткама, бројала сам на прсте колико година још треба да прође док не порастем довољно да добијем децу. Одувек сам знала да у будућности желим кућу пуну деце. Нисам се уопште премишљала. И исто тако, нисам ни сањала да ћу се заљубити у некога ко би могао другачије да мисли.
Кад сам одрасла, схватила сам да желим да одгодим стварање породице за неку будућност. Превише сам била заузета другим стварима у животу. Међутим, када ме је запросио момак, синуло ми је да никада нисмо озбиљно разговарали о деци. Испоставило се да он није желео ниједно, али је сматрао да би великодушно могао да пристане на једно, ако баш мора.
Будући да сам одрасла с три сестре, било ми је незамисливо да имам само једно дете, али ми је било и тешко од саме помисли да не будем с њим. Морали смо или да се договоримо, или да откажемо све планове. Обоје смо пристали на велике компромисе и договорили се да имамо двоје деце.
Убедила сам себе да ћу бити срећна с два пара малих стопала која трупкају по кући, а он је себе убедио да му два пара малих стопала неће превише изменити животне планове. Испоставило се да смо обоје погрешили.
Негде успут обоје смо изгубили из вида тај „план”. Живот се десио сам по себи и, док смо се окренули, добили смо четири мала створења. Ни он ни ја нисмо могли да предвидимо како ће се све завршити, нити бисмо сада ишта мењали. Штавише, наша ћерка и три сина направили су од мог мужа човека какав никад није мислио да ће бити.
Признајем, прескочила сам средишњи део приче и, наравно, тај средишњи део садржи и неке тешке тренутке, али крајњи резултат је исти. Није овде реч о томе да се мој муж предомислио и решио да има више деце. Треће дете дошло је пред крај периода дојења другог детета, док још нисам ни знала да ми се овулација вратила након порођаја. Након тога смо плански избегавали трудноћу, али је четврта беба зачета упркос свим предострожностима, и тако пронашла свој пут до наше породице. Заправо, један од тих тешких тренутака које сам поменула био је и тај када сам размишљала како да кажем мужу да ће се његов дом, у ком је планирао да има двоје деце, сада удвостручити.
С обзиром на то да сам испрва морала да га наговорим да имамо двоје деце, изненадила сам се колико је лепо прихватио вест о четвртом детету! Ево шта се заправо десило.
С временом смо научили да су нашој породици била потребна још та два мала медењака. Чак се и мој муж сложио с тим. Наше друго дете (први син) помало је недруштвен, па му није баш увек лако да склапа пријатељства. Да смо се зауставили на њему, можда би остао усамљеник до краја живота. Али сада, када има још два млађа брата, добио је у њима блиске другове за читав живот.
Затим, муж и ја нисмо могли ни да замислимо колико ће наше четврто дете бити дивно и лако за гајење. Често се шалим да је то утешна награда коју нам је Бог послао због тога што трпимо прва три детета. Немојте ме погрешно схватити, разуме се да једнако волимо сву децу. Али Луи, најмлађи син, просто је најсрећнија особа коју сам у животу срела! Никад нисам упознала никога из кога се просто излива толика количина чисте и неискварене радости.
Примера ради, једном приликом, док смо играли неку друштвену игру, Луи је бацио коцкицу и добио број један (најгори број у тој игри), а онда повикао: „То! Један! Јупи, јупи!” и померио своју фигурицу са искреним усхићењем. Можда у овој причи он делује мало будаласто, као да није разумео правила игре, али није тако. Јасно се сећам да сам тада помислила: „Овај живахни дечачић је срећан шта год да се деси! Просто не можеш да будеш тужан кад си с њим.”
Дом с четворо деце представља потпуно другачију слику од оне коју смо муж и ја очекивали кад смо се венчали. Имамо више веша за прање, више хране коју треба спремити и веће трошкове, разуме се. Али имамо и више радости. Док ово пишем, муж и деца распремају сто након вечере и глупирају се певајући Wind Beneath My Wings Бети Мидлер. Не бих ово мењала ни за шта на свету.
Наши планови су ипак само планови.
А стварно стање ствари је следеће: мислим да сам невероватно срећна што имам четворо дивне деце и мужа који нас толико воли да је спреман да прихвати све што нам живот спрема. Понекад се запитам какав би нам живот био када бисмо имали још деце, а уверена сам да се муж бар понекад запита како би нам живот изгледао да их немамо оволико. На крају, обоје смо одабрали да урадимо исто што и Луи – да будемо срећни и захвални за оно што имамо.
Аутор: Сара Риденур
Превод: редакција
Извор: We Had More Kids Than We Planned, and It Turned Out OK
Коментари