Понављамо овај важан текст на нашем сајту, јер је сваке године у ово време , на жалост, врло актуелан. Често се православни људи питају „а зашто једноставно те парадере не игноришемо, зашто не останемо тај дан сви у својим храмовима или кућама, и не дамо им пажњу коју они толико желе“.
Одговор је следећи:
Зато што је геј-парада само ПРВИ корак онога што они желе да постигну. Не треба њима само да једном годишње „пропарадирају“ Београдом и покажу људима да постоје, већ је то корак којим хоће да одшкрину врата (као што секташи примењују тзв. принцип „foot in the door“, да макар успеју да им потенцијална жртва не залупи врата) за систематско спровођење идеологије коју они заступају а која се зове „џендер“ идеологија.
Циљ је да се том идеологијом промени свест и хришћански вредносни систем као и традиционална породица, а први корак је да се изборе за то да „само мало прошетају, па коме то може да смета“.
Православни психолог из Русије Татјана Шишова детаљно објашњава чему све води та тоталитарна „џендер-идеологија“, из чега сваки православан родитељ може да закључи да не сме седети скрштених руку јер је пред Богом одговоран за своју децу да их заштити од промоције разврата која ће се , ако дозволимо сада геј параду, прећи са улица Београда једном годишње у школски систем свакога дана у животе наше деце.
Треба зауставити ту „foot in the door“ фазу ЛГБТ идеолога на време. За то не смемо као хришћани да будемо уморни.
ГЕНДЕРНО Модификовани Организми
Поштовани православни родитељи,
Овим текстом отварамо нову рубрику на нашем сајту – „Породични глас“. У питању је рубрика која изражава ставове православних родитеља према одређеним друштвеним појавама које су у потпуној супротности са вредностима православне вере , светошћу брака, породичним вредностима и са православним васпитањем деце. Једна од тих друштвено раширених појава је и „Џендер“ (енгл. gender, на руском гендер) идеологија или на српском Родна идеологија – наметање концепта да не постоји само мушки и женски идентитет, да биолошки пол није ни на који начин повезан са оним како се ми „изнутра“ осећамо, те да тако можемо бити по полу мушкарци, а по „роду“ нешто сасвим друго, а по сексуалној оријенатацији нешто сасвим треће или четврто (они најекстремнији заступници родне идеологије тврде да сексуалних оријентација има онолико врста колико има људи). Колико је то перфидна идеологија и на који начин она већ данас у нашим школама и нашем друштву утиче на младе нараштаје (а која нема никакву научну заснованост!) говори и текст руског психолога Татјане Шишове који је пред вама. О овом немилој теми ћемо прикупљати и преводити још корисних текстова, јер је дужност православних родитеља да заштите децу од појава које чине директну штету њиховој души, моралном развоју, духовном животу и на крају крајева – спасењу.
Редакција сајта „Православни родитељ“
***
ГЕНДЕРНО Модификовани Организми
Постоје ствари о којима је боље не знати и не размишљати. Али само дотле док оне не представљају реалну опасност. Рецимо, у миру обични грађани не морају да по звуку препознају бомбардере и да умеју да гасе пожаре од напалм бомби. А у рату је поседовање ових знања многима спасло животе. И у информационом рату, све је налик овоме. Ако се он распламсава негде у далеком свету, можемо и не улазити у детаље како слуђују наивне грађане на другом крају света. Али предуго бити у блаженом незнању није пожељно, иначе ће те победити а да ти и не схватиш шта се догодило и зашто.
„Гендерно питање“ – је у класи оних проблема, са којима се треба упознати, иако се то и не жели. Али треба савладати гађење, јер противник је већ прешао наше границе, па је чак успео и да се укопа на нашој територији. Још недавно у Русији чак нису ни знали за реч „гендер“, а данас већ „по-гендеру“ се раде дипломски радови, добијају научне титуле.
Међутим, време је да се понешто објасни. Чини се – па, у чему је проблем? Постоје мушкарци и постоје жене. Добро ајде, поред њих – крајње ретко – постоје и хермафродити. Међутим у Европи и Америци више не мисле тако. Тамо су изгледа, озбиљно поверовали, да је биолошки пол (мушки и женски) – једно, а „гендер“ (оно ким се човек осећа) – нешто сасвим друго. И да гендера нема два већ више. Ученици у овим државама уче на часовима, да постоје трансгендери, транссексуалци, трансвестити па чак и пангендери. Тако зову човека, који себе не убраја ни у жене ни у мушкарце. То може бити нека мешавина (нечега више а нечега мање), може бити без-полност. А можда да – због веродостојности, прво цитирамо како то на енглеском паметно звучи – another gender altogether. Вероватно би то требало превести као „обополност“.
.
Како се рађала нова наука
Али пре него што заглибимо у тој мочвари, кренимо од извора. 1955. године психолог Џон Мани (John Money) је почео да објављује прилично ексцентричне ставове. Он је тврдио да се деца рађају „гендерно-неутрална“ и да тек потом у процесу социјализације усвајају моделе понашања, карактеристичне за мушки и женски пол. Истина, девојчице и дечаци имају различите хромозоме и анатомски се они донекле разликују, али све су то, сматрао је амерички експерт, ситнице. Главно је – какве моделе понашања дете добије у прве три године живота. Ако би се дечаку у детињству урадила операција промене пола и затим се он васпитао на одговарајући начин, он ће се навићи да се осећа девојчицом и биће девојчица.
Ускоро је искрсла могућност да се ова теорија провери у пракси. Родитељи малог Бруса Рејмера, видевши Мани на телевизији, обратили су му се за помоћ. У њиховој породици се догодила страшна трагедија. Сасвим недавно, само осам месеци пре тога, они су се тако радовали доласку на свет здравих слатких близанаца, али, ето, десила се аутомобилска незгода у којој је један од синова унакажен: његов мушки орган је био скоро потпуно уништен. Мани је утешио очајне родитеље и прихватио се посла. Када му је било година и десет месеци, дечака Бруса су кастрирали, назвали Бренда и почели да га/је облаче у хаљинице са чипкицама. Родбина и пријатељи су му/јој поклањали лутке а његовом брату близанцу – аутиће. Сензацијама склони новинари су разнели ову вест по свету и теорија америчког научника се брзо претворила у догму. Сада су и у другим земљама доктори саветовали родитељима који се нађу у сличним проблемима, да промене синовима пол и да се преоријентишу на васпитавање девојчице. Мани се прославио. Случај из његове праксе је ушао у уџбенике. Истина, он 20 година није имао вести о свом пацијенту. 1966. године Мани је издао ново издање своје књиге „Мушкарац и жена, дечак и девојчица“ у којој се приповедало о фасцинантном успеху експеримента са Брусом.
Међутим, после годину дана, предмет експеримента је у парам-парчад разбио тврдње свог креатора. Појавивши се пред шокираном јавношћу, порасли и уозбиљен Брус (који се сада звао Дејвид), је испричао да се ниједног тренутка није осећао као девојчица, без обзира на све покушаје родитеља, психолога и лекара. Одбијао је да се игра луткама и да учи кување, трчао је, скакао и тукао, као и сваки дечак, и зато су га, другови у разреду који нису знали за његову операцију промене пола, већ су једноставно видели да је „Бренда“ некако „чудна“ и сирото дете прозвали „пећинска жена“. У другом разреду „Бренда“ је желела да буде ђубретар, а у осмом – аутомеханичар.
На крају, када је „Бренда“ напунила четрнаест година, психијатри који су покушавали да је излече од прекомерне мужевности, су убедили родитеље да сину кажу истину. И тинејџер је осетио огромно олакшање. „У мојој глави је одједном све стало на своје место, – сећао се касније Брус-Бренда-Дејвид. – Ја сам схватио да нисам будала и да нисам луд.!“
До тренутка кад је одлучио да објави своју причу, он је већ био ожењен, имао троје усвојене деце и радио као чувар у кланици.
А шта је било са несрећним-експериментатором? Он је признао своју грешку, одрекао се суманутих и опасних идеја (јер је тинејџер који није био обавештен о узроку своје „различитости“ био на ивици самоубиства)? – Нипошто! Научник је једино престао да овај случај спомиње у медијима. Али својих погледа на гендер није ни помислио да се одрекне. Тим пре што је до тада већ гендерна теорија добила моћну подршку оног дела светске елите, озбиљно се прихватио мењања света по глобалистичким рецептима. А то, како је то већ свима очигледно, означава не само укидање суверенитета држава, већ и рушење традиционалних вредности и стављање изопачених представа на њихово место у буквално свим областима. Између осталих (а, можда и у првом реду!) у области полног морала. И зато, ма колико таквих жртви као што је Брус да диже свој глас, ма колико њих да разобличава шарлатанство „великих иноватора“, њихове сумануте идеје се све једно презентују као несумњива истина и упорно се утувљују у главе милиона људи. Потпуно исто се дешава са теоријом о пореклу човека од мајмуна: сваки пут када се пронађе да је откриће неке „карике која недостаје“ – фалсификат, медији пажљиво прећуткују истину.
И у школским програмима, и у музејима света и т.д. фалсификати се до дан данас сматрају за истину.
А последњих година на Западу су већ прешли са пропагандне артиљеријске припреме у фазу активних дејстава и почели су да доносе законе, који под претњом огромних глоба или чак затворских казни терају људе да поштују „гендерну равноправност“, то јест да се мире са изопачењем мушке и женске природе, да дају хомосексуалцима, лезбејкама, бисексуалцима и осталим содомитима право да закључују званичне брачне заједнице, да усвајају децу, да буду васпитачи у дечијим обдаништима и учитељи у школама и да отворено, не кријући се, слуђују деци мозгове на часовима „сексуалног просвећивања“ који су укључени у обавезан школски програм.
Са мојом колегиницом и коауторком И.Ј. Медведовом, ја сам још пре неких петнаестак година почела да говорим о опасности од такве „заштите људских права“. Чинило се у много чему да ми преувеличавамо, да се бавимо „алармизмом“, измишљамо „страшила“. На срећу (мада права срећа била би да се уопште никада и не суочимо са оваквим стварима!), наше друштво је ипак успело да се освести пре пада у гендерно-оријентисано Краљевство искривљених огледала. И сада са ужасом гледамо на оргију која се тамо одиграва, која буквално сваког месеца постаје све чудовишнија.
Чему ви учите моје дете?
Када сам добила на читање књигу Мирјам Гросман „Чему ви учите моје дете?“, ја нисам, признајем, од ње очекивала ништа ново. Средином 90-тих, радећи над рукописом књиге „Наследници цара Ирода“, И.Ј. Медеведева и ја смо „уздуж и попреко“ изучиле тему сексуалног-просвећивања, простудирале брдо програма и скрипти и биле смо уверене да нам више ништа у тој области не може изненадити. Али преварила сам се! Изопачивање у сфери полног морала иде таквим темпом, да програми стари петнаест година, од којих нам се дизала коса на глави, у поређењу са данашњим изгледају скоро пристојни. Данас СИЕКУС (Sex Information and Education Council of the US – организација која „имплементира свестрано сексуално образовање“) и други „планери породице“ убеђују ученике да су сексуална оријентација и гендерни идентитет – потпуно различити појмови. Први означава то – ка коме ти осећаш привлачност, а други – представником ког пола ти себе осећаш. И избор је ту тако огроман (цела ствар се не ограничава више само на хомосексуалце и лезбејке), да човеку и цео живот не мора бити довољан да би се одредио ко је он заиста. На пример, на једном америчком сексуално-просветитељском порталу за девојке, приказано је чак 23 силуете, обојене у разне нијансе розе боје, које симболизују лезбејство. Други интернет портал проповеда да је сексуална оријентација – нешто потпуно индивидуално: колико људи – толико и сексуалних оријентација. А да би открио ко си ти заиста, потребно је наравно да се све проба. То се потпуно озбиљно назива самоиндентификацијом, тражењем себе па чак и личним растом! Скраћеница ЛГБТ (LGBT), за коју већина наших „личносно неразвијених“ сународника наивно пита: „А шта је то?“, већ је успела да се, на „прогресивном“ Западу, допуни петим словом: Q – questioning. Она означава децу, младе и одрасле, који се још увек нису определили за свој „идентитет“. Што је, уосталом, такође потпуно нормално, како нас уверавају просветитељи.
Они су, можда, чак и најцењенија категорија грађана, него сви остали. Јер то је тако креативно: вечито нешто смишљати, измишљати, експериментисати, тражити и не заустављати се на постигнутом!
Књига М. Гросман обилује исказима тинејџера и њихових „секс-наставника“. Изјавама које је овде немогуће цитирати због њихове изузетне непристојности. Али један цитат, ја ћу ипак себи дозволити да наведем, да би читаоци бар донекле могли да представе куда нас призивају ови творци „Врлог новог света“.
„Читајте пажљиво, јер се можете збунити, – упозорава Гросман. – Кејт (која се раније звала Ел) се родила као дечак, и васпитали су је као дечака. У младости овај дечак је на неколико година „постао жена“, али је потом „престао да буде жена и постао гендерно-неутралан, то јест никим“. Његова (њена?) љубавница Катарина је одлучила да „постане мушкарац“ и назвала се Дејвид. Кејт (која је у ствари Ел) и Дејвид (Катарина) су живели заједно формирајући „хетеросексуални пар“. Али када је Дејвид (у ствари Кејт) „открио у себи свој хомосексуални нагон“, њихови односи су се прекинули“, после чега је Кејт Бронштејн (бивши Ел), на основу свог богатог личног искуства, написала манифест од 300 страница под називом „Како постати прави мушкарац, права жена, открити своју истинску суштину или постати неко сасвим други“. Себе је она (он?) после дугих тражења уврстила (уврстио?) у сорту „сасвим других“ и нада се да „демонтира општеприхваћен гендерни систем“, па још и на нивоу целе планете!
Ово већ више и није Краљевство кривих огледала већ би се могло назвати лудница за „Гендерно Модификоване Организме“!
А расте, расте ова лудница пред нашим очима. Амерички студентски кампуси се све чешће опремају „гендерно-неутралним“ домовима и тоалетима. На универзитету Весли већ не траже да се наведе пол студента, већ моле да се „опише историја њиховог гендерног идентитета“. У Харвардској школи бизниса бруцошима је дозвољено да се изјасне као припадници једном од три а не два пола. У колеџу Смит и другим женским колеџима, где су се до недавно обучавале искључиво девојке, сада се појављују и дечаци. Не, у реалности дечаци као и раније не могу да се упишу, да се традиција не би кршила. Међутим неке од девојака за време школовања … постају дечаци! Па су ето, принуђени су да их пусте да заврше школовање у том новом полу. У четири кампуса Калифорнијског универзитета, студентима медицинско осигурање плаћа хормонску терапију и операције промене пола. А у Масачусецком универзитету, тврдња да је свет подељен на мушкарце и жене се квалификује као „трансфобија“ и сматра се вредним осуде.
У овом новом окружењу, замисли Кејт Бронштејн о радикалној гендерној перестројки (транзицији) светоназора већ више и не изгледају тако невероватно. У крајњу руку, њено (његово?) предавање „О мушкарцима, женама и о нама – осталима“, има огроман успех. Кејт наступа са овим предавањем и на Јелу, и у Брауну, и у Емори и на Универзитету Минесоте и на универзитету Јужне Флориде… Основна идеја коју професор(ка) покушава да пренесе слушаоцима је да полна биполарност људе држи у грчу, окива њихову слободу. Зато је сматрати себе дечаком или девојчицом „неприродно и непотребно“.
Зашто дечаци воле да се бију и да возе аутомобилчиће?
Али шалу на страну (мада је у овом случају пре смех кроз сузе), постоје потпуно објективни научни подаци који доказују бесмисленост „гендерне теорије“. „60-тих година прошлог века – пише М. Гросман, – дискусије о гендерној неутралности новорођенчади су изгледале разумне, међутим у XXI веку ово је неприхватљиво. Пре 50 година у науци је владало мишљење, да Y-хромозом скоро да и не садржи важну информацију. Научници су сматрали да овај хромозом одговара само за формирање мушких полних признака, а да је остало „генетско смеће“. А пошто мушкарци и жене имају у суштини једну те исту генетику, онда су и разлике међу њима условљене не биолошким већ социјалним факторима: ониме какве поставке друштво емитује дечацима и девојчицама и шта од њих очекује.
Међутим после биотехнолошке револуције такве расправе су врхунац необавештености. Данас генетичари знају да је Y-хромозом уграђен у посебне делове ДНК. А посебност њихова је у томе што они постоје једино код представника мушког пола. Другим речима, дечаци и девојчице се разликују од момента зачећа. Мани и остале присталице гендерне теорије тврде, да дечаци воле да трче, скачу, да се бију и да возе аутиће, зато што их тако васпитавају од најранијег детињства.
– Глупости! – протествују неуробиолози. – Њима се све то свиђа, зато што код њих, мозак ради на тај начин. За то је „крив“ ген, који је одговоран за производњу тестостерона. Ако се не ствара тестостерон, онда се мозак плода развија по женском типу. Ове разлике се појављују још док је ембрион величине зрна пасуља, а будућа мајка често још и не слути да је трудна.
Многобројна научна истраживања, организована последњих деценија, сведоче о томе да су разлике у понашању између дечака и девојчица (на пример велика осетљивост девојчица према нијансама осећања других људи) везане за карактеристике раног развоја мозга. Новорођенчад, која имају само један дан, и још нису успела да усвоје никакве „гендерне стереотипове“, већ показују изражене полне разлике у понашању: дечаци дуже задржавају поглед на објекте који се крећу, а девојчице на лицу човека (види.: Jennifer Connelan, Simon Baron-Cohen, Sally Wheelwright, Anna Batki,Jag Ahluwalia. Sex differences in human neonatal social perception. Infant Behavior and Development. 23 (2000). 113–118). Девојице од годину дана, опет на пример, показују више интереса ка сликама лица, док дечаци више обраћају пажњу ка аутомобилима. И са годину дана и са две, девојчице у просеку чешће са мамама успостављају „контакт очи у очи“. Светлана Лучмаја, Симон Барон-Коен и Питер Рагат, 2002. године, су пронашли занимљиву корелацију таквих контаката са пренаталним нивоом тестостерона (мушког хормона): што је он био виши, то је дете краће држало поглед на другог човека (вид.: Svetlana Lutchmaya, Simon Baron-Cohen, Peter Raggatt. Foretal testosterone and eye contact in 12-month-old human infants. Infant Behaviour @ Development. 25 (2000). 327–335).
Али авантуристима који покушавају да свет прекроје по својим утопијским дезенима, нису интересантне научно доказане чињенице. Наука им је потребна у функцији слушкиње – само дотле док потврђује њихове сумануте измишљотине. Зато, иако је научних радова, који потврђују постојање урођених генетских разлика између мушког и женског мозга и везаних за те разлике карактеристика у понашању, већ веома много, присталице „гендерне слободе“ упорно понављају своје. И користе сва средства да би другима који се не слажу са њима наметнули ту своју „слободу“.
.
Наука потврђује Библију
Овако шокантне успехе у пропаганди изопачености Запад је постигао захваљујући обмани. Људе су убедили да је хомосексуалност урођена. А пошто је то наводно тако, бесмислено је протествовати: против природе се не може. Тим пре што су природу и све што је природно у XX веку почели да поштују као над-вредност. Пароле „што је природно није срамота“, „буди то што јеси“ и т.д. одједном су овладале људским мозговима, доводећи неке људе до лудила.
Наравно, да људи нису отпали од вере, оваква превара не би имала успеха. Сећајући се застрашујуће судбине Содома, они би, уз протесте, одбацили понуду да понове његов смртоносни пут. И са лакоћом би одбацили „закључке“ да содомити наводно имају другачију природу, што би значило да они и нису криви, и да их једноставно треба прихватити таквима какви јесу. Верујући људи знају да Господ није створио зло, да је Он благ и безгрешан. И да ако содомија није грех зашто је онда био уништен Содом? Међутим сећање на ово уништење је заувек ушло у историју човечанства као страшно упозорење о неизбежности Божије казне за содомски разврат, који им је постао нормалан начин живота друштва.
Али људима који су изгубили веру, Бог није мерило. Они овакве закључке називају сујеверјем и захтевају научну аргументацију. Па добро, Господ се и за то побринуо. За последњих 20 година у САД, Аустралији и скандинавским државама је спроведено осам обимних истраживања једнојајчаних близанаца. И сви ови научници су дошли до закључка да хомосексуалност није урођена. Ствар је у томе да једнојајчани близанци имају исте гене и да се унутар утробе развијају у истим условима. Зато ако би хомосексуалност или лезбејство били урођени то би се испољило код оба брата или обе сестре. Међутим истраживања показују другачије. 2002. године Бирман и Брјукнер су спровели испитивање неколико десетина хиљада тинејџера који су се школовали у САД.
Међу једнојајчаним близанцима хомосексуална привлачност се поклопила само код 7,7% момака и 5,3% девојака. Аустралијско истраживање, које су спровели Бејли и други, 2000. године, дало је нешто виши резултат – 11% и 14%, али и то не мења суштину. Доктор Вајтхед, који је одбранио дисертацију у области биохемије и статистике, сматра, да хомосексуална привлачност није условљена урођеним факторима, већ неким догађајима који су се догодили једном од близанаца а другом нису, или са индивидуалном реакцијом једног од близанаца на догађај који се догодио обома. На пример, један је можда био жртва сексуалног насиља а други није; један од браће се повео за неморалним утицајем околине док је други показао већу отпорност (вид. Истраживање: хомосексуалност није генетски условљена -http://www.pro-life.by/bioetika/medicine/issledovaniya-gomoseksualizm-ne-obuslovlen-genetiticheski/ ).
Шта је још неопходно да знају родитељи?
Одавно је познато да женски алкохолизам и женска наркоманија имају много тежи облик него мушки. А недавно су се појавили научни радови који доказују, да и изопачена гендерна пропаганда женама наноси много већу штету (иако, наравно и за мушки део популације она је далеко од нешкодљовог). Др. Лајза М. Дајмонд, професор на универзитету у Јути, у току десет година је пратила за „развојем сексуалног идентитета“ око стотине младих жена које су изопачиле своју женску природу (лезбејки, бисексуалки и „не опредељених“). То је прво овако дуготрајно истраживање у историји овог проблема, и открића која су достигнута, по речима ауторке, „озбиљно и системски“ противрече ранијим представама о овом проблему. Почевши од тога да већина испитаница није чак ни помишљала на своје нетрадиционе склоности, док нису почели да о томе размишљају под утицајем постојеће пропаганде.
Да, оне су имале, као и велика већина девојака у целом свету, блиске другарице, са којима су делиле своје девојачке тајне. Али им ни на памет није падало да према дугарицама гаје љубав и нежност неке друге врсте сем чисто пријатељске, све док их неки ауторитет није „просветлио“ у вези нормалности и пожељности таквих истраживања. После „иницијације“ потрага је настављана. 2/3 испитаница су мимимум једном за време истраживања мењале свој „идентитет“, а 1/3 – два и више пута. При том како је време пролазило, брзина мењања идентитета се само повећавала. По признању жена, током година њихова несигурност у то ко су заиста оне саме и ко им је на крају крајева потребан, се само повећавала.
А најтужније откриће Лајзе М. Дајмонд је да нестабилност полног идентитета код жена може бити „запуштена“, као што бива запуштен развој многих других патолошких процеса. И дешава се то опет под утицајем развратних информација или утицаја окружења. Другим речима, ако би девојке на време биле заштићене од утицаја оних који их наговарају да скрену са пута природности, оне се не би претвориле у сексуално забринута створења неодређеног пола већ би, улазећи у брачни узраст, постале нормалне жене и мајке. Брига за морални раст ћерки је од Бога поверена на њихове очеве и мајке. Што би се рекло, „ко чита нека схвати и зна“.
На срећу наших родитеља а на жалост домаћих и западних содомита, Русија је законски забранила попаганду хомосексуализма и разних врста „нетрадиционалних односа“ међу децом и омладином. Ово је велика подршка али је рано да се родитељи успавају или да спусте руке. Њихова будност и иницијатива, без сумње ће утицати на примену закона у пракси. А од тога ће са своје стране зависити духовно-морално, психичко а у многоме и физичко здравље наше деце.
аутор: Татјана Шишова, психолог
превод са руског: ХаџиСлободан Стојичевић
извор: „ГМО – ГЕНДЕРНО Модификовани Организми“
.
Коментари