У разговорима православних родитеља се понекад могу чути следећи ставови:
„Шта, да учим сина да буде невин до брака? Зар је то стварно могуће? Ајде ћерку, то још и некако мислим да би било добро, женска деца су другачија када су у питању ови пориви, али на шта ће ми личити син када дође у пубертет – треба да зна да се не плаши да приђе некој девојци, треба да има неке живости у себи а не да буде неки испрепадани лик, како ће онда себи уопште наћи жену. Треба ипак да има и неко искуство. Ни ја нисам био без искуства када сам ушао у брак.“
„Сада се у брак улази много касније, док се заврше студије, док се не стекну услови. Не бих волела да ми се ћерка на брзину млада уда само зато што би јој тешко пало уздржање, па да до тридесете већ има један пропали брак. Споља би то све изгледало, што кажу – по правилу, али у пракси се бојим да би то била незрела одлука да се уђе у брак. Чини ми се да овој теми не треба тако стриктно приступати, довољно је научити ћерку да се не петља са сваким и да зна да мудро изабере неког финог момка за везу и да нам буду на оку. Не служи ми на част али морам да признам да ни ја нисам ушла у брак девствена…“
У овим изјавама има неколико заблуда па ћемо их на кратко освестити и расветлити:
- заблуда прва: невероватно је тешко, заправо је немогуће уздржавати се до средине двадесетих или познијих двадесетих година (када се најчешће склапају бракови данас)
- заблуда друга: ко успе да се уздржава у младости тај је сигурно или неуротичан (има неку „зврчку“ у глави, уздржава се не својом вољом већ што има неки комплекс) или је за монашки живот па га то све уопште ни не привлачи.
- заблуда трећа: умерено блудничење неће нанети неисправљиву нити огромну штету за каснији срећан православан брачни живот
- заблуда четврта: ако мени није нешто много фалило што сам умерено блудничио (имао сексуалне односе пре брака у оквирима дугих веза), неће ни мом сину или ћерки ништа бити само ако научи да пази на себе и да не улеће у сумњиве односе.
Има и других заблуда, попут оних да ко у ранијим годинама уђе у брак да је већа шанса да ће се развести. Прво, ту заблуду и обична статистика развода побија, друго – није исто православан брак и брак без Христа, а и бавићемо се овом темом у засебном тексту.
Како су настале ове заблуде?
Има ту више фактора.
Ми православни знамо ко је главни креатор ових лажи и обмана (аутентично православни људи знају да ђаво није само метафора за неке мрачне стране човекове личности нити нагонско Фројдово несвесно, већ стварно биће које ствара обмане и илузије од којих је најбоља та да увери већину људи да он заправо не постоји. Али, о њему другом приликом.), али ћемо овде рећи неколико речи о начинима на који се те обмане креирају у нашем уму и следствено томе – у уму наше деце у пубертету.
Утицај медија.
Укратко, медији кроз своје емисије креирају код дугогодишњег и свакодневног слушаоца и гледаоца на несвесном нивоу слику о томе „како сви људи мисле“ или „шта је нормално, популарно и пожељно понашање а шта није“.
Када у свакој серији, стручним емисијама, шоу програмима, дијалошким контакт емисијама ми свакодневно чујемо и видимо да је сексипилност врлина, да доноси популарност, успех и пажњу, па чак доводи и до наизглед идиличне везе и бајколиког брака – онда се у нашој глави ствара слика да „тако сви мисле“ и да ако желимо да будемо део тих нормалних и успешних „свих“ а не аутсајдери са маргине изложени подсмеху – онда треба и ми тако да мислимо, облачимо се, ступамо у односе, радимо на својој сексипилности и свом „сексуалном потенцијалу“ као једином начину да задовољимо своју потребу за прихватањем, припадањем и љубављу која прекида осећај изолације и усамљености.
Истовремено, пошто се о уздржању говори мало (и то на нетачан начин – само као уздржање од директног сексуалног односа) или нимало, гледалац телевизије временом несвесно стиче утисак да та категорија понашања не само да није пожељна, него није ни могућа а да то спада у нешто психички и физички здраво и нормално.
Још ћемо овом приликом додати да је телевизија „најуспешнији тренер“ за ментално блудничење јер нуди толико разноврсних слика сексуалних перверзија чак и у дневним терминима кроз серије које покушавају да на занимљив начин наводно „демистификују“ и ослобе људску сексуалност (једна од серија- родоначелница тог типа је свакако „Секс и град“ мада се од тих година до сада далеко „догурало“)
Друштвено пожељне вредности данашњег доба.
Данас су пожељне вредности оне које су у свим ранијим временима биле нешто што се чинило само у великој тајности, што се скривало од јавне срамоте – блудничење свих врста (од „обичних“ телесних односа пре брака, до сексуалних перверзија, истополних односа, трансвеститизма, педофилије итд.) данас не само да се не скрива од очију јавности него буквално захтева да буде у јавном простору.
Пример тога је пре свега хетеросексуално блудничење које више никога ни не изненађује када се појављује или о томе прича на телевизији, а потом и сексуалне девијације и трансветитизам кроз креацију са овогодишњег Евросонга под назвом „Кончита Вурст“ (мушкарац обучен у жену задржавши браду, трансвестит са брадом који је истовремено и хомосексуалац – шта је он заиста велико је питање и не интересује нас овом приликом, међутим овде је важно да је тај „вредносни производ“ пласиран и управо као такав победио на Евросонгу).
И такође, задњих деценију или две сведоци смо распламсавања једне тоталитарне идеологије под називом „родна равноправност“ или „џендер теорија“ где се настоји да се свака странпутица психосексуалног идентитета прогласи за нормалну, пуноправну и пожељну. Па тако имамо све више законских регулатива које покушавају да особе тзв. ЛГБТ популације (лезбејске, геј, бисексуалне и трансродне, трансвеститске особе) тј. њихове сексуалне наклоности популаришу у јавном простору, друштву и школству.
Више се о томе скоро и не дискутује на оном почетном кораку: да ли је то стварно нормално и урођено, или особама које имају такве наклоности је заправо потребна помоћ а не популаризација.
У данашњем друштву је грех проглашен за врлину и намеће се свом силином остатку друштва, које – немајући репер за добро и зло у Сину Божијем Исусу Христу -полако али сигурно постаје жртва мишљења да је оно што је учестало и популарно – заправо нормално.
А оно што је непопуларно и о чему се не прича, као што је уздржање од сваког менталног и физичког блудничења – заправо ненормално. То се сада све више сматра за „психички поремећај“ (стид, рецимо, већ улази у класификације менталних болести као психички поремећај).
Зашто и данашњи православни родитељи често подлежу овој заблуди иако знају шта о томе говори наша Света Црква? Зато што смо и ми у много чему „деца овога света“ и ми често из жеље да не будемо аутсајдери попут Амиша покушавамо да седимо на две столице – да будемо једном ногом у Цркви а једном ногом у свету, да балансирамо, комбинујемо, правимо нека „трећа решења“ јер не знамо заправо како да се правилно поставимо пошто у том и таквом свету живимо, нисмо у манастиру. Плус имамо децу што све додатно компликује. Тако нам барем то све изгледа, када покушавамо само својим снагама да нађемо излаз.
Начин обрађивања теме сексуалности у школском систему.
Опет ћемо укратко, да не бисмо много одужили, рећи да се у школском систему данас (на часовима биологије, грађанског васпитања, појединим радионицама и семинарима, и у понеким школама у Србији сексуалног образовања – предмета под називом „Здравствено образовање о репродуктивном здрављу“) о сексуалности у пубертету говори на једностран начин.
Осим што се дају објашњења како функцинише цела прича у вези са репродуктивном функцијом људског организма, ту се заправо пласира и неколико имплицитних ставова:
– сексуалност је природна потреба људског организма када уђе у доба сазревања (адолесценције) тако да је природно да ту потребу треба задовољити да би се особа упознала са сопственим телом и стекла хармонију психо-физичког живота.
– Нема ничег лошег нити погрешног у задовољавању сексуалних потреба у пубертету уколико се она задовољава на прописан начин – ако се мастурбација не чини јавно, ако се користе контрацептивна средства да не би дошло до нежељене трудноће (мада и за њу објашњавају има „лека“, али боље спречити него „лечити“), ако се избегавају тзв. ризични односи. И, да, ако постоји добровољни пристанак оба (или више) актера на такав однос. Онда је „све у реду“.
– Нежељена трудноћа као последица малолетничког секса није пожељна али је решива ствар – зачето људско биће, нерођена беба се третира као миом на материци који се може и има право одстранити само треба водити рачуна да се оде код стручног лица како се не би имале здравствене последице.
– О уздржању се прича искључиво у смислу уздржања од конкретног сексуалног односа, не увиђајући или превиђајући да постоји ментално сексуално стимулисање и блудничење, да постоји виртуелни секс преко интернета, не убрајајући у уздржање и мастурбацију и све оне радње које претходе сексуалном чину.
Као резултат овога, наша деца у школи стичу утисак да „сви“ то раде, да је то све нормално и у реду докле год се пази, и да , у најбољем случају , уздржавати се значи уздржавати само од конкретног сексуалног чина, док су све ове остале опције у реду, не крши се „закон“.
Такође науче да је уздржање само једна од опција – једнако добра, мада мање популарна, него све остале.
Наше лично искуство.
Неки или многи од нас који смо сада православни родитељи имали су сексуалне односе или бар нека сексуална искуства пре брака. Што је и логично јер је пуно нас одрастало у породицама које нису биле црквене тако да сада фактички откривамо „топлу воду“ како изгледа православно детињство и како изгледа православно васпитавати сопствену децу и тинејџере.
То искуство предбрачних односа за многе од нас можда није имало неких трауматичних момената, дакле „умерено“ се блудничило, и даље смо могли да о себи мислимо да смо пристојно провели младост.
И , зато што о том делу свог живота тако мислимо (да смо пристојно провели младост без неких већих последица), та мисао нас заправо води у заблуду да и наша деца, уколико буду „умерено“ блудничила , неће много душевно и телесно настрадати. Ми ћемо се молити да синовљева девојка не затрудни, да нам ћерка не затрудни или не добије неку полну болест и инфекцију, да буду макар у дугим везама са „финим“ младићима и девојкама и да тако до брака „прегрме“ овај незгодни период.
Слушајте пажљиво:
Ово више није могуће.
Није више могуће (ако је и било могуће, што је такође упитно) „умерено“ блудничити и не повући никакве веће душевне, телесне и духовне последице.
О спасењу да и не говоримо – шта би се десило да нам, не дај Боже, син или ћерка настрада у некој несрећи и да је са овим грехом отишао пред Христа? Мислите ли да ће Господ који је кроз уста апостола рекао да „ни блудници неће наследити Царства Божијег“ рећи да се шалио и да је свестан да је то све мало престрого речено? Да ће претећи тас на ваги који каже да је тај младић или девојка био „добар човек, добра душа са златним срцем, ведро и пуно живота младо биће, спремно да свакоме помогне“). Не дај Боже да икада себи поставимо ово питање.
Враћамо се на то – зашто није могуће умерено блудничити без последица?
Времена су се променила, блудничење је сада пожељна друштвена вредност, а и полне перверзије су такође сада популарне у друштву, тако да скоро да више и нема обичних дугогодишњих веза које неће врло брзо отићи у перверзију или у психички нездраве односе. Сада има првих сексуалних искустава под дејством екстазија и осталих наркотика, снимања на мобилни оралног задовољавања, марихуане у комбинацији са изопаченим сексом, „истраживања“ конфузног сексуалног идентитета кроз испробавање односа са особама истог пола или са више особа истовремено, зависника од сексуалних задовољстава у правом смислу речи већ са 17 година.
Можда ово делује као да покушавамо да застрашимо родитеље прејаким речима и примерима, међутим, сви ови поменути примери су засновани на реалним догађајима. На жалост.
Схватите, не може се више седети на две столице, страна мора да се одабере јер улазимо у један период који по многим карактеристикама може да се окарактерише као период последњих времена (без икаквог алармизма и адвентистичког паничарења) , што је и добро – јер се прави све већи јаз између греха и врлине, тако да постаје немогуће једном ногом бити у греху а другом у Цркви.
То је заиста добра вест.
Сурогати православног живота у породицама које за себе сматрају да су верујуће.
У свему овоме горе побројаном би православни родитељи некако успели да са својом децом препливају преко пучине овога света који у злу лежи у сигурно Пристаниште, да нема једног дубљег проблема у нама самима.
Ово је најболинији део овог текста и разумећемо ако желите да га прескочите.
Зашто се ми „пецамо“ на ове горње замке, и зашто се устручавамо да са својом децом отворено причамо о свему томе и да покажемо на нашем личном примеру где смо грешили и које плодове смо из тог греха пожњели и и данданас их убиремо.
Има неколико разлога зашто је то тако, код неких православних родитеља преовлађују једни, код других други:
- симулирање црквеног православног живљења без искреног и правилног исповедања вере у Христа. Верујемо да постоји Бог, идемо у цркву, али не верујемо искрено Богу, нити знамо уопште ко је стварно истинити Бог кога кажемо да исповедамо – тако да , када би неко радио анкету да одреди којој „деноминацији“ припадамо , био би у недоумици да ли смо можда римокатолици, протестанти, Јеховини сведоци или старокалендарци.
- срозавање Живог Бога на обичаје и црквене ритуале – ми смо црквени и верујући само зато што постимо, идемо у цркву, освећујемо водицу, славимо славу. Сматрамо то довољним за пристојну и поштену породицу из које излазе деца са добрим понашањем и „кућним“ васпитањем.
- неговање „вере техничког минимума“ – сматрамо да је могуће бити верујућа особа а да целог себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу не предамо. Већ, дамо себе и једни друге мало Христу (до неког пристојног „минимума“) а мало овоме свету.
- гајење вере у то да је најважније бити добар човек – то није православно исповедање вере, то је неки сурогат и најчешће служи као оправдање за избегавање борбе са неким сопственим грехом који нам је прирастао за срце и за избегавање борбе са сопственим лицемерјем. Ово схватање је , на жалост, учестало не само год православних родитеља већ се може срести и код оних младих људи који су задњу деценију завршавали Православне богословске факултете и раде као православни вероучитељи и православни теолози.
- упркос труду да будемо стварно Христови имамо „змију неверја дубоко у срцу“ – што је логично ако смо одрастали у нецрквеним породицама и расли у уверењу да нема Бога или да је небитан скоро пола нашег живота. И ово, ма колико тешко звучало, можда је и најмањи проблем од свих ових горе побројаних јер ће Господ , видевши нашу жељу да будемо Његови, послати Благодат своју и дометнути нам снаге да тај понор неверја прескочимо.
Да закључимо…
Ако је први корак када се сусретнемо са сином и ћерком у пубертету који су запали у грех блуда – да погледамо реалности у очи и да не кријемо од себе све те знаке и сазнања који нам то указују, тада је други корак у овом болном процесу (али процесу који доноси истинско духовно оздрављење целе породице) тај да одлучно одбацимо идеју да је могуће „умерено“ блудничити а не повући тешке последице по душу, дух и тело.
Без ове одлуке нећемо моћи заиста да помогнемо нашем тинејџеру – моћи ћемо да кукамо, да се жалимо на то шта нас је снашло и да се грозничаво бринемо и тражимо паметна рационална решења, али нећемо моћи да му заиста помогнемо. Без икакве дилеме.
О томе шта ми конткретно можемо учинити да помогнемо нашем тинејџеру који је запао у грех блуда (хомосексуалног и хетеросексуалног) , као и детаљније о учењу уздржања које неће бити неуротично – наставићемо у следећем тексту.
***
Први део овог текста можете прочитати на овом линку: Пубертет и блудни грех (хетеросексуални и хомосексуални)
Трећи део овог текста на овом линку: Трећи корак: време је за преиспитивање, покајање и промену – вашу, наравно
Аутор: ПравославниРодитељ.орг
Коментари