Пошто је пре неки дан било речи о обичају кићења јелке за Божић, волела бих да са вама поделим два сећања од којих је једно прожело најлепше дане мога детињства, и рекла бих, на неки начин усмерило мој каснији живот.
Радо се сећам Божића у дединој кући у Београду у којој смо живели све до 1969. Мој деда, Рус из Јекатеринослава, данашњи Дњепропетровск, избегавши пред Бољшевицима 1922 у Србију, донео је у Србију само успомене на своју родину, једну икону Богомајке коју је носио на грудима испод одела и своју Православну веру коју је држао до краја живота.
У његовој кући се, сходно руском обичају, китила јелка уочи Божића.
Сећам се стрме Капетан Мишине улице и деде како жури низ њу са најлепшом јелком у руци, док му под ногама пуцкета снег. Сећам се свећица на јелки и скромних украса, сачуваних из времена кад је моја мајка била дете, како тихо светлуцају у ноћи пред Рождество Христово. Сећам се како ме је у тој тихој светлости са зида гледала Богомајка својим благим погледом, док је деда брижљиво пред њеном иконом (оном истом коју је донео из ратног ужаса тадашње Совјетије) зажизао кандило, закрштавајући се широким знаком крста. Сећам се његових кратких молитви, које су зачињавале сваку његову мисао, од којих ми је остала тек понека урезана у сећању, а које су почињале са: „Господи Боже наш!“
Сећам се Руске народне приче коју је деда причао, како су, када се Богомладенац родио у хладној Витлејемској пећини, разна дрвета долазила да Му се поклоне, доносећи му своје дарове, разноврсне и прекрасне плодове са својих грана. Једино је мала јелка стајала у углу и горко плакала, јер није имала чиме да обдари Божјега Сина који се од Дјеве родио. И гле, њене сузе се од мраза заледише и претворише у прекрасне, сјајне леденице, у дивне украсе које је принела на дар маломе Христу.
„Ето „, завршавао би деда причу, „Ето, зато и ми данас китимо јелку. То наш мали дар Господу.“
Онда би заћутао, и утонуо у своја сећања, памтећи вероватно неко давно време када је и он као мали седео у некој другој соби поред неке друге јелке сред студене руске зиме док је кроз форточку допирао ледени ваздух споља и грејао се причом неке баке или можда баш његове мајке, моје прабабе по којој сам добила име.
Сећам се Божићњег јутра, када би деда радосно улазио у собу да ме буди са речима „Христос раждајетша! Славите Јего!“
У углу собе стајала је моја јелка, и изгледало ми је тада, онако малој, да је тога Божићњег јутра изгледала посебно свечано, као да се и сама радује што је даривала Богомладенца својим сузама.
Друго сећање је из доба мога девојаштва, када сам почела да идем у Руску Цркву Свете Тројице на Ташмајдану и да певам у тамошњем хору код мог вољеног баћушке Василија, Бог нека му душу напаћену прости, кога многи од вас вероватно памтите. Сваке године, у прву недељу после празника одржавала би се у руској цркви приредба за децу под називом „Јолка.“ Пошто је храм Св. Тројице и тада, као и сада оскудевао у простору и материјалним средствима, отац Василије је благословио да се приредба изузетно те вечери одржава у храму, после одслужене вечерње. Тада би се мноштво деце скупило око велике јелке која је сијала у храму сва окићена, играла би око ње и певала и рецитовала песмице. На крају би понела кући мали дар – обично књигу и понеки слаткиш и поморанџу. Сваке године би им једна „бабушка“ из парохије читала бајку о јелки, која је била слична, са мањим варијацијама, оној коју је деда мени причао.
Ова два сећања су ми остала утиснута у памћењу и сасвим су потисла нека друга, пролазна и много мање пријатна сећања као што су накинђурене „новогодишње “ јелке по излозима продавница са обавезним возићем који јури око подножја тих јелки и мноштвом „пакетића„, те разни „ChristmasShopping–зи“ и све остало што обележава прославу Божића на западу, али нажалост, све више и код нас. Да не помињем смешне и патетичне прославе Нове Године са деда мразевима и осталим детаљима којима се најблаже речено изругује наша вера.
И тако, драги моји, желела бих на крају да вас сестрински замолим да опрезно користите речи као што су „јеретички обичаји.“ Пре него што некога или нешто брзоплето спалите на ломачи инквизиције, сетите се да су Хришћански обичаји разноврсни у разним земљама, те да су неки од њих чак узети из неких древних времена, и потом охристовљени, као што је на пример сасвим извесно случај са нашим српским бадњаком, или са руском јелком. Неко ће рећи да су обичај јелке у Русију донели Немци по утицајем Пјотра или Екатерине, што је сасвим могуће. Али чињеница је да је то обичај који је попримио сва обележја Руског исповедања вере и тиме постао Православан. Једнако као што је грана храста престала бити символом тамо неког словенског бога и осветила се, поставши знамењем самога Христа.
Разлика између јелке у дому богобојажљивих Православних Хришћана и јелке која се кити „за нову годину“ или тек онако, као параван за „пакетиће“ је иста она разлика коју сви осећамо када угледамо пастелно обојена пластична јаја у атрактивним корпицама у свим продавницама овде на Западу, која заједно са зечићима, пилићима и цветићима треба да дочарају неки безлични и давно расхристовљени празник „Easter„, и освећеног црвеног јајета донетог из цркве на сам дан Васкрсења Господњег, које радосно благовести: „Христос Васкрсе“ Ваистину васкрсе!“
Остајте ми у здрављу и љубави Христовој.
Извор: форум Светосавља.орг
Коментари