Кад год почнем да причам о контрацепцији, људи не знају шта да раде нити у шта да гледају. Заиста је чудно када о томе прича мајка десеторо деце. Чула сам све шале на ту тему, као и то да ја очигледно не знам за такве савремене медицинске изуме.
Међутим, и ја сам користила контрацепцију тако да сам упозната са свим аргументима. Понављала сам их у себи. Гутала сам пилуле.
Након што сам се удала, лекари су ми рекли да сам ризична трудница, да трудноћа може да ме доведе до тога да ми буде неопходна привремена трахеотомија, а да би свака наредна трудноћа могла да доведе и до трајне трахеотомије. Код мене је постојао „медицински разлог” (сасвим неоправдан, како се касније испоставило). „Нема везе”, помислила сам.
Наредних годину и по дана била сам на контрацептивној пилули и питала сам се шта ми се десило. Непрестано сам била љута. Ништа ме није усрећивало. Све ми је деловало преувеличано, претерано. Говорила сам себи да се још опорављам од порођаја, од тога што сам постала домаћица, да ћу се навићи.
Понављала сам себи да ће бити боље, али љубав и страст коју сам осећала према мом најбољем пријатељу, према мом вољеном, постала је само сенка онога што је некада била. Слагала бих ако бих рекла да је разлог просто то што смо сазрелили. Забављали смо се шест година и једно другом смо веома занимљиви, а то осећање није избледело након три године брака. Међутим, откако сам почела да узимам пилуле, све је стало. Волела сам мужа, али се између мојих осећања и жеље отворио некакав јаз који себи никако нисам могла да објасним.
Доживела сам предах приликом посете родитељима током лета. Очева породица има кућу на плажи где сам као дете проводила свако лето и коју сам обожавала. Толико сам била узбуђена што ћу ићи тамо, да сам се на брзину спаковала – и заборавила пилуле.
Мој муж је морао да ради, па није био с нама прве недеље боравка. Послао ми је пилуле брзом поштом уз поруку: „Једини разлог што сам у стању да ти ово пошаљем јесте то што знам да их једног дана више нећемо користити”. Када сам прочитала ту поруку, као да сам се изнова заљубила у њега. Бацила сам „то” у ђубре и тако започела наредно поглавље нашег живота.
Након што сам родила још деветоро деце, испоставило се да и поред свих страховања лекара, проблем који сам имала с грлом није био тако нерешив захваљујући технологији која је узнапредовала.
Да сам њих послушала, живот би ми сада био сиромашнији за најмање шест ако не и осам особа с којима проводим Божић и летњи одмор, с којима вечерам и играм се шуге.
Док сам рађала и гајила тих додатних деветоро деце, открила сам много изазовнији и невероватнији живот од оног који сам планирала да имам док сам сањала о докторату и о томе да будем директор школе.
Не кажем да живот с толико деце није био тежак, нити да сада није тежак, нити да неће бити још тежи. Тежак је, истина, али морам да кажем да је био и прелеп и испуњен, да и даље јесте такав, као и да наставља да буде просветљујуће искуство из ког не престајем да учим.
Не кајем се што имам десеторо деце, нити се кајем због свих искустава које ми тих десеторо деце свакодневно доноси. Кајем се, међутим, за изгубљено време – за годину и по дана непотпуних осећања.
Штавише, за време свих наредних трудноћа, често сам слушала друге жене како говоре о скривеној жудњи за природнијим животом. „Волела бих да имам…” „Договорили смо се да имамо само…” „Волела бих да сам имала…”
Схватила сам да када се у браку разговара о броју деце, супружници који користе контрацепцију скоро увек се сложе код најмањег броја – тај договор сматра се својеврсним полутрајним уговором који не подлеже променама мишљења и жеља.
Рећи ћу ово не зато што свако треба да има десеторо деце, већ зато што ми је много жена рекло: „Никад не бих могла да приуштим… престара сам… не могу да изађем на крај…”, на шта им ја увек кажем следеће:
Решење које свет нуди за све проблеме увек је мање љубави. Решење које вера увек нуди без изузетка је више љубави. Деца су дословно плод потребе за више љубави и извор љубави у свету. Деца ће од вас тражити да волите много дубље и да будете много приврженији и нежнији. И она ће вас волети. У деци се испољавају обе стране љубави – и она која тражи да буде вољена, и она која воли.
Пут вере, пут с више љубави, пут на ком остајете отворени за могућност да сценарио вашег живота буде изнова и изнова преправљен – тај пут увек успева.
Тачно је да је неопходна жртва да би се толико особа одгајило, али с друге стране није никаква жртва бити окружен с толико особа које те воле.
Аутор: Шери Антонети, писац, супруга и срећна мајка десеторо деце
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: The Way of More Love- Sherry’s Story
Коментари