Да ли је погрешно да хришћански родитељ утиче на веру своје деце? Емилија указује на опасности, како материјалне тако и духовне, када допуштамо да деца сама одлуче о томе кад буду старији.
Није ли важно приметити да је тако мало спасених међу онима који су се лоше понашали у младости? … Колико је онда велика та срећа примити добро, истинско хришћанско васпитање, ући са њиме у године младости, и у истом духу ући у године одраслог доба.
Свети Теофан Затворник
Бити добар родитељ – то пред хришћанина поставља много већи задатак него што је удовољавање својој деци са дуплом порцијом сладоледа или организовање прослава рођендана са тобоганима и трамполинама.
Подразумева планирање које захтева више од плана штедње за зубну протезу, школарину, или свадбено славље. Подразумева доношење одлука које су много сложеније него што је одлука попут – да ли отићи на два мање скупа одмора или на један луксузни. Бити добар хришћански родитељ подразумева одгајање деце која ће такође бити добри хришћани.
Ако деци ускратимо могућност да у својим младим годинама размишљају и живе као хришћани, не можемо онда од њих очекивати да ће на такав начин живети када одрасту. Које ће дете, одрастајући у данашњем свету и никада не бивајући подстакнуто да воли Бога, самостално одабрати хришћански пут у одраслом добу? Која ће одрасла особа, којој се у детињству никад није причало о Божијој љубави, пожелети да научи и поштује Његове заповести? Који ће одрасли, неупућен у схватање спасења прилагођеном дечијем способношћу разумевања, пожелети да то дубље разуме и имати личну жељу да тежи спасењу?
Свет нуди много више опција које су „забавније“ и које укључују препуштање страстима, насупрот опцији да воде духовну борбу са страстима. Када су деца лишена адекватног хришћанског васпитања које им припада, ускраћени за уплив Божанског, управо ови погрешни путеви су они којима ће они радије ићи у одраслом добу.
Дете није само дете, већ је Божије дете
Вера није просто поседовање интелектуалног разумевања учења Цркве; вера се мора живети. Она се не може стећи просто индоктринацијом или личним проучавањем; она долази једино као дар од Бога, а када стигне, морамо је пригрлити свим срцем. Семе вере мора бити посејано још у раном детињству, још од мајчине утробе, и мора бити заливано, храњено, чувано и неговано кроз цело детињство. Уз Божију помоћ, то је једини пут којим се осигурава да ће дете идентификовати себе да је оно Божије дете.
Деца не примају живот од својих родитеља. Родитељи зачињу дете и доносе га на свет, али пре свега, дете мора бити створено: Моја кост није сакривена од Тебе, Који си је направио у тајности; нити моја суштина у најдубљим деловима земље. Твоје очи видеше ме пре него што сам створен, и у Твојој књизи је уписан сваки човек; дан за даном бива створен, а још никог у њима нема (псалам 138, Септуагинта). Свако дете је рукотворина истог небеског Оца.
Међутим, нису сва деца васпитавана тако да дођу до те спознаје. Ако она не препознају Бога као свог Оца, како ће онда себе препознати као Његову децу? Ако не спознају да су они Његова деца, како ће онда тежити да живе по Његовом лику? Како ће научити да Му буду захвална? Како ће научити да Га хвале и славе? Како ће се научити послушности? Да ли ће уопште марити за те ствари?
Свети оци су често наглашавали да је веома мало људи који су били духовно самовољни у младости, а који су касније ступили на пут да постану свети у одраслом добу. Који одрасли човек ће, пошто је уживао у морално распусној младости, желети да обузда своју моралну распуштеност ради неке „невиљиве појаве“ зване Бог? Ко ће зажелети да усвоји такву групу уверења која подразумевају тако непожељне појаве као што су пакао или вечне муке? То је скок у вери, готово близак чуду, за који је мало вероватно да ће га особа предузети.
Политички некоректно, али морално обавезно
Пуно се прича у секуларном друштву о томе да ли препустити деци да сама за себе одлуче (касније у животу) да ли желе да буду хришћани. Постоји притисак на родитеље да не би требало да намећу својој деци никаква верска уверења.Такође постоји сличан притисак на саму децу да треба да буду неповерљива према свим верским уверењима која имају њихови родитељи, посебно таквима које потичу из старих времена. Постоји притисак на породице да прихвате општи идеал назван „породичне вредности“, идеал у којем Бог није уважен као врховни ауторитет.
Укратко, хришћански став у вези са тим шта значи „бити породица“ – а под тим се подразумева како родитељи треба да васпитавају своју децу, и како деца треба да поштују своје родитеље – бива континуирано растакан до бесмисла, чиме се отвара простор бујици свих врста анти-хришћанских обмана које траже своје место и значај у савременој породици.
Неверујуће особе сматрају се слободним да користе своје цивилно право да подижу своју децу како желе, према сопственим моралним вредностима, или без њих. Родитељи хришћани имају то исто цивилно право, али они често осећају кривицу при коришћењу тог права услед критике од оних који нису њихови истомишљеници. Нецрквене особе не дају ни пет пара на хришћанске вредности (осим што понекад обрате пажњу на њих с циљем да их нападну), али многи хришћани имају непријатност или се осећају посрамљено што поштују те вредности – што чак иде и до те тачке да их се у потпуности одричу.
„Не, ја то не бих урадио!“, рећи ће одмах родитељ хришћанин! Али хајде, будимо поштени.
- Колико нас пропусти да повуче своју децу са часова у којима се предаје о полним односима, контрацепцији и превенцији полних зараза?
- Колико нас пропусти да обезбеди редовно присуство наше деце цркви и црквеној школи зато што су друге ствари биле „значајније“ у неком тренутку?
- Колико нас пропусти да искаже борбено неслагање с дарвинизмом који се пласира у школским уџбеницима наше деце? Колико нас сматра да, пошто су психологија, здравствено образовање и друга учења прихваћена као „научна“, да то онда не значи да наша деца тако не усвајају моралне јереси?
- Колико родитеља је осећало нелагодност када су слали своју децу на екскурзије у иностранство, али нису желели да буду једини родитељ који ће рећи „Не“? Колико родитеља је имало могућност да буду пратиоци на том излету, али је нису искористили, било због неуклопивости у свој распоред обавеза, финансија, заузетости послом, итд.?
- Колико родитеља је пропустило да надгледа шта њихова деца раде на интернету, шта гледају на телевизији, о чему се дописују преко телефона и шта раде са својим друштвом? – не само да се распитају у вези са тим, већ да надгледају?
- Колико много мајки је нашло порнографију у соби својих синова, али је пропустило да је уклони и уништи, бојећи се непријатности (своје или својих синова) због тога што су то виделе?
- Колико много очева се стегло од муке гледајући своје ћерке како излазе из стана у провокативној одећи или у оскудним бикинија на плажи – са или без њихових „хормонима распаљених“ момака?
Колико много хришћанских родитеља може да каже да нису никад, нити један једини пут попустили под притиском паганског света? Само Бог зна.
Немојмо се варати, политички је некоректно бити хришћански родитељ. Бити хришћански родитељ често је једно веома усамљено искуство. Бити хришћански родитељ често није баш поштовано у друштву, а често ни од стране сопствене деце. То није увек лако, али то се очекује од нас. Нема довољно доброг изговора којим се може оправдати препуштање свету да васпитава нашу децу према својим вредностима. Бог је поверио одређену децу одређеним родитељима из тачно одређеног разлога.
Највећа грешка коју родитељи могу да начине, а посебно хришћански родитељи, јесте неуспех да омогуће све што је потребно за спасење своје деце. Као што деца нису способна када су мала да обезбеде себи све што им је потребно за њихов телесни развој до тренутка када досегну одређену зрелост, исто тако нису довољно способна да сама себи обезбеде све што им је потребно за морални развој. Свако дете, наравно, има савест, али којој дечијој савести је омогућено да дејствује слободно, без наметљивог утицаја спољног света на њу путем телевизије, вршњака и слично? Сви ти чиниоци раде против савести, против моралних законитости природе.
Деци су потребне границе, но осим тога – деци је такође потребно и усмерење, вођство и интервенисање како би остала унутар тих граница. Како ће деца пронаћи Бога ако им нико не покаже пут? Како ће деца уопште знати да треба да траже (Бога)?
Што се вере тиче, то је природна тежња свих људи. Свако Божије дете чезне за односом са Њим, чак и ако тога није свесно. Природно је желети однос са Богом, али не смемо превидети спољашње утицаје који теже да то угрозе. Као и за све остало – рекао је Свети Теофан Затворник – и вери се човек мора учити.
Свакако, свет ће рећи: „Не намећите ваше верске ставове својој деци; пустите их да сами одлуче када буду старији.“ Свет ће питати: „Ако сте тако уверени да је то у шта верујете истина, зашто се бојите да је ваша деца неће сама наћи?“ Али ова скептичност и ругање су исто оно што је Господ трпео док је био мучен: „Ако си ти заиста Бог, прорекни ко је тај који те је ударио?“ (Лк. 22:64); као и док је био на Крсту: „Спаси самога себе и сиђи са крста“ (Мк. 15:30).
Ко смо ми па да мислимо да нећемо бити предмет оваквог скептицизма и ругања? Потребно је да то претрпимо када нам се деси.
За неверујуће људе није неуобичајено да баце камен, и није неуобичајено за њих да се смеју док то чине, али од хришћана се очекује да не подлегну притиску, питањима и презиру. У ствари, од хришћана се очекује да,уколико је неопходно, да претрпе чак и казну и мучеништво ради очувања своје вере. Па како онда да се од хришћанских родитеља не очекује да очувају исту ту веру у сопственим домовима, где имају родитељски ауторитет, где су заштићени од спољашњих наметљиваца, и кад чак имају и уставом загарантовано право да то учине? Не постоји ниједан изговор за тако нешто.
Хришћанско родитељство није ствар избора; то је једна од дужности. Састоји се у томе да се деци обезбеди неопходан духовни темељ без ког дете има мале шансе да стекне спасење. Родитељи који лишавају своју децу могућности за спасење такође се неће добро провести у вечности. Наш Господ је о томе отворено рекао: „Боље је за њих да им обесе воденични камен о врат и баце их у море“ (Мт. 18:6, Лк. 17:2). Нека то упозорење буде много гласније у нашим ушима од неверничких савета!
Нема разлога да се бојимо ове важне одговорности; Господ ће нам помоћи у сваком погледу.
Даље, ми не треба да мислимо да морамо наметати деци љубав према Господу. Ако је наметнута, таква љубав није стварна, чак ни према Богу. У суштини, циљ Хришћанског родитељства јесте подићи дете које ће једног дана погледати уназад на своје васпитање и рећи: „Хвала Богу да су ме родитељи тако васпитали. Да сам био способан да се сам васпитавам, учинио бих то на исти такав начин.“ Ако ми, као одрасли, заиста волимо Бога, та љубав ће се природно одразити у нашем дому, нашем понашању, у нашем начину живота, и на нашој деци. Она (деца) неће моћи да одоле љубави према Њему, једнако као што и ми осећамо. Ако смо ми сами истински хришћани, никакво наметање неће бити потребно. Међутим, иако нема потребе за наметањем љубави према Богу, ту љубав свакако треба омогућити, појаснити, охрабрити, неговати и сачувати – посебно у свету где она није сасвим добродошла.
На овај или онај начин, свако дете учи понешто о вери, али је на родитељима да та уверења негују, прате и коригују уколико је потребно. Ако родитељи одлуче да не уче децу вери, неко други ће то сигурно учинити – али без гаранције за квалитет. Вера у кога? У шта? У Христа нашег Бога? У ништа? У сујеверје? Срећу? Астрологију? Видовњаке? Гатање? Врачање? Магију? Вештичје чаролије и чаробњаштво? А можда веру вође култова или злостављача деце?
Нека Господ буде на помоћи хришћанским родитељима да они буду први који ће утицати и подучавати своју децу!
Аутор: Емилија Бачић Тулевски
Превод: Милорад (лектура С.С.)
Извор: Безбожни у осамнаестој (други део) – О допуштању да деца сама одаберу своју религију
© Orthodoxwritter.org
© Pravoslavniroditelj.org (превод са дозволом ауторке)
Коментари