О теми усвајања деце се међу православним породицама у Србији не разговара често. Један од разлога је вероватно тај што се православни супружници најчешће приликом „планирања” породице руководе искључиво Божијом Вољом – колико им Господ пружи деце, толико ће их и имати. А супружници који годинама желе да имају децу уздају се да ће им Господ кроз пост, молитву, покајање и лозу Светог Симеона дати потомство.
Међутим, има и оних православних породица у Србији којe се, и поред тога што имају своју биолошку децу, одлучују на усвајање деце. Такође, има и оних православних супружника који су препознали да је Божија Воља за то што не могу да добију своје биолошко потпомство управо та да усвоје децу.
Ту нам долази мисао светог Игњатија Брјанчанинова коју парафразирамо – да они за које све време мислимо да су наши, мислећи на наше ближње (децу, супружника, све оне које волимо), заправо нису наши већ Божији.
У том смислу, ако истински усвојимо овакав став, не би требало да буде недоумица у погледу усвајања деце од стране православних хришћана – било да имају већ своју биолошку децу, било да их немају по Божијем Промислу.
Било би потребно и богоугодно да у Србији имамо православну „групу подршке” за православне породице који би волеле и размишљају о томе да усвоје децу.
Ево једне инспиративне вести управо у вези са усвојењем.
Редакција Православног Родитеља
Усвојили осморицу браће
Брачни пар Мелиса и Скот Гроувз из Омахе (Небраска), који је усвојио два брата, током времена је усвојио и њихово шесторо браће да не би били раздвојени.
Када је упознала Скота, Мелиса је већ имала четворогодишњу ћерку. После годину дана су се венчали.
Пошто никако нису могли да добију дете, пријавили су се на обуку за хранитељске породице и две недеље пошто су добили дозволу понуђено им је да усвоје два дечака. Мелиса каже да ју је помисао на усвајање двоје деце у први мах уплашила, али да су ипак одлучили да преузму бригу о Нои (3) и његовом 22-месечном брату Чејсу.
„Одмах су нас освојили и убрзо смо одлучили да их усвојимо”, каже Мелиса. Само неколико недеља после усвајања, примили су телефонски позив у коме су обавештени да су Ноа и Чејс добили још једног брата коме је хитно потребно обезбедити хранитеље. После мање од годину дана, Мелиса и Скот су усвојили бебу Гарета.
Само 11 месеци касније, уследио је још један позив: превремено се родио брат Хајден, који је имао зечју усну и био изложен дејству дрога. „Овог малишана је чекао тежак животни пут, али је био наш колико и остали наши дечаци. Наравно да смо пристали и постао је члан наше породице”, каже Мелиса.
Онда су усвојили још два брата: Ештона, који је имао четири и по месеца, а у мају 2009. и новорођенче Курана.
Али, ни ту није био крај. Мајка дечака обратила им се на Фејсбуку: Да ли би усвојили њену нерођену бебу? „Имали смо добре разлоге да кажемо не – недостатак времена, новца итд, али све је некако дошло на своје место и у јуну следеће године седели смо у породилишту и чекали долазак нашег сина Брајера”, каже Мелиса.
„У октобру 2013. превремено је рођен наш будући осми Син Заин, који је био изложен дејству дрога и имао Даунов синдром.”
„За нас је усвајање у први мах био начин да створимо комплетну породицу јер се чинило да нећемо добити дете”, каже Мелиса: „Али сада је то за нас много више. Отворило нам је очи, проширило хоризонте наше породице, обогатило нам животе и донело нам толико љубави и среће.”
Извор: сајт Бебац
Коментари