„Мој син има 18 година, има већ две године дугу везу. Знамо да имају односе, једино се бојимо да девојка не затрудни, али макар није женскарош и не петља се са сумњивим друштвом, не уплиће се у неке перверзије. Ни ово не гледамо са одобравањем, волели бисмо да је другачије, али – и ми смо то прошли, изгледа да је немогуће баш да се до неких познијих двадесетих момци уздржавају. Ипак су се времена променила, и у брак се ступа сада доста касније.“
„Нашла сам сређујући синовљеву собу порнографске часописе затурене испод ствари у ормару. Нисам знала шта је најпаметније да урадим, па сам их само гурнула дубље тамо где су били. Не знам шта да мислим, ваљда сви момци у пубертету морају да прођу кроз ту фазу да то гледају, да причају, посматрају такве сајтове. Уосталом, боље тако него да буде неки туњави шоња који се плаши да приђе некој девојци и да буде предмет подсмеха у друштву.“
Ова прича звучи познато, зар не?
Међутим, шта бива када се сусретнемо са овим:
„Девојка мога сина је прошле године абортирала. Имају само 20 година, обоје су на студијама, јесте да је то била дужа веза али данас ништа није гаранција да ће им добро и сутра бити. Обоје су добра деца, нису неки развратници, међутим – осећам се кривим јер нити сам причао са сином о свему, а и лично сам га те ноћи одвезао до њене куће пошто се и раније дешавало да она преспава код нас или он код ње. Бар смо знали где су и да се не смуцају по сумњивим местима. Питам се колики је мој грех у овом убиству нерођеног детета. И шта је могло другачије.“
Или :
„Мој син има 19 година. Имао је две дуге везе, свака по две године. ова друга траје још увек. Проблем је што је, иако воли своју девојку, превише присан са једним другом. Толико присан да сам их ухватила неколико пута како се љубе. Син ми је објаснио да је то само шала и да се они често тако шале, али да воли своју девојку. Ја сам ту прећутала и било је све у реду.
Ипак, мој син много времена проводи са тим дечком, често иде да спава код њега и чују се сваког дана. И даље је у вези са својом девојком, али се не виђају толико често. Шта Ви мислите, о чему се овде ради? И како да поступим? Да ли да му забраним изласке док се не доведе у ред? Много сам збуњена и забринута.“
На ове реченице православни родитељи ( и не само православни, али овде говоримо о православно верујућим, црквеним родитељима јер они знају шта је грех и шта човека одвлачи од спасења у вечну погибао, која је заиста вечна) се обично стресу, забрину и надају се да ће их та невоља са својом децом у пубертету некако мимоићи.
Свесни смо колико је друштво хиперсексуализовано. Сексуалност се као предмет пажње и као тема налази у скоро сваком музичком шоу, филму, серији, рекламама, билбордима, вицеви и сличице са сексуалним конотацијама се могу наручити преко сваког андроид телефона, на таблетима деца већ од 2.разреда основне школе (да, добро сте прочитали, основне школе и то у Србији, не у неком далеком свету) науче од својих вршњака како да уписивањем непристојних израза за гениталије дођу до порнографских сајтова. Такозвана „Парада поноса“ је сваке године тема у Србији и о хомосексуалности и осталим секусалним странпутицама о којима говори скраћеница ЛГБТ (лезбејске, геј, бисексуалне, трансексуалне и трансродне сексуалне наклоности) се прича далеко више него о правилном родитељству и браку. У скоро свим српским дневним новинама на почетним страницама се налазе разголићене слике жена уз неку политичко-сексуалну доскочицу, на насловним страна таблоида који стоје тик уз касе у продавницама видимо познате звезде естраде у нечему што се не би могло звати одећом.
Сексипилност се сматра за врлину, за пут до успеха, среће и пажње.
Када дете уђе у систем, пре свега поласком у школу, чак и оно дете које је васпитавано у црквеној породици, које је заволело Христа не због маме и тате, већ што је осетило својом дечијом душом радост која потиче од врлине и лепоте која потиче од честитости – суочава се са низом искушења.
Родитељи то, у првим разредима основне школе, ни не примете толико , међутим, у пубертету када се блуд као страст већ распламса у дечијој души просто се нађу затечени и питају се „па како се то догодило? Па он је био тако добро дете. Сада као да га више ни не познајемо.“
То је „дете“ које већ одавно ментално блудничи (гледајући порнографске сајтове, часописе, које збија шале са другарима у свлачионици за физичко, у почетку стидљиво, а онда временом све лакше и слободније) само је сада у пубертету то ментално блудничење дошло на наплату – телесну наплату.
Ако је до тада живело црквеним животом, то је преломна тачка када многа деца престају да иду у цркву. Једноставно, ако су почели телесно да блудниче, то је тачка разлаза. Схватају да би било тешко и превише лицемерно (а адолесценти се често гнушају лицемерја, посебно родитељског и професорског) да чине оно што знају да је грех, знају да не желе са тим да престану – а да истовремено иду у цркву и причешћују се без претходне исповести.
То је други алармантни знак на који православни родитељи треба да обрате пажњу. Први је често скривен и претходи му (а састоји се у , као што рекосмо, менталном блудничењу – путем очију и мисли). Јер трећи алармантни тренутак ће бити за родитеље много болнији. Боље је увек суочити се са проблемом раније.
Прво правило: Ако сте родитељи – не будите и наивни
Познато је да , када су проблеми њихове деце у питању, родитељи последњи схвате. То није зато што су слабије интелигенције, већ просто људски је тешко суочити се са тиме да наше дете, до скора дивно и које је волело да пева уз црквени хор или да црта светитеље и да се само прекрсти када се вози у колима пролазећи поред храма, да то , управо то наше дете – блудничи. Механизми порицања и остали механизми одбране од суочавања са непријатном реалношћу су код родитеља најизраженији.
„Па рекао ми је да није са том другом девојком спавао, већ то њен љубоморни момак измишља и прави нам сцене под прозором, буши нам гуме од аута.“
„Рекла је да је преспавала код њега само зато што јој је побегао задњи аутобус па ју је било страх да се таксијем или стопом враћа кући“
„Моје дете мене никад не би лагало и ја му верујем. Тако је било откад се родио. Ваљда ја знам своје дете у душу“.
Зато је први корак ка решењу овог мучног проблема са сином или ћерком у пубертету: тестирајте реалност, погледајте истини у очи а не у своје жеље. Колико год бисмо ми желели да смо у праву и да ситуација није таква као што нам желудац који као да се прејео камења говори, реалност је често другачија.
Јесте, боли. Много боли. Много има ту нашег осећања кривице и наше узнемирености мишљу да ли смо ми негде погрешили, да ли смо могли нешто другачије, шта то о нама као о родитељима говори, шта то говори о нама као хришћанима…
То је тема за исповест, и на то ћемо се вратити. Сада је важно да идемо поступно, корак по корак. Сада смо на првом – погледајте истини у очи. Колико год било шокантно и непријатно („моја ћерка је до своје 15-те већ спавала са тројицом, и снимила се на мобилни?!“), боље је да знате него да не знате, па да оно што ћете следећи пут сазнати буде далеко горе.
Немојте узимати глупа објашњења вашег тинејџера здраво за готово („само смо се шалили друг и ја кад смо се пољубили, ја имам своју девојку коју волим“), немојте од себе сакривати да сте видели порно часописе, кондоме, линкове ка порно сајтовима, андроид апликације са блудним садржајима и „шаљивим“ игрицама.
Немојте од себе то сакривати.
А онда ћемо видети шта са тим даље.
Наставиће се…
Следеће делове овог текста можете прочитати на овим линковима:
Други корак: одлучно одбаците идеју да је (још увек) могуће „умерено“ блудничити
Трећи корак: време је за преиспитивање, покајање и промену – вашу, наравно
Аутор: ПравославниРодитељ.орг
Коментари