Православни лекари о вакцинацији деце

Аутори брошуре
Уводна реч
Општи појмови
Историја вакцинације
Организација вакцинације
Вакцинација против конкретних инфекција
Вирусни хепатитис Б
Туберкулоза
Велики (магарећи) кашаљ
Дифтерија
Тетанус
Полиомијелитис
Морбиле (мале богиње)
Епидемијски паротитис (заушке)
Рубеола (црвенка)
Грип
Контраиндикације за вакцинацију
Непожељне појаве у вези са вакцинацијом
Митови (измишљотине) о вакцинацији

Препоручено од стране Издавачког Савета Руске Православне Цркве (ИС 11-025-2651)

Издање катедре дечијих болести Првог московског државног универзитета „И.М.Сеченова“ – доктора медицинских наука, професора и заслуженог лекара Руске Федерације, члана извршног комитета Друштва православних лекара Н.А.Гепеа и доктора медицинских наука А.Б.Малахова.

Аутори брошуре:

Машукова Н.Г. – кандидат медицинских наука, педијатар, алерголог-имунолог (Први московски државни универзитет „И.М.Сеченова“), одговорни секретар Друштва православних лекара;

Дронов И.А. – кандидат медицинских наука, педијатар, клинички фармаколог (Први московски државни универзитет „И.М.Сеченова“);

Федоров С. В. – кандидат медицинских наука, епидемиолог (Туберкулозни диспанзер № 12, Санкт-Петербург);

Головјук Л.Г. – педијатар, фтизијатар (Сертоловска централна градска болница, лењинградска област);

Соколова Е.В. – педијатар (Дечија градска поликлиника № 7, Санкт-Петербург);

Гордиенко Н.В. – педијатар, неонатолог (Дечија градска поликлиника № 45, Санкт-Петербург);

* * * * * *

Уводна реч

Драги читаоци,

Главни циљ књиге коју сада држите у рукама представља очување здравља детета.

Здравље је дар човеку од стране његовог Творца. Потребно је да однос према овом дару буде исти као и однос према сваком другом дару од Бога – неопходно је да се дар чува и умножава. Са посебном бригом и пажњом је важно да се односимо према здрављу наше деце јер основна одговорност лежи управо на родитељима. Управо су родитељи на самом почетку дечијег живота дужни да дају одговор на важно питање: да ли ће дете бити заштићено од опасних болести помоћу вакцинације или не?

Да би дете данас добило вакцину потребна је сагласност родитеља. И то је правилно. Међутим, одлука да ли ћемо се сагласити са вакцинацијом или не мора бити донесена уз постојање одговарајућих информација. Родитељи, по правилу, немају довољно информација и зато многи од њих постају жртве „анти-вакцинационе пропаганде“ која је покренута последњих година. Веома често се ова кампања води уз помоћ метода које нису потпуно савесне, док покретачи ове кампање нису упознати и налазе се далеко, како од научних истраживања, тако и од практичне медицине.

У таквим радовима се, по правилу, прећуткује огромна улога коју су вакцине имале у победи над низом опасних болести као и о чињеници шта заправо прети друштву уколико дође до масовног одбијања вакцинисања. Такође, забрињава и чињеница да неки од ових аутора иступају тобож испред православне заједнице што је довело, међу одређеним бројем православних родитеља, до опасне „моде“ – одбијања вакцинисања своје деце без икаквих медицинских индикација за то.

Ова књига коју су написали православни лекари је и настала као одговор на поменуту опасну праксу. Њени аутори у разумљивом и пријемчивом облику говоре о вакцинацији, о односу Православне Цркве према вакцинама кроз примере Њених Светих подвижника – Светог Луке Симферопољског (лекара В. Ф. Војно-Јасенецког) и Светог Инокентија Московског (Венијаминова).

У брошури се у пуној мери пружају аргументи на нетачне тврдње противника вакцинација али се притом износе и објективни подаци о могућим споредним, нежељеним ефектима вакцина, али и о начину на који се они могу избећи као и о контраиндикацијама за вакцине.

Књига ће пре свега бити корисна родитељима јер ће им помоћу да донесу одговорну одлуку и учине прави избор од кога зависи здравље детета.

Председник Одељења за црквени добротворни рад

и социјално служење Руске Православне Цркве,

председник Друштва православних лекара Русије,

Епископ Орехово-Зуевски,

Пантелејмон

 Општи појмови

 

Имунитет се дефинише као отпорност организма на стране факторе, пре свега на изазиваче инфекције.

Формирање имунитета се одвија од стране имуног система – најсложеније структуре која у себе укључује органе, ткива и ћелија организма и састоји се од два међусобно повезана дела – специфичног и неспецифичног.

У неспецифичне механизме имуне заштите убрајају се природне баријере организма – кожа, слузокожа, као и различите ћелије (фагоцити) и материје које уништавају или неутралишу стране агенсе.

У специфичне механизме имуне заштите убрајају се антитела (имуноглобулини) и ћелије имуног система – лимфоцити. У случају обољења од неке инфекције формира се природни специфични имунитет који је усмерен на уништење конкретног изазивача инфекције и спречавању развоја конкретне болести при поновном инфицирању.

Међутим, само обољење носи озбиљну претњу за здравље човека јер се често развијају компликације и негативне последице. Зато се за формирање вештачког специфичног имунитета на безбедни начин користи вакцинација – увођење у организам специјалних препарата (вакцина) које садрже одређене фрагменте изазивача инфекције (антигене).

Као резултат вакцинације, долази до покретања имуног одговора на антигене који доводи до стварања антитела против изазивача инфекције. Циљ вакцинације представља спречавање развоја инфективне болести или слабљење његових симптома.

Вакцине се деле на:

–   живе;

–   мртве (инактивисане);

–   рекомбинантне.

Живе вакцине садрже ослабљене (атенуисане) изазиваче инфективног обољења – бактерије или вирусе који су изгубили своја основна патогена својства, али су сачували способност да се изазове формирање имунитета. Након вакцинисања овом врстом вакцине могу кратковремено да се појаве појединачни лакши симптоми инфекције. Притом, вакцинисана особа не представља опасност за људе око ње.

Мртве вакцине се деле на оне које садрже целу ћелију и на вакцине које садрже неки фрагмент (део) ћелије. Вакцине које садрже целу ћелију у себи носе вирусе или бактерије које су инактивисане хемијским путем или на физички начин и нису у стању да изазову обољење. Фрагментарне вакцине садрже само одређене делове изазивача инфекције (антигене – беланчевине или полисахариде) који поседују имуногеност – способност да изазову формирање имунитета. У фрагментарне вакцине се убрајају и анатоксини који се добијају путем неутралисања бактеријских токсина који и представљају основне факторе у развоју низа обољења.

Рекомбинантне вакцине такође садрже поједине антигене који се добијају путем генетског инжењеринга: генетски код изазивача инфекције се уноси у ћелије квасца које затим стварају потребни антиген. Антиген добијен овим путем није модификован, то јест, не разликује се ни по чему од изворног антигена изазивача инфекције и није у стању да измени људске гене.

У састав вакцина могу улазити и додатне компоненте: конзерванси и стабилизатори који обезбеђују очуваност антигеног материјала у препарату; ађуванси који појачавају имуногеност вакцине, то јест, повећавају стварање антитела против инфекционог агенса. Ове материје присуствују у вакцинама у јако малим, микро-дозама које нису опасне по људски организам. Такође, вакцине могу да садрже додатне материје (компоненте хранљивих средина у којима се добијају микроорганизми за вакцине; хемијски агенси који се користе за инактивацију изазивача инфекције или токсина; антибиотици) који доспевају у препарат у процесу производње. Савремене методе производње вакцина у потпуности дозвољавају да се вакцине очисте од ових материја или да се њихов садржај  сведе на безбедни минимум.

Већина вакцина се у организам уводи путем интрамускуларне или подкожне ињекције. Неке вакцине се уносе орално, путем кожне ињекције или наношења на површину коже, укапавања у нос или путем инхалације. Непосредно у саму крв се вакцина никада не уноси.

Препарати могу да постоје у облику моновакцина и комбинованих вакцина.

Моновакцине садрже антигене само једне врсте изазивача инфекције.

Комбиноване вакцине садрже антигене изазивача различитих инфекција или различитих врста изазивача исте инфекције. Коришћење комбинованих вакцина има предности: скраћује се број ињекција, смањује вероватноћа негативних ефеката и број посета медицинским установама, помаже редовно испуњавање календара профилактичких вакцина. Научна истраживања су показала да примена комбинованих вакцина не изазива „преоптерећење“ дечијег имуног система и не повећава вероватноћу настанка алергија.

 Историја вакцинације

Инфективна обољења пратила су људски род током целе историје. Ужасне епидемије су често пустошиле читаве земље.

Свима су познате епидемије куге. Међутим, то није било најстрашније. Највише су се бојали великих богиња. Ужасан је био и сам изглед болесног човека: цело тело се прекривало мехуровима (пликовима) и гнојницама које су иза себе, ако би особа успела да преживи, остављале ожиљке који су мењали спољашњи изглед особе. Њене жртве су били енглеска краљица Марија II, аустријски император Јосиф I, млади руски цар Петар II, стари фрацуски краљ Лудовик XV, баварски гувернер Максимилијан III. Велике богиње су преживели и за цео живот сачували трагове ове болести: енглеска краљица Јелисавета I, француски политичар гроф Мирабо, аустријски композитор В. Моцарт, руски песник и преводилац Н.Гнедич.

Јако опасна болест су биле и морбиле (мале богиње). 1874. године у Лондону је епидемија морбила однела више живота него епидемија великих богиња која је претходила. У данском краљевству 1846. године од морбила умрло је скоро целокупно становништво фарерских острва. Огромне размере су понекада узимале и епидемије дифтерије. Епидемија 1879-1881. година у неким деловима јужне и средње Русије однела је скоро две трећине сеоске деце у неким од области. Још сасвим недавно десетине хиљада људи годишње је убијао и сакатио полиомијелитис који је за инвалидска колица приковао и америчког председника Френклина Рузвелта.

Туберкулоза је пре свега била болест младих. Међу људима које је ова болест убила налазе се и позната глумица В. Асенкова, песници А. Кољцов, С. Надсон, И. Такубоку, Д. Китс, уметници М. Башкирцева, Ф. Васиљев. Од ње су боловали и познати политичари (Наполеон II, С. Боливар, Е. Џексон), велики уметници (Ж.Молијер, О.Балзак, А. Чехов, Ф. Шопен)…

Оваква трагична ситуација довела је до свести о великој вредности оних ретких познатих чињеница које су на неки начин човеку омогућавале да се сачува од опасних обољења. Примећено је да се особа која је прележала велике богиње не може поново разболети. Сматрало се да није могуће избећи болест и зато се јавила мисао о вештачкој инфекцији човека лакшим обликом великих богиња ради заштите од смртоносне форме у будућности. Ова идеја је била реализована још хиљаду година пре Христовог Рођења: у древној Кини лекари су удувавали човеку у нос у прах уситњене исушене красте великих богиња. Сличне методе користиле су се и у древној Индији, Ирану, у Африци, на Кавказу и у другим областима. Ове методе су добиле назив „вариолација“, од речи „вариола“ (variola vera – медицински назив за велике богиње) или „инокулација“ од речи „инокулацио“ (вакцина).

Вариолација је постала наслеђе науке захваљујући Мери Монтехју, жени енглеског посланика у Константинопољу. Упознавши се 1717. године са методом спровођења вариолације у Турској, она је „вакцинисала“ своју децу, а касније организовала вакцинацију и при енглеском двору. У Русији је једна од првих „вакцина“ била примењена 1786. године на царици Екатерини II, након чега се вакцинација широко распространила у нашој земљи (Русији – прим.прев.), пре свега међу племством. Међутим, конкретна метода је била прилично опасна: након овакве „вакцине“ могао је да се развије тешки облик великих богиња.

Следећи корак у развоју имунопрофилаксе направио је енглески сеоски хирург, Едвард Џенер. Током двадесет година он је сакупљао податке о случајевима обољења такозваним „богиња крава музара“ и открио да се особе које их преболе не разбољевају од великих богиња. 1796. године Џенер је први пут вакцинисао осмогодишњег дечака садржајем пустуле са човека који је оболео од „богиња крава музара“. Дечак је лако издржао вакцину и даља инфекција великим богињама није довела до обољења. Након две године Џенер је објавио резултате својих истраживања који су привукли велику пажњу лекара. Након што је његова метода много пута показала своју ефикасност и безбедност, добила је и свеопште признање. Предложена метода је названа „вакцинација“ – од речи „вакка“ (крава).

У Русији је прва вакцинација спроведена по жељи царице Марије Теодоровне 1801. године од стране познатог московског лекара Е.О. Мухина. Дечак који је вакцинисан добио је дворско племство и ново презиме – Вакцинов. Особеност организације вакцинисања у Русији представљало је активно учешће свештенства. Схватајући високи ауторитет Православне Цркве и улогу коју она може имати у очувању народног здравља, Свети Синод је 1804. године својим указом предложио свим архијерејима и свештеницима да објашњавају корист вакцинације (протојереј Сергије Филимонов, 2007). Вакцинисање је улазило у програм обуке будућих свештеника. У Житију Светог Инокентија (Венијаминова), митрополита московског и коломенског (†1879), Апостола Сибира и Америке видимо како је захваљујући вакцинисању против великих богиња отворена могућност за ширење хришћанске вере у удаљеном делу Руске Империје – Аљасци. 1811. године објављен је „Пастирски савет о вакцинисању ради спречавања крављих богиња“ које је написао епископ вологодски Евгеније (Болховитинов), познати научник, члан многих научних друштава. Велики руски хирург, В. Ф. Војно-Јасенецки (†1961), касније архиепископ симферопољски и кримски Лука је, док је био државни лекар, лично спроводио вакцинацију и негодовао због деловања противника вакцинације.

Успех вакцинације против богиња утицао је на укључивање научника бројних земаља у ради на стварању вакцина против других опасних инфекција. Средином 19. века, француски научник Луј Пастер открио је начин „атенуације“ (ослабљења) патогених микроорганизама путем вишекратних инфицирања животиња које су слабо осетљиве на инфекцију. 1885. године под његовим руководство створена је вакцина против беснила. Руски научник В. А. Хавкин је крајем 19. века створио вакцину против колере и куге. 1914. године А. Калмет и К. Герет створили су вакцину против туберкулозе (БСЖ). 1923. године француски научник Г. Рамон је развио начин добијања анатоксина (неутралисаних токсина бактерија) што је дозволило стварање вакцина против дифтерије, тетануса и других обољења.

У двадесетом веку Русија није могла у пуној мери да оствари своје научне могућности у пољу вакцинопрофилаксе јер су револуционарни потреси омели развој науке. Многи микробиолози и имунолози су били ухапшени, један део њих је погинуо. Заувек ће остати у историји имена наших великих суграђана који су радили у области вакцинопрофилаксе у Русији: Н.Ф. Гамалеја који је развио систем мера за борбу са великим богињама што је омогућило њихово искорењивање; Л.А. Тарасевич који је организовао увођење вакцина БСЖ и створио прву лабораторију за контролу квалитета вакцина; С.В. Коршун који је створио вакцину против шарлаха и дифтерије; П.Ф. Здродовски који је организовао прву масовну вакцинацију; М.П. Чумаков који је створио вакцину против полиомијелитиса; А.А. Смородинцев – вакцине против низ вирусних инфекција.

Захваљујући успесима медицине, између осталог и имунопрофилаксе, значајно се смањила смртност деце и повећала дужина живота. Вакцинација је омогућила да се у потпуности униште некада страшне велике богиње, у већини земаља искорени полиомијелистис, смањи до минимума обољевање малим богињама (морбилама). Такође су постали ретки тешки облици дифтерије и магарећег кашља. Велику улогу је вакцинација имала и у снижавању смртности деце од туберкулозе. Данас пред научницима стоје важни задаци: усавршавање безбедности постојећих вакцина, пре свега, стварање препарата без коришћења конзерванса, стварање комбинованих вакцина које би омогућиле вакцинисање против неколико болести истовремено, стварање вакцине против ХИВ инфекције, вирусног хепатитиса Ц, стрептококне инфекције и других обољења. Надамо се да су савремени научници достојни својих великих претходника.

Организација (спровођење) вакцинације

 

Вакцинација као мера профилаксе инфекција користи се у целом свету. Међутим, у различитим земљама постоје различите потребе за вакцинацијом (које се одређују епидемијском ситуацијом у региону) али и различитим могућностима да се она оствари. Зато у свакој земљи постоји Национални календар вакцинације у коме се налази распоред планске вакцинације за конкретни узраст од инфекција које су широко распрострањене и/или представљају озбиљну опасност за здравље и живот.

Календар у Русији конкретно укључује вакцинацију десет најактуелнијих инфекција данас од којих ћемо сваку размотрити засебно. Сем тога, у одређеним деловима земље су утврђени регионални календари профилактичких вакцина које, по правилу, укључују вакцинацију још за неколико инфекција. У Русији такође постоји календар вакцинација по епидемијским индикацијама сагласно којој се вакцинација спроводи на становништву одређене територије (где је распрострањена конкретна инфекција) или лицима која се баве одређеним занимањима (опасних због могућег добијања неке инфекције).

Вакцинација се спроводи у здравственим установама: државним, градским, приватним, дечијим предшколским установама; у школама и на манифестацијама, у изузетним случајевима и на месту живљења. Вакцинацију може да спроводи лекар који има дозволу за рад и лиценцу. Вакцине које су укључене у национални календар и календар са епидемијским индикацијама у државним установама се дају бесплатно. Медицински радник је у обавези да пружи потпуну и објективну информацију о неопходности вакцина, последицама одбијања, као и могућим реакцијама након вакцинисања или непожељним реакцијама. Вакцине се дају само уз сагласност грађана, родитеља или законских представника малолетних или правно неспособних лица. Пре вакцинације лекар је у обавези да испита родитеље и изврши преглед пацијента током кога се анализирају могуће контраиндикације за вакцинацију, мери телесна температура. Код пацијената који имају хронична обољења могу да се изврше лабораторијска и инструментална испитивања на захтев доктора. Имунолошко испитивање неопходно је једино пацијентима који су имунодефицијентни или се код сумња на ово стање у случају да се даје жива вакцина, али потребу за оваквим испитивањем одређује сам лекар (по правилу, имунолог).

Вакцина мора да се транспортује у термо-контејнеру и чува у фрижидеру на одређеној температури. Забрањује се коришћење препарата са истеклим роком трајања, код којих су нарушена правила транспорта или чувања, при постојању знакова оштећености унутрашњег паковања или промене спољашњег изгледа вакцине. Давање вакцине мора да се оствари у строгој сагласности са упутством за употребу самог препарата и са очувањем неопходних правила асепсе. Након вакцине, пацијент се налази на посматрању медицинских радника не мање од 30 минута. Родитеље вакцинисаног детета неопходно је упозорити на могуће реакције на вакцину и на потребан поступак при развоју непожељних ефеката. Вакцинисано дете такође посматра и патронажна медицинска сестра: након давања инактивисане вакцине – у прва три дана, након увођења живе вакцине – додатно још петог и десетог дана. У првим данима након вакцинације неопходно је чувати дете од сувишних физичких напора, контролисати чистоћу коже на месту вакцинације, није потребно у исхрану укључивати нову храну.

Вакцинација против конкретних инфекција

 

 

Вирусни хепатитис Б – инфекција која се карактерише тешким оштећењем јетре. Вирус се предаје полним путем, ако се дође у контакт са крвљу и другим биолошким течностима заражене особе. Такође, инфицирана мајка може пренети вирус детету током трудноће, за време порођаја или дојења. Пренос је могућ и приликом блиског дугорочног контакта (пре свега у породицама где постоји носилац вируса). Акутни вирусни хепатитис Б може да пређе у хроничан облик: код новорођених у 90%, код деце која сисају у 50%, а код одраслих у 10% случајева. Код деце у првим годинама живота смртност од хепатитиса је десет пута већа него код одраслих. Хронични хепатитис Б дуго може да протиче у скривеном облику и да не показује било какве знаке. Често носиоци вируса након неколико деценија могу добити цирозу или рак јетре. У Русији данас постоји око пет милиона носилаца вируса хепатитиса Б.

Вакцине против хепатитиса Б укључене су у календар практично свих земаља света. У већини случајева вакцинација почиње у првим данима живота јер се на тај начин се може спречити инфицирање новорођених од мајке која је носилац вируса (тестирање за време трудноће не дозвољава да се вирус покаже код жене). У Русији је од 1996. године започета вакцинација деце мајки које су носиоци, као и деце и одраслих који се налазе у групама ризика, а од 2002. године спроводи се масовна вакцинација. Као резултат служи чињеница да се у периоду од 2001. до 2007. године ниво обољења у земљи смањио осам пута.

Данас се за вакцинацију користе рекомбинантне вакцине које садрже површински антиген вируса („аустралијски антиген“, HBsAg). Постоје и комбиноване вакцине у којима се налази компонента против хепатитиса Б заједно са вакцином против дифтерије, тетануса и магарећег кашља или са вакцином против хепатитиса А. Вакцине против хепатитиса Б различитих произвођача не поседују принципијелне разлике и могу да се замене једна другом.

Туберкулоза – инфективно обољење изазвано микобактеријом туберкулозе са карактеристичним различитим фазама тока саме болести. Опасност обољења туберкулозом је велика и прети скоро сваком човеку. Најчешће ова болест напада плућа али може да нападне практично све органе. Лечење туберкулозе је јако сложено и траје много месеци, понекада и година.

Вакцинисање против туберкулозе спроводи се у 64 земаља света, а још у 118 земаља у групама ризика. Вакцина штити пре свега од тешких облика туберкулозне инфекције – менингитиса, тешког облика упале плућа а такође и инфекције кости коју је најтеже излечити. Развој обољења могућ је и код вакцинисане деце али обично протиче у лакој форми. Узимајући у обзир високи проценат оболевања од туберкулозе у Русији, вакцинацију спроводе новорођеној деци у породилишту у периоду од трећег до седмог дана живота.

Данас се за вакцинацију користе живе вакцине руске производње које садрже живе ослабљене микобактерије. Туберкулинодијагностика се спроводи сваке године (Манту проба) и дозвољава да се правовремено покаже инфекција детета микобактеријом туберкулозе. При негативној Манту проби, ревакцинација се спроводи у седмој и четрнаестој години.

Велики (магарећи) кашаљ – акутна заразна бактеријска инфекција дисајних путева. Изазивач се преноси ваздушно-капљичним путем. Ово обољење може да изазове озбиљне компликације – запаљење плућа, тешка оштећења великог мозга (грчеви, енцефалопатија) и друго. Велики кашаљ је јако опасан за јако малу децу пошто у том узрасту протиче тешко и често доводи до прекида дисања. До увођења вакцинације од великог кашља су углавном боловала деца до пет година старости. Сваке године се у свету региструје 300 000 смртних случајева деце од великог кашља, пре свега у земљама у развоју где је вакцинација мало доступна.

Вакцине против великог кашља укључене су у календаре свих земаља, на почетку програма вакцинације, не касније од трећег месеца. Десет година након увођења вакцинације против великог кашља у СССР (1959 г.) учесталост обољења смањила се око 23 пута, а смртност 260 пута.

За вакцинисање се користе комбиноване вакцине против великог кашља, дифтерије и тетануса. Постоје две врсте вакцина: АКДС (адсорбована вакцина за велики кашаљ, дифтерију и тетанус), то јест, вакцина која садржи целу ћелију и поседује инактивисане (убијене) бактерије великог кашља и АаКДС, ацелуларна (безћелијска) која садржи 2-4 одвојене компоненте (антигена) бактерије великог кашља. У руском календару се дозвољава коришћење обе врсте вакцина. По ефикасности се различити типови вакцина не разликују много, али ацелуларна (АаКДС) значајно ређе изазива касније реакције од вакцине са ћелијом.

Дифтерија – акутна бактеријска инфекција. Изазивач дифтерије ствара токсин који изазива смрт ћелија које стварају фибринозне мембране (најчешће у горњим дисајним путевима – уста и грло, гркљан, нос) али нарушава и функцију нервног и кардио-васкуларног система, надбубрежних жлезда и бубрега. Изазивач се преноси ваздушно-капљичним путем. Током дифтерије се често развијају озбиљне компликације: оштећења срчаног мишића (миокардитис), нерава са развојем парализе, бубрега (нефроза), асфиксија (гушење због затварања гркљана), токсични шок, запаљење плућа и друго. Смртни исход од дифтерије данас у просеку је око 3%, али код мале деце и старијих она прелази 8%.

Вакцине против дифтерије укључене су у календар свих земаља света. Масовна вакцинација против дифтерије почела је 1958. године, након чега се током 5 година учесталост обољевања смањила 15 пута, а затим свела на појединачне случајеве. Од 1990. до 1999. године због израженог мањка у обухватности вакцинације у Русији и земљама бившег СССР-а догодила се епидемија дифтерије током које је умрло више од четири хиљаде људи[1]. На жалост, потпуно искорењивање ове инфекције практично није могуће због феномена преношења коринобактерија које се одвија без клиничких симптома.

За вакцинисање се користи анатоксин дифтерије који се даје индивидуално или у саставу комбинованих вакцина. При контакту невакцинисаних (или вакцинисаних уз нарушавање календара вакцинације) са оболелом особом неопходно је спровођење неодложне вакцинације.

Тетанус – акутна бактеријска инфекција која се карактерише тешким оштећењем нервног система. Изазивач тетануса ствара веома снажан токсин који изазива генерализоване грчеве скелетних мишића. Извор инфекције представљају животиње и човек код којих бактерија борави у цревима и са фецесом доспева у тло где се дуго време задржава у облику спора. Инфекција се развија када изазивач доспе у рану. Оболела особа није заразна за околину. Чак при правовременој високостручној терапији смртност од тетануса прелази 25%, а без медицинске помоћи она прелази 80%. Смртност већа од 95% се запажа код новорођених који се инфицирају преко пупчане врпце при одсуству мајчинских антитела (у случају да мајка није била вакцинисана). Сваке године се у свету региструје 200 хиљада смртних случајева код деце од тетануса, у највећем броју међу новорођенима.

Вакцине против тетануса налазе се у календарима свих земаља света. У земљама где се спроводи масовна вакцинација против тетануса учесталост обољевања је 100 пута мања него у земљама у развоју у којима је и вакцина мало доступна. Захваљујући масовној вакцинацији у Русији се данас региструју само појединачни случајеви тетануса.

За вакцину се користи тетанусни анатоксин који се примењује одвојено или у саставу комбинованих вакцина. Приликом повређивања код невакцинисаних или у случају нарушавања календара вакцинације неопходно је спровођење неодложне профилаксе тетануса која у себе укључује не само уношење анатоксина, већ и индиковану примену антитетанусног серума или антитетанусног имуноглобулина.

Полиомијелитис – акутна вирусна инфекција која се карактерише оштећењем дигестивног система, горњих дисајних путева и нервног система са развојем парализе пре свега у доњим екстремитетима. Обољење се развија при уласку полиовируса у дигестивни тракт обично преко прљавих руку или хране. У већини случајева полиомијелитис протиче у виду респираторне или цревне инфекције. Парализа се развија само у 1-5% случајева, али ове промене скоро увек носе неповратни карактер. Од полиомијелитиса обољевају пре свега деца до пет година.

Вакцине против полиомијелитиса су укључене у календар свих земаља света. Десет година након почетка масовне вакцинације против полиомијелитиса у СССР-у (1959-1960 година) учесталост обољења се смањила за око 135 пута и чинила је мање од сто случајева годишње. 1995. године у Чеченији и Ингушетији због значајног смањења обухваћености вакцинама уочила се експлозија полиомијелитиса. Од 1996. године ни један случај паралитичког полиомијелитиса изазваног „дивљом“ подврстом вируса није забележен. Од 2002. године Европски регион, између осталог и Русија, проглашен је слободним од полиомијелитиса. Међутим, од почетка 2010. године уочава се експлозија полиомијелитиса у Таџикистану и регистрација обољевања код деце која су дошла из ове земље у Русију. На тај начин, циркулисање вируса захтева продужетак масовне вакцинације.

За вакцинацију се користе две врсте вакцина: орална полиомијелитна вакцина (ОПВ) која садржи живи ослабљени полиовирус и инактивисана полиомијелитна вакцина (ИПВ) која садржи увијене полиовирусе. У јаком ретким случајевима код људи са нарушеним имунитетом вируси који улазе у састав живе вакцине могу да изазову паралитични полиомијелитис који је повезан са вакцином – како код вакцинисаних тако и код особа које су биле у контакту са њима. Зато се од 2008. године вакцинација код одојчади спроводи само са инактивисаном полиомијелитном вакцином, док се орална полиомијелитна вакцина користи код ревакцинације. Након преласка на имунизацију инактивисаном вакцином од 2009. године у Русији није забележен ни један случај паралитичног полиомијелитиса који је у вези са вакцином (за претходних 10 година регистровано је у просеку 11 случајева).

Морбиле (мале богиње) – акутно инфективно вирусно обољење. Вирус се преноси ваздушно-капљичним путем, зараженост морбилама је скоро 100% тако да обољевају практично сви који су били у контакту са болесном особом. Током овог обољења могу да се развију озбиљне компликације – запаљење плућа, оштећење великог мозга (енцефалопатија), оштећење очију, нарушавање слуха и др. Обољевају пре свега деца узраста од 1 до 7 година. Одојчад обољева ређе и као по правилу са лакшом формом због пасивног имунитета који су добили од мајке а који може да се очува и након шест месеци од рођења. Сваке године се у свету региструје више од 500 хиљада смртних случајева од морбила пре свега деце у земљама у развоју, где није довољна обухваћеност вакцина.

Вакцине против морбила укључене су у календарима већине земаља на свет. У СССР-у је масовна вакцинација започета 1968. године и већ након годину дана учесталост оболевања смањена је за близу четири пута. Након увођења ревакцинације 1986. године ово обољење се у нашој земљи веома ретко примећује (2008. године регистровано је само 27 случајева). У многим земљама са високим степеном обухватности вакцинације данас се уопште и не региструју случајеви обољења од ове болести.

У вакцинацији се користи жива вакцина која садржи ослабљени вирус. Може такође да улази у састав дивакцине (заједно са вакцином против епидемијског паротитиса) или тривакцине (заједно са вакцином против епидемијског паротитиса и рубеола).

Епидемијски паротитис (заушке) – акутно инфективно вирусно обољење. У току обољења развија се запаљење пљувачних, као и других жлезда (панкреаса, тестиса, јајника, простате, млечних, сузних и штитних жлезда). Вирус се преноси ваздушно-капљичним путем. Смртност од епидемијског паротитиса је јако ниска, али се зато могу развити озбиљне компликације – дијабетес (у случају оштећења панкреаса), менингитис или менинго-енцефалистис, глувоћа и друге. Најтежа компликација је мушка неплодност за коју је узрок запаљење тестиса (орхитис) током заушки. Учесталост орхитиса се повећава са узрастом. Код дечака предшколског узраста се ретко примећује, али се развија код већине оболелих тинејџера и одраслих мушкараца. Од ове болести највише обољевају деца школског узраста.

Вакцине против епидемијског паротитиса укључене су у календар већине земаља света. Десет година од увођења ове вакцине против заушки у СССР-у оболелост се смањила за дванаест пута. За вакцинацију користе живу паротидну вакцину која садржи ослабљени вирус. Такође се може примењивати дивакцина и тривакцина (види Морбиле).

Рубеола (црвенка) – акутна вирусна ифекција. Од овог обољења најчешће болују деца од две до девет година. У овом узрасту често обољење протиче са мало симптома и може бити и непрепознато. Код адолесцената и одраслих рубеола обично протиче у тежој форми. Ова болест носи велику опасност за труднице, посебно у првом триместру. У већини случајева догађа се инфекција плода што доводи до побачаја, рођења мртвог плода или развоју синдрома урођене рубеоле која се показује у виду тешких облика развоја органа вида, слуха, срца, великог мозга и других органа.

Вакцина против рубеоле укључена је у календар већине земаља света. Пет година након увођења вакцинације против рубеоле у Русији (2002. године) учесталост обољевања смањила се више од 15 пута. У Сједињеним Америчким Државама вакцинисање против ове болести довело је до смањења броја случајева урођеног обољења са неколико десетина хиљада годишње на појединачне.

За вакцину се користи жива вакцина која садржи ослабљени вирус. Такође може да се примени тривакцина (види Морбиле).

Грип – изузетно заразна акутна респираторна вирусна инфекција чије се епидемије догађају сваке године. Грип може да протиче у галопирајућем облику са брзим развојем вирусне упале плућа и високом вероватноћом леталног исхода. У току грипа може да се развије бактеријска упала плућа, запаљење великог мозга (енцефалистис), запаљење срчаног мишића (миокардитис), оштећење бубрега и других органа. У групи ризика за тешко лечење грипа налазе се одојчад, труднице, старије особе, „лежећи“ болесници, лица са хроничним обољењима срца и плућа. Од грипа сваке године у свету умире од 250 до 500 хиљада људи.

Сваке сезоне мењају се својства вируса који изазива обољење. Особеност изазивача је јако честа измена спољашњих антигена – неуроминидазе (N) и хемаглотинина (H) који дефинишу подврсту вируса. Зато се сваке године препоручује вакцинисање вакцином за сезонски грип који садржи антигене три најактуелније подврсте у конкретној години. Ефикасност вакцинације је од 60 до 90% у случају масовне имунизације. Утврђено је да се при масовној вакцинацији смањује степен обољења и код невакцинисаних. Дугогодишња анализа показује да у Русији раст инфекције обично почиње у јануару, достиже максимум у марту и завршава се у мају. Зато је најсврсисходније спровођење вакцинације од септембра до децембра. По епидемијским показатељима вакцинисање за посебне подврсте вируса може се спровести специјално припремљеним вакцинама.

Данас се користе највише две врсте вакцина од сезонског грипа – инактивисане субјединичне и сплит-вакцине. Субјединичне вакцине садрже спољашње антигене вируса. Сплит-вакцине садрже такође и унутрашње антигене који се не мењају и самим тим обезбеђују такође одређену заштиту од подврста које нису укључене у састав вакцине.

Контраиндикације за вакцинацију

 

 

Данас трајне контраиндикације за вакцинацију постоје у мање од 1% случајева. Ове контраиндикације се не тичу свих вакцина, већ само одређених које смо показали у таблици.

Много чешће се сусрећу привремене контраиндикације. Привремене контаиндикације постоје у току акутних инфекција и акутних фаза хроничних обољења. У таквим случајевима, након протицања одређеног времена од оздрављења или постизања ремисије хроничног обољења вакцине могу да се спроведу. Привремену контраиндикацију за примену живих вакцина представља трудноћа, трансфузија крви, њених компоненти или препарата (имуноглобулина) јер ће вакцина у том случају бити неефикасна.

Вакцина	Контраиндикације
Било која	Снажна реакција или компликација на претходно увођење конкретне вакцине.
Све живе вакцине	Имунодефицитарна стања, новостворени малигни тумори
Вакцина против туберкулозе (БЦЖ)	Тежина детета на рођењу мање од 2000 грама, келоидни ожиљак (између осталог и након претходног давања вакцине)
Жива вакцина за морбиле, рубеоле и заушке (MMR)	Тешке алергијске реакције на аминогликозиде
Жива вакцина за морбиле и заушке	Тешке алергијске реакције на беланце
Дифтерија, тетанус, магарећи кашаљ	Прогресивна обољења нервног система, афебрилни грчеви у анамнези
Против вирусног хепатитиса Б	Алергијске реакција на пекарски квасац

У мери прикупљања научних података из имунологије и вакцинологије као и у мери усавршавања квалитета препарата вакцина одвија се и смањење количине контраиндикација за вакцинацију. У вези са тим, многа обољења и стања због којих су претходних година важиле медицинске контраиндикације за вакцине, данас се не разматрају као сталне контраиндикације.

У ова стања се убрајају перинатална оштећења централног нервног система (перинатална енцефалопатија) и стабилна неуролошка стања (на пример, дечија церебрална парализа), урођени поремећаји развоја, увећање тимуса (грудне жлезде), анемија, дисбактериозе црева. Постојање тешких обољења у анамнези такође не представља контраиндикацију за вакцинацију. У неким обољењима вакцинација није контраиндикована али може да се спроводи само при одређеним условима. На пример, код особа са алергијским обољењима вакцинацију је у низу случајева потребно спроводити са претходно узетим лековима који спречавају појачавање алергије.

Постојање неких озбиљних обољења код рођака не може да послужи као контраиндикација за вакцинацију. Међутим, ако у породици постоји имунодефицијентни пацијент (са тешким оштећењем имунитета) захтева се преглед новорођеног детета пре вакцинисања вакцином против туберкулозе и опрез у будућности приликом коришћења живих вакцина.

Непожељне појаве у вези са вакцинацијом

 

Дугогодишња спроведена истраживања показују да непожељне појаве које наступе након вакцине у већини случајева нису повезане са вакцинацијом. Сагласно са националним календаром највећи део вакцина спроводи се у прве две године. Деца, посебно у најранијем узрасту, подвргнута су честим инфекцијама због особености свог имуног система. Такође се управо у првим годинама често развијају и различите алергијске реакције. Нормално је да се често почетак неке инфекције временски поклопи са спровођењем вакцинације и да то може бити погрешно оцењено као реакција на вакцину. Неопходно је пажљиво посматрати дете након вакцине и чувати га од контакт са особама које су инфективне.

Међу непожељним појавама које су у вези са вакцинацијом потребно је разликовати реакције на вакцине и пост-вакцинационе компликације.

Реакције на вакцину представљају кратковремене локалне и опште измене у процесу формирања имунитета. У локалне реакције убрајају се тврдина, црвенило (хиперемија) и бол на месту убода. У опште реакције се убрајају: повишење температуре, слабост, поремећај сна и апетита. Указане реакције се развијају у прва два дана након вакцине и обично пролазе током наредних дана. Након примене живих вакцина од петог до чертнаестог дана може се уочити реакција у виду појаве лаких симптома обољења против кога је примењена вакцина. У огромној већини случајева реакције на вакцину представљају варијанту нормалног одговора организма на вакцину и не захтевају медицинску терапију. У појединачним случајевима код деце се уочавају тешке реакције: раст телесне температуре изнад 40°С, фебрилни грчеви (због високе температуре), хиперемија и оток већи од 8 центиметара на месту увођења вакцине, дугачки снажни плач детета. У овим случајевима потребно је одмах се обратити лекару.

Пост-вакцинационе компликације – тешка и/или трајна оштећења здравља која су се развила као последица уношења вакцина развијају се крајње ретко – мање од 1 случаја на 10 хиљада вакцина. Компликације могу бити повезане са индивидуалним необичним одговором организма на вакцину у виду промена од стране нервног система (грчеви, енцефалитис), алергијских реакција (анафилактички шок, Квинкеов оток) и друго. Овде се убрајају и обољења која су изазвана микроорганизмима из вакцине која се обично  јављају код људи са претходно недијагностикованим имунодефицијентним стањем: запаљењем кости (остеитис) – генерализованом инфекцијом приликом вакцинације против туберкулозе, развојем паралитичног полиомијелитиса при коришћењу оралне полиомијелитне вакцине и неких других. Такође се у компликације убрајају и изражена локална оштећења приликом вакцинације против туберкулозе: запаљење лимфног чвора (лимфаденитис), хладни апсцес, подкожни инфилтрат, ране, келоидни ожиљак. У низу случајева, развој пост-вакцинационих компликација је повезан са спровођењем вакцинације без узимања здравственог стања детета у обзир, нарушавања технике уношења вакцине, транспорта и чувања.

Научни докази необориво сведоче о чињеници да је ризик настанка тешких последица и смрти од инфекција против којих се вакцине примењују на десетине пута већи од саме вакцинације против њих. На пример, озбиљно оштећење нервног система у великом кашљу запажено је 1000 пута чешће него приликом вакцине која садржи целу ћелију која се примењује против тог обољења. Примена савремене вакцине без ћелије (ацелуларне) смањује вероватноћу оштећења нервног система на још више десетина пута. Ипак, вакцинација представља озбиљну медицинску процедуру која захтева сталну пажњу у вези са њиховим применом како од стране медицинских радника, тако и од стране родитеља.

Сагласно закону, приликом јављања пост-вакцинационих компликација грађани имају право на добијање бесплатне медицинске помоћи и социјалне подршке.

Митови (измишљотине) о вакцинацији

 

 

Истовремено са почетком вакцинопрофилаксе појавио се и анти-вакцинациони покрет. Аргументи које наводе противници вакцинације су, као по правилу, недоказани и у целини носе псеудонаучни карактер. Ево најчешћих тврдњи.

Мит 1. За ефикасност вакцинације нема довољно доказа.

Глобална истраживања у различитим земљама света сведоче о чињеници да је почетак вакцинације довео до брзог смањења, у претходним годинама, релативно стабилне учесталости обољевања – на десетине, понекада и на стотине пута. За вакцине (које су укључене последњих година) спроведене су упоредна истраживања која су доказала да је у групи вакцинисане деце обољевање неоспорно ниже него у контролној групи.

Мит 2. Вакцинација негативно утиче на имуни систем.

Спроведена многобројна испитивања показала су да се основно дејство вакцине састоји у формирању специфичног имунитета против конкретне инфекције. У клиничким испитивањима утврђено је да неке вакцине активирају неспецифичне механизме имунитета што доводи до смањења учесталости инфективних обољења код вакцинисаних у целини. Такође, као и након инфективних обољења, тако се и након вакцинације може уочити одређено ослабљење имунолошке заштите организма које има краткотрајни и повратни карактер. У том периоду пожељно је заштитити дете од контакта са оболелим особама као и од фактора које изазивају развој инфекције.

Мит 3. Вакцине садрже токсичне компоненте.

Заиста, препарати вакцине могу да садрже додатне компоненте које се користе као стабилизатори, конзерванси, појачивачи имуног одговора. Спроведена истраживања и дугогодишња пракса сведоче о чињеници да мизерне концентрације ових материја које се налазе у вакцинама врло брзо бивају елиминисане из организма и немају никакав негативан утицај. Ипак, медицинска наука непрестано ради на повишењу безбедности вакцина што за резултат има да у многих савременим вакцинама ове материје одсуствују.

Мит 4. Развој низа хроничних обољења повезано је са вакцинацијом.

У научној литератури постоји низ публикација које говоре о могућој повезаности неких обољења (аутизам, дијабетес, бронхијална астма, реуматоидни атритис, леукемија и друге) са вакцинама. Научна истраживања последњих година оповргавају или стављају под сумњу узрочну везу наведених обољења са вакцинацијом. Посебно је у неколико десетина истраживања установљено да учесталост аутизма не зависи од обухваћености вакцинације. Посматрање и анализа клинике ситуације показује да се заиста код поједине деце уочава временска повезаност развоја или појачања хроничног обољења са вакцином. Међутим, као по правилу, у овим примерима се није водило рачуна о стању детета пре вакцинације и/или се вакцина давала у време већ постојећег инфективног обољења. На пример, бронхијална астма се данас не сматра за контраиндикацију за давање вакцине, али се вакцине морају давати у фазама ремисије и са већ постојећом адекватном терапијом обољења. У противном случају, може да се развије акутна фаза основног обољења.

Мит 5. Од масовне вакцинације корист имају само произвођачи препарата.

Несумњиво, фармацеутски бизнис (као и сваки други) има корист од развоја и производње препарата вакцина. Међутим, ово не може представљати аргумент против примене вакцина. Пракса масовне вакцинације се широко примењивала и у Совјетском Савезу у годинама када је постојало несумњиво државно регулисање економије и када фактички није постојала финансијска корист од производње вакцина.

Мит 6. Органи за заштиту здравља не информишу о компликацијама које носе вакцине.

У Русији постоји државни систем праћења пост-вакцинационих компликација. Сваке године у нашој земљи региструју се компликације од којих се свако испитује. Званична статистика пост-вакцинационих компликација Русије редовно се објављује на сајту Државне службе за заштиту права потрошача и благостања човека. У упутствима која стоје уз сваки препарат као и фармацеутским регистрима лекова постоји подробна информација о могућим компликацијама при спровођењу вакцинације.

* * * * *

Одељење за црквени добротворни рад и социјално служење Руске Православне Цркве 2008. године организовало је Округли сто на тему: „Вакцинопрофилакса код деце: проблеми и начини њиховог решавања“.

У закључном документу Округлог стола посебно је написано:

„У последње време у средствима јавног информисања као и популарним часописима мале групе лица појачано се шире лажни подаци о штетности профилактичких вакцина против инфективних обољења (вакцинације).

Изврћући чињенице, особе које шире ову пропаганду сугеришу становништву да штета од вакцина многоструко премашује њихову корист и представљају спровођење вакцинације као покушај истребљивања народа Русије.

Потребно је рећи да медицински подаци, укључујући и званичне податке који се пружају од стране органа за очување здравља и компетентних стручњака оповргавају ове измишљотине.

Православни лекари су такође више пута иступали у штампи и другим средствима јавног информисања против „анти-вакцинационе пропаганде“. Вакцинација представља моћно средство профилаксе инфективних обољења међу којима има и изузетно опасних обољења за човека. У низу случајева вакцине заиста изазивају компликације што је најчешће у вези са нарушавањем правила вакцинације, спровођењем код деце која имају смањени имунитет. Превенција ових компликација представља засебан медицински проблем…

Учесници Округлог стола призивају да се обрати највећа пажња на недопустивост ширења у манастирима и храмовима Руске Православне Цркве „анти-вакцинационе“ литературе, аудио и видео-продукције.“

* * * * *

Данас, када се информација о вакцинама може добити из средстава јавног информисања као и са Интернета, родитељима често недостаје објективни материјал који пружа одговоре на питања која их интересују. Често се приликом разматрања потенцијалних негативних последица профилактичких вакцина потпуно заборављају заслуге вакцинације у нестајању и успостављању контроле над ширењем низа опасних инфективних обољења, смањења броја компликација обољења и смрти код деце.

Аутори се надају да ће ова брошура омогућити стицање нових корисних знања која ће бити у стању да помогну у сложеним питањима вакцинисања деце.

Можете поставити своја питања, написати своју жељу или предлог ауторима брошуре на сајту „Друштва православних лекара Русије“ на адреси: www.opvr.ru/contacts.htm

---