Већ смо се дотицали теме кажњавања и забрана и помињали смо да у адолесцентском узрасту строгост и куђење морају бити сведени на минимум. Али има ситуација када су родитељи просто дужни да се умешају, јер је оклевање равно смрти. Ако примећујете да син или ћерка чине озбиљне преступе: крађа, мастурбација, алкохол и томе слично, треба звонити на узбуну. Од чега треба почети?
Од озбиљног разговора. Без вике, беса, крајње озбиљно и мирно. Најбоље је да такав разговор обавља отац. Прво што треба рећи је то да је дете веома онерасположило родитеље и да они нису очекивали од њега тако нешто. Друго што се може рећи јесте то да се нама тако нешто никада није десило, нити ће се десити, ми то нећемо дозволити. Важно је објаснити адолесценту због чега то представља грех и преступ и показати штетност и последице греха. Може се и припретити оштром казном (наравно, не телесном). Међутим, још увек не треба кажњавати. Страх од казне је већ казна и то је понекад довољно. Односно, озбиљне грехе треба спаљивати усијаним гвожђем као тумор. Ту је либерализам недопустив.
Уосталом, како већ рекосмо, строгост треба ограничити. Али дете мора знати реакцију најближих на лоше поступке: оно мора да зна да је то насекирало родитеље, да они тугују и да он губи њихово поштовање. Ако породица воли дете, ако је њему добро с родитељима али губи њихову благонаклоност, то не може да га остави равнодушним.
Једна је мајка имала седморо деце и сва су она одрасла као добри трудбеници – сви имају добре породице. Када су је питали како их је васпитала, она је рекла да их је васпитавала сузама. „Чим почну нешто лоше да чине, ја почињем да се молим Богородици, чак и да плачем“. А деца онда кажу: „Мама, не плачи, нећемо више“. Ето тако их је васпитала.
Родитељи су врло често забринути за децу. Стално их притиска мисао о томе да им се нешто може догодити. Ја то називам „болешћу паметне Елзе“. Постоји једна бајка о томе како је једна девојка, која још није родила дете, већ била почела да страхује за његов живот. „Ето кад порасте отићи ће у подрум, с полице ће му пасти на главу бокал и убиће га“. Ова болест се лечи само једним – молитвом за децу.
У једној породици смо моја жена и ја видели добар обичај. Супружници су сваке вечери клечали и молили се за децу. После тога смо и ми такође то исто почели да чинимо. Када се молимо за децу, препуштамо их у руке Божје, призивамо анђела чувара. Савршена љубав одгони страх (1. Јн. 4,18). Од тог тренутка се већ не уздамо само у своје немоћне снаге.
Можемо се за децу молити и током дана, а можемо и на служби. Понекад људи узимају неко молитвено правило за децу, на пример, читају канон Богородици.
Из књиге Домаћа црква, породични живот у савременом свету – Свештеник Павле Гумеров
Извор: Манастир Клисина, Борба за веру
Коментари