Шта је заједничко за школски предмет о здравственом образовању и филмове са непристојним садржајем? Руководећи се учењем Светих отаца, Емилија скреће пажњу родитељима на аспекте савременог америчког живота који систематски наводe децу на грех блуда.
„Када арбитрарност младалачких идеја баци сенку сумње на све,
када пробуђене страсти у њему изазову велики немир,
када је читава душа пуна примамљивих мисли и покрета, у младој особи је пожар.
Ко ће јој дати кап росе да се расхлади, или јој пружити руку спасења,
ако нема гласа сопственог срца које сведочи истину, добро и чистоту?
Али овај глас се неће појавити уколико љубав према томе није посејана раније.
Чак ни добар савет… неће помоћи (јер) неће бити ничега
за шта би он могао да се учврсти.”
Свети Теофан Затворник
Младост је, по својој природи, време турбуленције. Физичка пожуда је оно што изазива најбурнију олују у том периоду. Свети оци кажу да је младалачка пожуда најопаснија од свих духовних болести, зато што је млади не посматрају као болест. Они чезну да буду обузети тим заносом, чак до те мере да изгубе свој ум и душе.
Бог забрањује неморал: блуд, хомосексуалност и све друге „срамне страсти”, како их назива свети апостол Павле. Свето Писмо каже да су неке од њих толико срамотне да се и помену зато што иду против природне сврхе тела како га је Бог створио (1. Кор.6:9-10; Рим. 1). Пожуда је страст која подстиче појаву свих других неморалности. То је зачарани круг: пожуда подстиче неморална дела, а сваки неморални чин даље учвршћује пожуду у карактер особе.
Чак и одрасли тешко зауздавају своју пожуду, а они би требало да су духовно и умно зрелији од деце. Оно што пожуду чини гором претњом по младе у односу на одрасле је временски период у којем се она први пут појављује.
Младост подразумева период када се преиспитују идеје које други људи представљају као чињенице. Предтинејџерске и тинејџерске године су време када деца развијају своје сопствено мишљење и уче како да се изборе са различитим животним ситуацијама.
То је време када ће чак и најбоља, већином добро васпитана деца, имати унутрашњу борбу да ли да следе исправан и узан пут.То је време које природно одвлачи децу од Воље Божије због бројних разлога. Најочигледнији је тај што њихова тела сазревају физиолошки; у једном трену, страст побуђује младалачке жеље за које можда никада нису ни знали да постоје.
Нажалост, баш у исто време када деца почињу да се боре са овом врстом физичког и духовног искушења, у школама почињу да уче драматичне дезинформације о томе шта је исправно а шта погрешно.
Школски предмет: „Основе блуда”
Први кривац су њихове школе, посебно оне државне. На часовима здравственог образовања и биолошких предмета (у неким крајевима државе се почиње већ од другог разреда), деца се уче механизмима блуда. Уче како имају потребе које су нормалне, природне, и да су њихова тела генетски предвиђена да задовоље ове потребе. А због чега је то све тако? Услед еволуције наравно, објашњавају школе. У школи нас свакако неће учити да нас је Бог створио безгрешне и по Своме Лику, а да је пожуда заправо једна од последица људског греховног пада и губитка Благодати.
Сасвим је извесно да у државним школама постоје и наставници који су хришћани и који исправно схватају шта је чедност и које су њене духовне добробити , али њихови послови могу бити доведени у питање оног тренутка ако почну да причају о Богу или о светости или о греху. Бојећи се отказа, многи хришћански учитељи имају осећај као да морају да се одрекну својих вредности – Божијих вредности, и да подучавају другачије. Поента није у томе да се критикују учитељи, већ пре да се охрабре родитељи да заузму став који учитељи нису спремни да заузму јер би тиме ризиковали да изгубе посао. Чак и у случају да наша деца иду у државне школе, ми имамо и Уставом загрантовано право, као и хришћанску обавезу да их извучемо са оних часова и предмета у којима ће их учити супротно од онога на шта Библија указује.
Ако не успемо да покренемо ту иницијативу, ево примера шта ће деца учити на овим часовима.
На почетку, учиће које су им „опције” за задовољавање својих физичких жеља. Учиће о контрацепцији и превенцији преносивих болести. Гледаће графички приказ порођаја са циљем да их заплаше последицама „незаштићених” односа и да би их подстакли да се „штите”. Учиће и о усвајању и о абортусу, као опцијама уколико сазнају да је беба коју нико не жели на путу.
Наравно, апстиненција ће обично бити наглашавана као најбоља опција; већина пристојних учитеља ће, чак иако чињеницу греха не узмемо овде у обзир, признати да деца нису ни спремна за интимне телесне односе – међутим, ту постоје два проблема у вези с тим како се о апстиненцији учи.
Први проблем са представљањем апстиненције као најбоље опције јесте тај што ће је деца баш тако и сагледавати – само као опцију, као један од многих прихватљивих избора. То је као када бисмо испред детета поређали низ различитих веома примамљивих, укусних колача и рекли: „Не можеш појести ниједан од ових док не завршиш вечеру. Али, ако ћеш се прикрасти и ипак појести неки, провери да ли си то пажљиво урадио тако да ти не остане ниједна мрвица.” Порука с којом деца одлазе са часова здравственог образовања се не разликује много од овог: „Не би требало то да радим пре брака (или док нисам „емотивно спреман” или у „озбиљној вези” – како кажу нехришћански стручњаци). Али ако ћу то ипак да урадим, бићу у реду све док то радим на одређен начин.”
Други проблем са представљањем уздржавања (апстиненције од сексуалних односа) као најбољег избора јесте у томе како се дефинише сама реч уздржање. У школама и у секуларном свету, апстиненција од полних односа обично означава уздржавање од једног или два одређена акта, међутим не подразумева и да се треба уздржавати од самог испуњавања жеља те врсте.
У ствари, обично се подразумева управо супротно томе кроз нуђење многих предлога за алтернативне активности које ће задовољити пожуду, а које неће водити ка материјалним последицама. У државним школама, уздржавање најчешће не подразумева чедност нити моралну чистоту – за разлику од учења Православне Цркве. Оно о чему школе не уче јесте то да су такви „алтернативни путеви” ка задовољству сви подједнако грешни у Божијим очима.
Различити облици блуда нису грех због тога што носе ризик по здравље или могућност да дође до трудноће – такво понашање је гнусно у Божјим очима због духовних последица погрешне употребе сексуалности. Чак иако је неки акт са здравственог аспекта „безбедан”, у смислу да нема могућности преношења заразне болести или затрудњивања, с духовног аспекта је све то подједнако опасно.
Овим не желимо да кажемо да је телесна интимност погрешна у свим ситуацијама. Наш Господ Исус Христос благословио је брак међу хришћанима. У оквиру Свете Тајне Брака, није грех стварно волети неког и имати телесну повезаност: „Зато ће оставити човек оца свог и мајку, и прилепиће се жени својој; И двоје ће бити једно тело: јер нису више двоје, него једно тело (Мк.10:7-8)”. Многи оци Цркве су писали о томе да оваква присност чак може бити и нешто свето у оквиру брака јер ојачава везу двоје људи који воле једно друго и који су уједињени, на крају крајева, и ради узајамне помоћи у јачању хришћанске вере. Циљ хришћанског брака је, као и код сваке друге хришћанске тежње, спасење. Брак не служи просто само као дозвола да се ради нешто што би у другом контексту било забрањено.
У школама које похађају наша деца, у сваком случају, брак као света и духовна заједница (заправо, само један конкретан аспект брака) је сведен само на физиолошки процес. Деца у државним школама уче о биолошком здрављу, углавном и о менталном и емотивном здрављу, међутим – никада не уче о духовном. А истина је да наша деца неће моћи да имају било који од свих ових других облика здравља ако на првом месту немају здраве душе. Здраве душе су оне које воле Христа и подражавају Христу.
Другим речима, хришћански принципи нису само некакви произвољни закони које је Бог измислио да би нам отежао живот; они су нам дати из одређеног разлога. Једине ствари које нам Бог брани да чинимо јесу оне које би оштетиле наше душе и угрозиле наше спасење. Моралност је заправо нама дата за наше добро.
Не само да ће пожуда и неморалност оштетити душу; такође ће опустошити и ум и тело. Које су неке од недуховних последица? Према Светом Николају Велимировићу, у њих спадају самоилузије, бес, грозне преносиве болести, ментална растројеност, анксиозност, несрећа, болесна и обогаљена деца, очајање, лудило и самоубиство. Он такође примећује да несавладана пожуда, иронично, доводи до сексуалних поремећаја касније у животу. Наравно, неће свако имати све ове последице, али преко 2000 година хришћанске историје говори да су то стварне чињеничне последице. Зато у Европи, када узнемирени пар доноси своју крхку, умирућу бебу у манастир за молитве, једно од првих питања које ће им поставити јесте да ли је дете зачето ван брака. Грех носи ризик од свих врста последица.
Свети оци знају како је блуд опасан – многи на основу сопствених духовних падова, а многи по сведочењима о паду њихове монашке браће. У „Лествици”, Св. Јован Лествичник каже да се сви остали греси могу сматрати „склизнућем”, али само блуд је „пад”. Он каже и да је демон блуда најопаснији за улазак у борбу јер је природа на његовој страни. Свети Јован Златоусти указује да у сваком случају васпитање има јачи утицај на децу од природе. Када постанемо родитељи, преузимамо одговорност да обезбедимо нашој деци да правилно разумеју читаву истину о животу, као и о емотивним и телесним односима – и то мора да буде Божија верзија истине, а не нека друштвено упрошћена или интерпретирана верзија.
…………………………………………………………………………………………………………………………………..
РЕФЕРЕНЦЕ
1. Velimirovic, St. Nikolaj (2005). The Faith of the Saints: A Catechism by Saint Bishop Nikolai Velimirovic. Oakland: Pendragon.
2. St. Theophan the Recluse (1997). The Path to Salvation: A Manual of Spiritual Transformation (Part III). Platina, CA: St. Herman of Alaska Press
Наставак текста на овом линку.
Аутор: Емилија Бачић-Тулевски
Превод: Јелена Петрановић (лектура: Сања Станковић)
Извор: Orthodox Writer
Портал „Православни Родитељ” захваљује ауторки на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.
Коментари