Драги родитељи,
Ауторка текста који је пред вама обратила нам се с предлогом да објавимо овај текст. Сматрамо корисним да неко ко је и као сарадник био укључен у „Породични буквар” Милице Новковић пружи свој осврт на тај приручник.
Подсећамо читаоце да је свештеник Србољуб Милетић већ дао православни осврт на њу-ејџ филозофију коју Милица Новковић пропагира (текст ОВДЕ). Став наше редакције је да се педагогија коју пропагира Милица Новковић на више тачака озбиљно мимоилази с Божјом педагогијом – навешћемо само пример да Божја педагогија и те како користи награду и казну у васпитању кроз цео Стари и Нови завет – а овај текст који је пред вама садржи и веома корисне увиде других мимоилажења са хришћанским учењем.
***
По слободи да пишем, чувајући та своја запажања овде где их могу поделити и са другима, започињем и ово – пре свега – јер то налаже моја савест, а затим као добар начин да овај запис буде путоказ другима као што је првобитно то био и први на тему књиге „Породични буквар“ о чему ће и овде бити речи из неке друге перспективе.
У последњем издању „Буквара” Милица је пренела моје запажање на тему васпитања кроз „Буквар”, као што је изнела и лично виђење у односу на моје разумевање њеног рада. Нас две смо се среле два пута. Први пут на кафи у Бијељини, а други након што је уследио њен позив да мој син и ја боравимо у њеном дому, а нас две и још једна сарадница прођемо кроз неке делове „Буквара”.
Ја сам у међувремену читала старо (сада ново) издање, а проширено приводим крају. Будући да су у њега унете неке ствари којих раније није било, дошло је и до неких суштинских мимоилажења која овде први пут износим, сматрајући да је моја слобода да јавно промишљам без обзира на настојање ка изградњи личног односа са самом ауторком. Можда бих и пре рекла да сам дубински ушла у сам концепт педагогије „Буквара” што је проширило увиде.
Сама реторика „Буквара” – ако бисмо одбацили мапе доктора Парка, који је те исте мапе преузео из таоизма – јесте оно при чему ја и даље остајем.
Васпитање без награде и казне; без вербализма и презаштићивања и без облика имитаторског понашања су срж „Буквара”.
Уједно, како сам и напоменула у писму које је Милица Новковић објавила, мој увид као мајке је и пре „Буквара” био „буквар” у оном основном принципу приступа детету.
Па тако Милица пише: „Ако се определите за изворно васпитање ваше право увођења детета у рад и живот иде кроз игру и стога је морате планирати и организовати и повремено се у њу укључивати. Та спољашња мотивација мора бити врло озбиљна. Не кукајте да имате мало времена. Морате га наћи у раном детињству вашег детета, а дете ће врло брзо само почети да планира и организује креативну игру. Свака игра, као последица изворног васпитања води уцеловљењу детета, јер укључује самоактивности и самоваспитање детета.”
Не, ја не пишем као педагог. Говорим као мајка која расуђује и ради на васпитању детета. Формално образовани педагог нисам, што не искључује право да као родитељ – а за мајчинство још увек није потребна диплома – пишем, промишљам, говорим и надограђујем се.
Сви који би желели да имају шире упливе у ово свакако ће „Буквар” прочитати и сами донети суд.
Оно о шта сам се ја саплела јесте – мапа.
Њеној суштини, која за циљ има тзв. „задобијање духа”, што по принципима „Буквара” и анализе на основу саме мапе, човек – како сам ја закључила – може постићи условно речено без Бога; кроз самоваспитање и саморад.
Сам поспупак ка задобијању истог је мање споран од онога што искључује на том путу, издижући се чак и изнад таоизма као религијског и филозофског учења, тежећи ка једној универзалности.
И ту долазимо у сусрет или идемо ка дефиницији у најмању руку једне идеологије у оквиру педагошке мисли која нас удаљава од Христа.
Врло јасно, јер на путу ка уцеловљењу, Христос стоји по страни.
Очигледно је да изузимамо Тавор, а и Голготу.
Оруђе је у рукама човека и искључиво човека, а Милица нам даје мапе као руту која, уколико је поштујемо, гарантује избегавање Голготе, па чак иде дотле да васкрсавамо и пре Васкрсења.
„Мораћете поново да учите лекцију у неком новом телу, ако верујете у реинкарнацију, само је питање да ли ћете знати да искористите и ту нову прилику, ако је уопште буде било. Можда ћемо и ми Земљани, у међувремену, бити спржени или залеђени. А на спрженој, отопљеној или залеђеној планети ништа неће ницати, па ни биљчица, коју су некада звали човек. Ипак није све тако црно и забрињавајуће, уколико ви, дечак који вам је причао, Дрво Добрица, који му је помогао у темама којим дечак није дорастао и ја, која сам писала ове редове, не стигнемо да се самоостваримо у Духу, у Љубави и Доброти за живота, ако изгубимо прилику да „васкрснемо” и задобијемо живот вечни. Није црно из простог разлога што су милиони и милиони самоостварених, васкрсли.”
Наравно, постоји разлика између таоизма као религије и таоизма као филозофије. Уколико таоизам као филозофију унесемо у православље, да ли је то парадоксалан покушај да се у оквиру хришћанства лишимо Христа или издигнемо изнад Бога уносећи идеју о следбеништву властитог пута који кроз хармонизацију води ка уцеловљењу? Или понављамо рефрен атеистичке социологије да је хришћанство ништа друго до компилаторство које је из свега узело најбоље?
У разговорима смо ишле ка разобличавању постојећих школица за децу и ја сам износила мишљење на тему масовне појаве менталне аритметике и разних других олакшања у учењу која се уводе у едукацију деце, чини ми се на просторима Балкана више него на неким другим. Запитала сам се и да ли постоје нуспојаве при примери истих техника у раду са децом која већ као мали роботи читају, сабирају…
Тако исто сагледавам и личне поступке, чак и на дневном нивоу. Па стога сада и сам „Буквар”, када сам након првих импресија проширила спознаје и у практичном делу и у теорији.
Мој приступ свему јесте тежња ка увиду.
То је већ боготражитељски пут, што никако не значи да ћу све постојеће априори одбацити, као ни сам „Буквар”, али дабоме да ћу о томе размишљати из сваке могуће перспективе, с правом на грешке које су понекад и неминовне.
Како моје дете расте, расте и посвећеност, промишљање увида у само детињство и онога што нам предстоји кроз наредни период. И ту почиње та потреба да исто надограђујем, али и кроз интеракцију тражим спознаје других.
Упоредо с „Букваром” овог пута читам и књигу коју бих – као што сам и „Буквар” својевремено препоручивала – препоручила родитељима који су на овом путу: „Проблем васпитања у светлу хришћанске антропологије” – Василиј Зењековски.
„Антропософија се и у својој метафизици и у својој антропологији само номинално приближава хришћанству – фактички то је еклектична синтеза ванхришћанских (хиндуистичких, херметичких итд.) и полухришћанских идеја. У Штајнеровој антропологији постоји понека изолована занимљива и вредна идеја – посебно у педагошкој сфери – али се све то губи у безнадежној фантастици и гордом мудријашењу учења које настоји да без Бога овлада снагом духа: то открива његову скривену антихришћанску суштину.”
Поменути цитат је отворио још један прозор у којем видим како појединци теже апсолутизацији система који се нуди и у којем смеру их то – свесно или несвесно – води. Приклањајући се самој идеји на један затворен начин, лишавају се одговорности и препуштају стихији у којој су увек пацијенти без права да сагледају дејства која изазивају лекови које им лекари нуде.
С те стране, то је удар на личност која у таквом односу захтева интеракцију, а не слепу послушност.
Милица и ја нисмо стигле да о истом говоримо.
„Буквар”, иако није како бих ја рекла охристовљен, садржи неке од смерница које на путу васпитања родитељима могу бити и сигурна сам да јесу од велике помоћи. С напоменом да све чему приступамо не можемо прихватити као безусловност и као универзалност, јер наш једини лек је Христос.
Моја даља размишљања иду у смеру ка замкама које нам се на том путу нуде. Без обзира на одговорност самих творитеља идеја и степена њене заводљивости, превасходна одговорност је на конзументу саме идеје који одлучује хоће ли је превести у дело.
У педагогији данашњице присутни су полурелигиозни системи који паразитирају на религиозним сферама, искључујући везу између васпитања и спасења; васпитања и преображења, али и голготе.
Пут ка хармонизацији изгледа никад лакши пружајући још једну у низу обмана, лишавајући нас тајне. Човек се опет диже „изнад Бога”, а тако му је једино загарантована – пропаст.
Блага сапуница о уређивању сваког корака док су нам власи избројане; привид моћи и самодовољности који је Бога лишио сваког чињења темељећи педагошку мисао на апсолутној хармонизацији духа рукама човека.
Педагогија којој су уста пуна Христа, а којем се жели умаћи кроз технике полурелигиозности јесте оно на шта бисмо као родитељи свакако морали обратити пажњу.
Ово је, онако – запис у грубом.
О свему сигурна сам да би се имало још шта рећи и сигурно је да ћу имати и сама кроз даљу жељу да своје знање у оквиру исте теме надограђујем.
Ја „Буквар” као књигу родитељства препоручујем родитељима, не одбацујући га наравно у потпуности. Била сам слободна да своју мисао проширим, раздвајајући жито од кукоља и трагајући по слободној вољи, али никако не искључујући поуздање које Парк мапом не може објаснити, јер Христос је изнад сваке световне науке.
Закључила бих ово кратко излагање оним што је епископ Јован Пурић изрекао:
„Спасење и обожење свега и свих у Христу – јесте оно што је, у свакој епохи историје, ослобађало педагогију Цркве од подређености и робовања било ком овосветовном педагошком критеријуму и начелу.”
И уједно позвала све да дају коментар на тему – посебно оне који су пратили рад ауторке „Породичног буквара” Милице Новковић, а свакако и саму Милицу, њене сараднике уколико то буду желели – јер места тајном дијалогу на овом свету, барем у овој области, нема.
Све друго ионако ће бити јавно, када стасамо да то исто поднесемо.
Аутор: Николина Божић
Коментари