Деца су највеће богатство – разговор с Радмилом Грујић

Наша саговорница је Радмила Грујић, сарадница часописа Православни мисионар, у коме има сталну рубрику „Вишедетне породице”. Она је вероучитељица у пензији. Уместо да се одмара, још увек ради пуном паром. Питамо је: Колико дуго пишете? Са колико породица сте до сада разговарали? Шта се подразумева под појмом „вишедетне”? Да ли су то породице с троје или четворо и више деце?

 

– За Православни мисионар пишем десет година, а за рубрику „Вишедетне породице” седам година, од када је она и установљена, с благословом главног и одговорног уредника, презвитера Оливера Суботића. С обзиром на то да он излази двомесечно, урадила сам 40 интервјуа, а 41. је у току. Четворо деце је права репродукција, јер тако родитељи удвостручавају таланте, а двоје деце је само проста репродукција. Мада, и троје деце је показатељ да су родитељи спремни за вишедетство, али код њих најчешће постоји неки објективни разлог.

Зашто је важно да се пише о таквим породицама?

– Важно је да народ чује да и данас постоје такве породице, да оне нису заостале, као што нам је наметнуто да тако размишљамо, да оне нису сиромашне него богате, и најбогатије, да је међу њима највећи број интелектуалаца, освешћених и православно просвећених, да је то оно за чим чезне душа сваког човека и да је у томе велика и истинска радост, јер не приносимо Богу узалудне жртве него тим жртвама показујемо своју искрену љубав према Богу и својим ближњима, да је у томе смисао речи „љубав” и објашњење јеванђељских речи „Бог је љубав”.

 

 

Обично се каже „вишедетне” породице, а може се чути и „многодетне”. Да ли бисте направили разлику између те две речи?

– Постоји разлика. На то су ми скренули пажњу многи читаоци Православног мисионара али и сâме породице о којима сам писала. Они који сматрају да је деце много, изражавају се термином „многодетна”, а они који сматрају да деце никад није много, што је права истина, користе термин „вишедетна” и смета им кад чују термин „многодетна”. А да ли је ико икад назвао породицу с једним или двоје деце „малодетном”? Није. Зашто? Да ли је то у реду?

Да ли пишете искључиво о породицама верујућих, активних чланова Цркве, или уопште о породицама са више деце?

– Само о верујућим и црквеним породицама, које имају препоруку и благослов свог надлежног свештеника, јер такве породице својим животом сведоче своју живу веру.

Има ли нешто што би се могло рећи да је заједничко оваквим породицама, нешто с чиме сте се сусрели у свакој од њих?

– Свима је заједничка непоколебљива вера у Бога и вера да су деца, као дарови Божији, највеће богатство. Чврсто верују да Сâм Бог, по Промислу Своме, одређује свакој породици колико ће имати деце, да ће им Он „за свака уста дати и у уста”, „да се свако дете рађа са хлебом испод мишке”. Али свесни су и да им Бог не ускраћује слободу у томе да ли ће они то прихватити или не, а такође су свесни да њихова слобода може да их доведе да почине грех чедоморства, а то је страшан грех. Да је рађање чин љубави и учествовање у стваралаштву Божијем. Они творе, заједно са Богом, они испуњавају Божју заповест „рађајте се и множите се”, дакле не Божију препоруку, него заповест. То је веома важно знати и разликовати.

 

 

Колико им вера у Бога олакшава подизање и васпитавање деце и да ли је нада у вечни живот и спасење разлог што се одлучују да имају више деце?

– Већ сам рекла да је вера основ и камен темељац њиховог живота и, наравно, помаже им у васпитавању деце, а као прави хришћани, они имају хришћанску наду у вечни живот свој и своје деце. Али, да ли ће се спасти рађањем, то увек остављају Богу. Сматрају да треба да чине оно што стоји до њих, и то на најбољи начин, а све остало ће Господ надоместити, па тако и спасење.

Држава минималним новчаним средствима помаже породицама, и то до четворо деце, а осталу децу занемарује. Та средства не задовољавају потребе вишечланог домаћинства. Да ли им помаже Црква и црквене заједнице?

– Основни проблем у Србији јесте „бела куга”, алармантно смањење наталитета и повећање морталитета (смртности). Та чињеница показује да Република Србија деценијама уназад има негативан став према вишедетности. Зашто? На то питање политичка власт избегава да одговори, а пропагира да се бори за просперитет и добро народа, и уместо да подстиче рађање и умножавање народа, власт подстиче слободу вршења чедоморства, било абортусима било средствима против зачећа, која су доступна младим, здравим и репродуктивним људима на јавним местима као што су киосци. Тиме држава потпомаже опадање становништва.

Несхватљиво је зашто се не подстиче рађање природним путем, већ се финансијски подржава рађање вантелесном оплодњом. Када би народ имао подршку државе за рађање, тада би му се променила и свест о његовом биолошком опстанку. Рађање је чин родољубља, али и богољубља. Млади људи су неискусни и држава треба да их поучава како да користе своју слободу на добро, а не како да је злоупотребљавају. И да доноси такве законе, а не да озакоњује зло, као што је абортус.

На срећу, ако Бог дâ, држава најављује спремност да у том правцу учини неке позитивне кораке и показује више разумевања према препорукама Српске Православне Цркве. Страшно је колико много има остарелих нежења и неудатих девојака! Зар је проблем наталитета нерешив? Пре свега, треба забранити абортусе. Треба само погледати како то решавају друге државе. У многима је уведено плаћање пореза за наталитет свим запосленим нежењама и породицама без деце. То је сасвим у реду, то је уједно и чин родољубља и њихов дуг према сународницима који кроз рађање доказују своје родољубље великим личним пожртвовањем.

Једину помоћ вишедетним породицама пружа Црква, кроз установу Верског добротворног старатељства (ВДС), као и верни народ у парохијским заједницама. Највећи терет, ипак, сносе деке и баке који сву пензију потроше за своје унуке, али многе вишедетне породице немају живе деке и баке.

Могу ли оба родитеља да буду запослена или, по правилу, један буде код куће с децом? Могу ли мајке које су стекле високо образовање да раде и да истовремено брину о великој породици?

– Некад је изводљиво да и мајка ради, али најчешће није. Многе високообразоване мајке, које не могу да раде, држава треба да награди за њихов богољубиви, човекољубиви и родољубиви рад, а то је рађање. Уместо тога, држава их кажњава јер рађају.

Претпостављам да, када их посетите, углавном видите позитивне стране. Да ли сте приметили или Вам је неко од родитеља искрено признао да се умори, да дође до ситуације када му се чини сувише тешко? Имају ли времена да се одморе, да остану понекад сâми са собом?

– Та „позитивност” зрачи из њих и они је не могу сакрити. То је Божија благодат на њима. Код вишедетних породица све је умножено и вишеструко: и потребе, и терет, и напор, и бол због болести деце, јер је њихов живот непрестано и несебично давање своје снаге, свог времена, безрезервно даривање себе другима, а човекове моћи су ограничене, тело је немоћно, али је зато и Бог њима ближи и помоћник у свему, и када Га призову Он никада не окасни. То их још више учвршћује у вери и нема очајавања, што је својствено неверницима.

Али, како деца одрастају, расте и родитељска снага, њихова одмена су „синови јаки”. Кажу да им није лако али не јадикују, прави су подвижници. Зато је и радост велика, особито духовна радост, која произилази из прихватања Божијих дарова, умножења љубави, великог трудољубља и одговорности, великог смирења и стрпљења, а посебно је ту делатна љубав – „све у свему”. Без ње нема праве радости.

 

 

Да ли деца у вишедетним породицама могу да имају услове живота као и остала деца? Могу ли да се баве спортом или да похађају неке ваннаставне активности?

– Родитељи се труде да омогуће својој деци све што им је потребно: да се баве спортом, уметношћу, да умножавају своје таланте. Развијају добре навике код своје деце, запошљавају их разним активностима, тако да њихова деца остварују резултате на разним пољима јер се труде и више од друге деце да оправдају поверење и оно што њихови родитељи с пожртвовањем улажу у њих.

Како се одвија њихов црквени живот? Да ли присуствују богослужењима? Да ли деца посте?

– Управо је њихов црквени живот оно што одваја ове породице од осталих вишедетних породица, атеистички усмерених. Они осећају Божије призвање, не само да присуствују него и да саучествују у богослужењима, и да поштују заповести Цркве. Јер они су свесни да је Црква велика породица срођена с Богом, а не друштвена организација. За разлику од чисто телесне породице, у којој су бројна тела врло често некрштена и неосвећена, Црква је духовна и света породица. Само у њој ове телесне породице задобијају светост, која је Богом заповеђена: „Будите свети” (1Пт 1,15-16)! Она је праобраз Небеске Цркве, освећени део на греховном земном шару, део вечности из Вечности, предукус Раја пре стварног Раја.

 

У њој је Бог глава–Ум, који указује и води на „Пут, Истину и вечни Живот” (Јн 14,6) и  који свеукупну творевину Своју усмерава ка Себи, беспочетном и вечном. У њој су крштене душе, новорођене Духом Светим – духовни очеви и духовне мајке (кумови) и духовна чеда (кумчад). Они су крштењем постали чланови нове обитељи, која „верује у васкрсење мртвих и у живот будућег века”, и која живи том и таквом вером. А само таква вера свој духовни живот храни црквеним богослужењима, надасве Светом Литургијом, која врхуни у Светом Причешћу Самим Живим Богом, крсно-васкрслим Господом Исусом Христом и Његовом божанском вечношћу. Ко се овога лишава, лишава се вечног живота, а то значи и вечне љубави из које је створен за вечност, јер Бог је сушта љубав. Ко није црквен, ограничава себе на привременост, ради које није створен, и окива себе греховношћу света који сав „у злу лежи”. Они су спознали и искусили кроз црквена богослужења да без Цркве нема спасења.

 

Да ли је нека од вишедетних мајки дошла у искушење да учини абортус? Посебно ако су јој се рађала болесна деца или због материјалне оскудице?

 

– Ниједна вишедетна породица ми није рекла да је дошла у такво искушење осим самохране мајке Николине с деветоро деце, која ми није навела материјалне разлоге, него је разлог била прељуба њеног мужа који је притом и физички злостављао и њу и њихову децу. У шестој трудноћи дошла је у такво искушење и то нам је признала: „Нажалост јесам, хтела сам шесто дете да абортирам, али Бог ми није дао. Кад сам већ заказала, те ноћи сањам мало дете како плаче и каже ми: ’Мајка, немој мене бацити’. Страшно сам се потресла и одлучила – родићу”.

Трпела је таквог мужа и рађала свако зачето дете, и најзад је морала да га напусти да би спасла себе и децу. И поред свега тога, она га је на неки начин оправдавала и захтевала од деце да га поштују као оца. Навешћу њене речи: „Тешко ми је да говорим своју истину, јер је веома горка. Тешко ми је да говорим ружно о мужу, јер је он отац моје деветоро деце”. Препоруку за ову мајку дао ми је старешина цркве Свете Петке у Сурчину, који јој помаже и усрдно се брине о њој и њеној деци и чије име морам да споменем – отац Слободан Радојчић.

 

 

Пошто је Ваша рубрика добила прилично простора у Православном мисионару, да ли то значи да су и те породице својеврсни мисионари? Ова рубрика има за циљ да охрабри супружнике и младе људе који се тек спремају за брак да се одлуче за рађање више деце. Да ли знате да се код некога испунила ова мисија?

– Они су прави мисионари који својим животом и делом потврђују своје речи, а тиме упућују поруке и осталим породицама да их охрабре и подстакну на благослов који су добили ступивши у брак. Има доста примера да њихова мисија остварује позитивне резултате.

Шта најчешће наводе као разлог пристанка да о њима пишете?

– Управо то: одазвали смо се Вашем позиву за разговор највише зато што нас дубоко погађа стање наталитета у Србији, због жеље да се шири мисија о вишедетним породицама и да се многи брачни парови охрабре за рађање. Деца из таквих породица најчешће следе пример својих родитеља и она такође стварају своје вишедетне породице, јер то сматрају нормалним, а имају искуство које су стекли одрастањем и васпитањем од својих родитеља.

Да ли су вам неке породице признале да су, поучене примером неке вишедетне породице, и саме се одважиле на треће и четврто дете?

– Да, што је веома охрабрујуће и показује успешну мисију вишедетних породица. Не сакривају се од јавности, не окрећу своје погледе на другу страну него гледају с љубављу на друге којима треба подстрек и подршка а, пре свега, битно је истицање и ширење Православља као правоживља, што подразумева рађање.

А да ли су Вас неке породице одбиле?

– Да, било је и таквих. Али ја и њих разумем. Мада их обавезно упитам: чега се плаше они који се само живог Бога плаше? Да ће имати неких непријатности и искушења на које нису спремни? Они не сматрају да је сâм интервју непријатност него нешто што би уследило после тога. А многи од њих су добили благослов од свог парохијског свештеника или духовника, чак и препоруку. Али, таква је њихова воља и треба је поштовати.

Шта Вама лично значе посете таквим породицама и писање о њима?

– Много ми значи. Они на мене преносе своју радост, благодат се осећа у свакој од њих. Они ме подмлађују, нарочито деца, анђели. Ту су деца много боља и послушнија. Старија деца воде бригу о млађој и код њих се веома рано развија осећај одговорности према млађој браћи и сестрама. С тим породицама сам и даље у контакту, зовемо једни друге, питамо за здравље и за новости. Након годину-две они ми јаве радосне вести да им се родило још једно дете, чак и близанци. То је за мене посао који ме испуњава у пензионерским данима, заправо га и не доживљавам као посао него више као сусретање у духовној радости и преношење благодатних енергија. Свака од тих породица је посебна, и свака је једнако благодатна. Сви ми који пишемо за Православни мисионар чинимо то добровољно и, нека ми буде опроштено што ћу да нас похвалим, 2016. године нас је обрадовала подршка Патријарха Иринеја, сви смо добили на дар велику Библију с посветом Његове Светости за наш добротворни рад. А ово је за мене много више од добротворног рада – љубав на делу.

Имате ли још нешто да додате?

– Не смемо заборављати речи свима нам драгог Патријарха Павла, него их увек истицати, речи које треба да важе за сваког хришћанина, а то вишедетне породице сведоче својим животом: „Будимо људи… Човек мора да зна циљ и смисао живота. То је најважније… Господ Исус нас опомиње да је смисао нашег живота светост. Свети живот по вери светој православној… Величина жене, као личности, огледа се у рађању и служењу, баш као код Богородице”. Такође и речи Св. Порфирија Кавсокаливита: „Ја се не молим Богу да ми буде добро него да ја будем добар”.

 

Хвала Вам од срца!

 

Разговор водила: Данијела Поповић