Средином деведесетих моју пажњу је привукао и потресао један, благо речено, чудни догађај. У новинама сам прочитао да у једној од аустралијских пустиња живи мушкарац који је као циљ свог живота поставио ништа друго него да лишава невиности што је могуће већи број девојака. То да неки луд човек изфантазира да себе окити таквим „трофејима“ можда и није толико изненађујуће; међутим, поражавајућа чињеница је то да су тог човека схватили озбиљно! Стотине девојака из Европе и Америке, чувши за „пустињака“ похитале су, не жалећи труда, на други крај света да би се „ослободиле“ своје девствености на такав ексцентричан начин.
Нисам био толико потресен чак и када сам чуо за самоубиство чланова секте Џима Џонса. И заиста, горепоменути случај је такво исто својеврсно „групно самоубиство“. Апсурдност ове вести је потпуно превазилазила све што сам имао прилике да чујем било када раније.
Моја недоумица се разјаснила кроз неколико дана, када сам изненада схватио да те девојке, у тренутку када су одлазиле ка Аустралији, фактички већ више нису биле истинске девственице у духовном смислу те речи. Њихова невиност била је само соматска или биолошка – то јест непотпуна, јер није била спојена са макар најмањим осећањем стида, осећањем непорочности своје душе и тела. Венац телесне невиности, њен оклоп и необорива стена јесте душевна невиност, душевна девственост.
Ово видимо из чињенице да се једино за људе користи реч „девство“ управо зато што они имају разумну душу, саздану по образу и подобију Божијем. Када се ради о животињама, не наилазимо на тај термин иако се, наравно, и код њих може говорити о првим односим спаривања.
Ми не знамо када су те девојке биле лишене девствености. Можда ни оне саме не би могле тачно да одреде тај тренутак. Девственост је код њих нестајала као вода, која кап по кап цури кроз пукотину суда; када су гледале филмове са којима су их упознавали од најранијег детињства; или су листале женске часописе типа „Браво“ и „Космополитен“ и хиљаде других, њима сличних; или када су се у њиховом присуству понављале двосмислене шале које су код њих изазивале на почетку стидљиво руменило и ћутљиву збуњеност.
А можда је девственост уништена непристојним додирима, блудним помислима које су мало-помало преузеле власт над њиховим умом? Или ко зна каквим изопаченостима које пролазна мода и неуморни психолози препоручују за очување (тобож!) девствености и превенције полно преносивих болести.
Важније је то да се на крају крајева сасуд њихове душе показао као одавно опустошен и да им чак ни на ум није долазила мисао да је телесна девственост суштински важна за почетак брачног живота, па и за постојање саме породице. Девственост је такав дар принесен супругу који више од свега има моћ да сачува породицу и постане залог срећног живота брачног пара.
Невиност представља највећи животни ресурс детета
Не бисмо почели да говоримо о сличним стварима, тако непријатним за чути и тешким за душу да се потпуно отворено у последње време није показало у коликој мери нашој деци прети опасност од губитка невиности. Можда је то данас један од највећих проблема света у коме живимо и из кога истиче мноштво других. Деци се краде детињство још пре него што она успеју да му се обрадују, пре него што могу да се утврде у добру и истини. За мноштво одраслих, огрезлих у битисању испуњеном нечистотом и грехом то нема никакав значај. Међутим, невиност представља највећи животни ресурс за дете, па и за човека уопште.
Невиношћу се храни лепота детета, невиност се одражава у дечијим очима испуњеним живота, очима које гледају на свет са чистотом и задивљеношћу. Из ње проистиче и смелост да се иде у сусрет животу, сведочи истина и бори за њу. Невиност је материјал из кога се и на коме се гради наше достојанство, она представља унутрашњу силу која покреће свако добро дело у овом свету.
Невиност је оно што осењује ваздух ума на који силази светлост знања, благодат Духа Светога јер њоме (невиношћу) човек постаје сличан анђелима.
Прибегавам метафорама јер се на други начин једва може описати богатство и лепота те огромне ризнице душе коју човек добија на рођењу. Ако пак почнемо да размишљамо и логички, јасно је да невиност представља гаранцију за јачи имунитет и за способност ума да дубље мисли, за само васпитање – све то јер се невиношћу условљава унутрашњи свет са којим је све повезано.
Но без обзира што невиност има тако огроман значај, код нас све мање пажње се обраћа према заштити и неговању чистоте код деце. Уместо тога, ми се бринемо о свему другом, често до границе фанатизма: на време их вакцинишемо чак и ако смо чули да вакцине у неким случајевима могу да представљају опасност за њихово здравље, дајемо им јаке антибиотике чак и уз ризик да им нанесемо непоправљиви удар за њихов имунитет; купујемо им одећу, ствари, сладости и сва мала задовољства са мишљу – „да имају све што ми нисмо имали“ – ове речи се као певушење могу чути у устима генерација које су живеле за време комуниста.
Не бранимо им да гледају телевизију, штавише, договарамо се са њима које ће програме гледати. Без компјутера их већ никако не можеш оставити, он се чак и у школи тражи, и сада им чак не можеш одрећи ни видео игрице од којих можеш са ума да сиђеш! За школу им купујемо најмодернији мобилни телефон, а ако имамо могућности онда и смарт телефон са интернетом.
А ко од нас мисли о невиности деце? Ко од нас жртвује макар два динара или два сата времена месечно за заштиту невиности малишана који сами себе не знају да одбране, па не знају уопште како и због чега то радити? Раније су родитељи давали свој живот да би сачували чистоту деце и невиност девојчица. Данас у најбољем случају излажемо ризику своје здравље налазећи се у непрестаном стресу јер покушавамо да својим синовима и кћерима обезбедимо највиши животни стандард, каријеру и будућност.
Међутим, каква будућност очекује децу која се лишавају невиности још пре краја гимназије и средње школе? Када им је поглед изгубљен, ум усмерен на свакојаке нездраве жеље, када су већ оскврнили своја тела и душе и више не желе да формирају породицу и рађају децу, када више не верују да постоји љубав?
Хајде да сви макар мало учествујемо у спасењу невиности наше деце
Сваки родитељ осећа трепет када његово дете први пут креће у школу. Радујеш се што ето, сада и он прелази школски праг. И то је нормално. Али ево шта чујем од својих пријатеља: већ у првом разреду деца од својих вршњака, са којима се друже у школи уче да што је могуће чешће изговарају реч „секс“ (школа је у центру Букурешта). Други пријатељ ми говори да је његов малишан у другом разреду са запрепашћеношћу присуствовао сцени када се девојчица из његовог разреда на рекреативној настави скинула да би „водила љубав“ са другим дечаком. Она га је чак и јурила, јер се малишан, када је видео, уплашио и почео да бежи. На крају се девојчица зауставила на следећем: замолила је своју другарицу да је слика голу и затим поклонила фотографију поменутом дечаку.
У сусрету са читаоцима у једном од градова у самом срцу Буковине, том заиста бајковитом крају, чуо сам да су тамо малишани зависни од компјутерских игрица и да гледају порно филмове већ од петог разреда. Слично су ми говорили и у једној од најбољих школа у престоници.
Такође су нам познати и апели мајки чије ћерке у средњим школама као што је „Дину Липати“ у Букурешту у правом смислу те речи покушавају сексуално да искористе вршњаци. У ходницама школе деца се баве гледањем порнографских филмова на таблетима, а тоалети у многим румунским школама су постали гори од пређашњих домова толеранције где су се ипак поштовали закони природе у вези са телесним сједињавањем између мушкарца и жене.
Зар ми не знамо за ово? Или смо се већ помирили са мишљу да не можемо ништа да урадимо и да нам остаје само једно – да са ужасом присуствујемо док нам отимају душе наше деце и уништавају им живот?! Да ли смо урадили макар нешто да бисмо се супротставили ономе што се неумитно надвија над нама? Зар смо једино у стању да предлажемо нашој деци „све оно што ми сами нисмо имали“? Јер иако смо и ми живели „у комунизму“ ништа од ових гадости није оскрнавило наше детињство!
Почињемо црквену годину са овим размишљањима, проникнутим огромним душевним болом – коју деле, уверени смо, многи родитељи, да бисмо вас позвали: хајде да објавимо и сви ми, који чинимо Православну Породицу, да је ово Година борбе за заштиту невиности наше деце. И не само да објавимо, већ да се и прикључимо овој борби у великом броју.
Очекујемо дакле на адресу електронске поште ваше предлоге и пројекте у којима бисмо могли сви заједно да радимо – и да сваки дан макар мало учествујемо у заштити невиности наше деце. На крају крајева, родитељи заједно са бакама и декама још увек чине већину у нашој земљи и једино нам хаос, који се посебно шири помоћу медија, сугерише осећање беспомоћности: ето, „не може ништа више да се уради“. Чак ако бисмо макар неколико часова месечно лишили себе те лажљиве медијске сирене добили бисмо много више – у најмању руку, храброст и наду да се све још може изменити!
Чим је Бог Који у Својим рукама држи цео свет, Сам послао Сина Свог да жртвује Себе из љубави према човеку, значи да можемо бити уверени да ће нам Он помоћи да учинимо нешто за своју децу и за свет у коме живимо.
Аутор: Вирџил Георгију
Превод: Станоје Станковић
Извор: Православие.ру
Коментари