У Кишињеву, главном граду Молдавије, средином септембра одржан је 12. по реду Светски конгрес породица, коме је први пут присуствовала и наша организација. Имали смо част да се наша представница обрати овом важном скупу и представи рад удружења „Православни родитељ”.
Преносимо њене утиске и кратак извештај о Конгресу.
***
***
Домаћин 12. Светског конгреса породица била је Молдавија, а читав догађај организован је на заиста високом нивоу, под покровитељством председника Молдавије Игора Додона и добротворне организације његове супруге Галине Додон.
Конгрес је окупио представнике бројних грађанских и верских организација широм света, уједињених у борби за очување природне породице, природног брака и права родитеља да васпитавају децу у складу са својим верским и филозофским уверењима, које је загарантовано повељама Уједињених нација.
Имала сам част да се обратим Конгресу и представим рад удружења „Православни родитељ”, и упознам присутне с највећим изазовима везаним за породицу с којима се Србија данас суочава. Ми јесмо мала земља и немамо вишедеценијску традицију такозваних „пролајф” удружења као поједине земље, али се ипак боримо и успевамо да нешто постигнемо.
У свом обраћању сам са задовољством навела неколико победа које су породична удружења у Србији остварила у претходном периоду: спречавање увођења родне идеологије у законодавство Републике Србије, кроз Предлог закона о родној равноправности, и то у два наврата (2015. и 2018), као и сложно противљење увођењу „образовних пакета” 2017. године, када су се родитељи широм Србије ујединили и спречили уплив родне идеологије у вртиће и основне и средње школе.
Морам да напоменем да сам том приликом цитирала једну од најважнијих реченица из „образовног пакета”, која је присутне заиста оставила без текста – реч је, наиме, о реченици „Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друштву.”
Поменула сам и кампање које смо покренули, као што су „Трудна си – већ си мајка”, где покривамо тему намерних прекида трудноће, и „Жене говоре у своје име”, осмишљену као место где породичне, православне жене могу да искажу свој став о питањима која их се најближе дотичу – брак, гајење и васпитање деце, абортус, контрацепција, школство, медији – и који се разликује од онога што нам се најчешће намеће у медијима и јавности.
Из Молдавије сам понела мноштво дивних утисака, али се један ипак издваја. Наиме, верујем да је свако од нас више пута чуо, а можда и сам изговорио реченицу попут „Шта ми ту можемо?” или „Све ће то свакако доћи и код нас”, кад год би се повео разговор о увођењу неке нове „цивилизацијске тековине” са Запада, и често чујемо како у много чему „каснимо” за остатком света. Међутим, овај конгрес ми је само додатно учврстио уверење да уопште није тако.
Проблем је заправо у нашем виђењу нас самих. Уместо да размишљамо само о томе колико каскамо за другим државама у погледу привредног развоја и висине просечне зараде, треба да се усредсредимо на оно у чему смо ми и даље испред тзв. развијених земаља.
Ми заправо имамо велику милост Божју што нам деца већ деценијама нису загађена западњачким моделом сексуалног образовања и што не морамо да се боримо за укидање неких „тековина”, као што су истополни бракови, еутаназија и све већа ограничења слободе говора, већ смо и даље у позицији да те ствари спречимо или предупредимо – нпр. тако што ћемо осмислити програм правог сексуалног образовања који деци неће само пласирати мантру да треба да „користе заштиту” и да је у полним односима „све у реду докле год су особе добровољно пристале на то” већ им пружити праве и истините информације о полности, браку и породици, и који ће промовисати породичне вредности, потрагу за партнером за цео живот (а не „комбинације за једну ноћ”) и верност – јер су то вредности које воде истинској срећи.
Немамо, дакле, разлога да очајавамо нити изговора да ништа не радимо. На Западу, где све ово већ увелико постоји, и те како има људи који се и даље боре за праве породичне вредности, иако су свесни да се супротстављају моћном лобију. Кад они не одустају у таквим условима, онда и ми можемо да се боримо да спречимо увођење свих тих погубних ствари и пракси.
Притом, наша највећа предност јесте то што смо православни народ у православној земљи, и што знамо да је богоугодан сваки наш труд усмерен ка очувању породице, стога се молимо да нам у овој борби помогну наши светитељи и оснивачи наше свете Цркве и наше државе – Св. Симеон Мироточиви, Свети Сава, Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, и наше преподобне мати Анастасија, Параскева, Екатерина и Ангелина.
Марија Стајић
Коментари