Погледајте видео и послушајте говор представнице нашег удружења „Православни родитељ” у Народној скупштини.
У питању је био округли сто посвећен државној Стратегији за подстицање рађања који је организовао Српски покрет Двери, а присутни су били представници бројних и различитих удружења која се баве темом рађања, мајчинства и породице.
Наш предлог мере за подстицање рађања састоји се у увођењу школског предмета под називом Образовање за брак и породицу кроз који ће се млади људи учити знањима, вештинама и примерима добре праксе (примерима срећне породице) како би имали оно што је потребно за започињање смислених и озбиљних емотивних веза које воде браку, као и оно што је потребно да би срећан брак и породицу засновали и одржали на дуге стазе.
Погледајте дубље објашњење због чега настојимо на овом нашем предлогу.
Редакција сајта Православни родитељ
Без срећне породице и срећних жена не може доћи до пораста рађања
Када се говори о подстицању рађања овим или оним мерама, често се изгуби из вида да рађање није исто што и, рецимо, екологија. Основна специфичност је што рађање зависи не од неких неживих фактора већ од живих личности – и то превасходно од личности жене.
Док држава не обрати пажњу на то шта жене заиста желе и не предузме мере у том правцу, ниједна стратегија подстицања рађања неће се помаћи даље од папира.
Постоје две веома добре вести за нас када је подстицање наталитета у питању.
Прво, истраживања показују да жене у Србији желе да имају више деце него што реално имају (извор ОВДЕ и ОВДЕ).
Друго, истраживања су такође показала да већина жена горко жали због учињеног абортуса (извор: анкета CNN-a).
Поставља се питање – ако су оваква истраживања тачна, како је могуће да је проблем наталитета и даље овако велики? Одговор се крије у дубљем посматрању разлога који стоји иза једне или друге одлуке.
Први податак нам говори да женама недостаје нешто важно због чега се боје да рађају више деце иако би желеле, а други да се ретко која жена одлучује на абортус из хира или каприца и да до такве тешке и горке одлуке у највећем броју случајева доводе озбиљни објективни, али и незанемарљиви психолошки разлози. У САД се о абортусу говори као о праву жене на „избор”. Међутим, већина жена које су учиниле абортус говоре једну карактеристичну реченицу: да им се у том тренутку чинило да нису имале другог избора, што значи да су психолошки разлози можда чак и озбиљнији него они објективни.
Ако већ имамо жене које желе још деце, онда им морамо омогућити да ту жељену децу роде, стога је потребно да се озбиљно позабавимо како објективним тако и психолошким разлозима због којих се жене задржавају на једном или два детета.
Шта то жене заиста желе? Одговор на то питање такође сазнајемо из истраживања, али и од психолога и психолошких саветника који раде предабортивне консултације и брачна саветовања.
Главни разлози које удате жене истичу када је у питању дилема о рађању још једног детета јесу:
1) финансијски разлози – економска несигурност, несталан посао;
2) недовољна подршка у самој личности мужа – у смислу помоћи око већег броја мале деце, кућних послова; жене често кажу да имају утисак да им муж због своје незрелости већ јесте једно од деце и да оне морају о свему да брину и да носе терет свакодневице.
Главни разлози које неудате жене истичу јесу:
3) недостатак подршке околине и друштва
4) несигурност у емотивну везу са оцем детета или пак напуштање од стране самог мушкарца када сазна да је девојка трудна – другим речима, свеукупна психолошка и емотивна несигурност, доживљај напуштености, беспомоћности и безизлазности ситуације;
5) бојазан да неће остварити своје друге потенцијале (нпр. да заврши жељени факултет);
6) бојазан да ће непланирана трудноћа на лош начин изменити већ формирани животни план што изазива страх од неизвесне будућности.
Из свега овога видимо да се издваја кључна потреба сваке жене – потреба за сигурношћу: сигурношћу да ће бити вољена, подржавана, уважавана, цењена, да ће имати могућност да оствари све своје потенцијале због којих је створена, да ће имати ослонац у животу, трајну заједницу и узајамност, да ће имати финансијску сигурност.
На који начин држава може да помогне свакој појединачној жени из те већинске групе поменуте у истраживањима да оствари своју жељу и роди колико год деце жели?
Прво се намеће као најочигледније – финансијски подстицаји као одговор на финансијску несигурност и неизвесност због којих се одлаже одлука о рађању.
Друга мера је такође очигледна – омогућавање олакшица девојкама и женама које рађају да ускладе школовање, професионално усавршавање или обављање посла с мајчинством и бригом о деци.
Међутим, друге мере нису већ тако очигледне и о њима овом приликом желим највише да говорим.
Неопходно је утицати на друштвену климу пружањем истинитих информација и промовисањем правих друштвених вредности – аутентичних породичних вредности.
Илустроваћу то примером једног погрешног потеза у многим државама.
Школски предмети сексуалног образовања широм света заснивају се на погрешној претпоставци да ће се број абортуса смањити уколико се адолесценти и пре-адолесценти на време едукују о ризицима које носе незаштићени сексуални односи и уколико се детаљно обавесте о томе која средства контрацепције су им располагању.
Притом, када се у оквиру тог предмета говори о ризицима незаштићених сексуалних односа, превасходно се истичу полно преносиве болести и нежељена трудноћа, док се мало или нимало говори о томе како необавезни сексуални односи утичу на каснији капацитет особе за љубав и заснивање срећног брака.
Када говоре о расположивим средствима контрацепције, углавном се све своди на објашњење начина употребе, док се уопште не говори о ризицима које контрацептивна средства (посебно хормонска контрацепција) носе по здравље жене.
Када говоре о уздржању од сексуалних односа, едукатори углавном истичу да је то само једна од опција, при чему се све друге опције третирају као једнако вредне са опцијом апстиненције или чак као вредније и ефикасније.
Шта није у реду са овом идејом и због чега се број абортуса оваквом едукацијом није смањио?
Због тога што се кроз овакво образовање не говори о правом смислу сексуалности и правом контексту за такве интимне односе, а то је брак, јер тек тада сексуалност постаје саставни чинилац човекове животне среће, а не извор дубоке емотивне патње услед које особа губи веру у љубав, породицу и рађање.
Истраживања показују да промовисање контрацепције никако не доводи до смањења малолетничких трудноћа и стопе абортуса, већ управо супротно.
У истраживању под називом „Последице смањења буџетских средстава на учесталост малолетничких трудноћа”[1] из јула 2017. године, аутори су обрадили податке из 149 општина у Британији у периоду 2009–2014. и закључили да је смањење средстава намењених сексуалном образовању у ком је нагласак био на контрацепцији заправо довело до пада броја малолетничких трудноћа. Број малолетничких трудноћа у Енглеској између 2008. и 2013. смањен је за 42,6% и спустио се на најнижи ниво од 1969. године и то највише у оним деловима где је буџет за секуларно сексуално образовање највише и смањен.
До 1999. године Британија је иза себе имала три деценије сексуалног образовања и једну од највиших стопа малолетничких трудноћа у Европи. Влада је локалним самоуправама давала десетине милиона фунти за сексуално образовање, промоцију тзв. „безбедног секса” и повећање доступности контрацепције и абортивне пилуле „јутро после”. Аутори истраживања кажу да се услед веће доступности контрацепције заправо повећава ризик да ће тинејџери или раније ступити у сексуалне односе или да ће их много чешће имати.
Аутори закључују: „Огроман број истраживања указује на то да су програми који подстичу употребу контрацептива код тинејџера у најбољем случају неефикасни, а у најгорем контрапродуктивни.” Још један пример су програми бесплатне поделе кондома у америчким средњим школама 1990-их година који су довели до повећања адолесцентских трудноћа.[2]
Друго истраживање показује огромну штетност хормонске контрацепције по психофизичко здравље жена. Реч је о студији објављеној у новембру 2017. године под називом „Повезаност хормонске контрацепције с покушајима самоубиства и самоубиствима”.[3] Спровели су је дански истраживачи између 1996. и 2013. године на огромном узорку: скоро пола милиона жена које су пратили 8,3 године. Пратили су употребу четири врсте хормонске контрацепције и закључили да је употреба контрацептивног фластера повезана с највећим порастом броја самоубистава и покушаја самоубистава. Затим следе интраутерина средства (хормонска спирала), вагинални прстен и орални контрацептиви (пилуле).
Аутори закључују да су адолесценткиње, у поређењу са одраслим женама, много подложније дејству хормонске контрацепције и ризику да ће учинити први покушај самоубиства, као и да хормонска контрацепција појачава утицаје свих додатних фактора који изазивају поремећаје понашања.
Истина је, ма колико гласно многе антипородичне и женске организације тврдиле супротно, да необавезни сексуални однос изван сигурне заједнице брачне љубави увек за собом носи погубне последице по жену које се не своде „само” на непланирану трудноћу.
Истина је да сексуалност увек има свој повезујући смисао између двоје људи чак иако то двоје људи убеђује себе да је то било нешто неважно и само ради телесног задовољства. Истина је да кидање тако створених невидљивих душевних веза наноси особама дуготрајну патњу и психолошке проблеме, оштећује њихову способност и спремност за љубав, а неретко доводи и до проблема различитих зависности.
Још једна кључна истина јесте да се сексуалним односом добијају бебе, те тако он има свој прокреативни смисао, стога двоје људи који се одлучују на однос морају знати да их тај однос у том тренутку заувек може учинити родитељима.
Чак иако дете абортирају, то неће променити чињеницу да је дете заиста постојало и да су они заиста постали отац и мајка. Иако потиснута, та чињеница оставља дубок траг на њиховим душама и на њиховом даљем односу. У то се може уверити свака жена и сваки мушкарац који су донели одлуку да абортирају дете.
Програми сексуалног образовања само нормализују сексуалне односе међу тинејџерима, а притом чак или не помињу могућност уздржања до брака или је, као што рекосмо, помињу само као једну од многих једнако или чак мање валидних опција.
Оно што се кроз овакво сексуално образовање имплицитно намеће тинејџерима као мисао јесте да чим се о сексу толико и свуда прича, па чак и у школи у оквиру школског предмета (о хиперсексуализованом друштву и медијским садржајима да и не говоримо), то мора да значи да већина њихових вршњака упражњава сексуалне односе и да се сексуални односи у њиховом животном добу и њиховим везама подразумевају.
Пошто нико од тинејџера не жели да буде аутсајдер и да се разликује од своје вршњачке заједнице, ствара се притисак на тинејџере да у својим везама морају практиковати сексуалне односе.
На тај начин створена је такозвана „хук-ап” култура, тј. култура необавезног секса без емотивног везивања, где се девојке осећају примораним да пристану на сексуалне односе како би задржале момка или да би уопште имале икакву везу.
Због тога је последица таквог образовања управо повећан ризик од ванбрачне адолесцентске трудноће, полно преносивих болести и каснијег стеченог стерилитета.
Образовање за брак и породицу
Наш предлог мере за подстицање рађања јесте увођење школског предмета под називом „Образовање за брак и породицу” чији ће један део садржати овакве истините информације о стварном значају и утицају полног односа на живот и душе девојака и младића, жена и мушкараца. Кроз овај предмет потребно је ставити акценат на потрагу за животним сапутником, тј. промовисати ступање у везе које воде ка браку, за разлику од тзв. комбинација за једну ноћ које, између осталог, доводе и до нежељене трудноће.
Други део овог предмета и промотивне активности државе у том правцу треба да се односе на исто тако истините информације о браку и породици.
Није довољно промовисати брачне и породичне вредности саме по себи, јер већина садашњих младих и оних који ће ускоро бити млади увелико расту у несрећним и нефункционалним породицама, а наше генерације живе у несрећним, нефункционалним браковима и ванбрачним везама. У крајњој линији, стопа развода у Србији говори нам да људи више не верују да своју срећу могу остварити кроз брак и породицу. Ако и имају трунчицу вере, не знају како да остваре трајну везу, не знају где греше.
Ту ступа на сцену подршка државе – предмети у школама и промотивне друштвене активности државе треба да буду усмерене на истицање специфичних знања, вештина и примера добре праксе (примера срећних бракова и функционалних срећних породица) који су неопходни да би већина мушкараца и жена, без обзира на године повратила веру у то да је могуће имати срећан брак и срећну породицу и стекла неопходна знања и вештине који ће им то омогућити.
Јер ако младима кажете да је „брак најбољи оквир за рађање деце”, а не кажете им какве емотивне везе и какво понашање у тим везама воде ка срећном браку, какве вештине су им потребне да би такав срећан брак засновали и одржали на дуге стазе – то ће остати само бајколика прича традиционалних „матораца”. Они и сами виде да њихови родитељи не живе у срећном браку, и сами се у сопственој породици осећају као усамљени подстанари.
Нама, нашим младима и нашем друштву не треба едукација о људским правима нити о правима жена, већ је нашим женама и мушкарцима, девојкама и младићима потребна искрена и истинита подршка на путу ка брачној срећи. Потребно им је да чују истину да су љубав, брак, сексуалност и рађање нераскидиви и међусобно неодвојиви састојци њихове среће, а да су необавезни секс, неозбиљно забављање (тј. везе које не воде озбиљном упознавању и везивању), као и абортуси, оно што их одваја од њихове среће.
Потребан нам је, дакле, школски предмет под називом „Образовање за брак и породицу” кроз који ће млади учити не само о значају трајне заједнице с једном особом већ и о томе како да остваре здрав, срећан и трајан брак.
То је оно чему тежимо ми из удружења „Православни родитељ” – да свој деци и младима пружимо истините информације о љубави, срећи, сексуалности и рађању.
На нашем форуму православних родитеља окупљено је скоро 300 православних породица из Србије и расејања. Већина тих породица има или жели да има бар троје и више деце.
То нам говори да ми, православни супружници, поседујемо истинито знање о овоме о чему данас разговарамо и да из сопственог искуства знамо да рађање и одгајање деце за нас представља саставни део наше животне среће.
Хвала вам на пажњи.
[1] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0167629617304551
[2]а) https://www.nationalreview.com/2017/06/study-cut-contraception-programs-decrease-teen-pregnancy-abortion/
[3] https://ajp.psychiatryonline.org/doi/10.1176/appi.ajp.2017.17060616
Коментари