Портал „Тома“ (www.foma.ru) наставља с циклусом чланака „Нека живе“, у оквиру којег психолози говоре о женама на ивици абортуса и о реалним разлозима због којих желе да прекину трудноћу.
Преносимо разговор са Албином Алдошином, психологом из психолошког саветовалишта за жене у граду Шахтију, Ростовска област.
Жене на ивици абортуса
Жене које долазе на предабортивне консултације сматрају, по правилу, да су одлуку о абортусу већ донеле. Од мене хоће да што пре добију потпис, тј. потврду да су прошле разговор с психологом. У том смислу, говорећи научним језиком, такви клијенти су „немотивисани“ – долазе на консултације за које заправо нису спремни.
Затим, на питање о разлозима абортуса, скоро сто посто тих жена, не улазећи у појединости, говори о тзв. „социјалним“ разлозима. Често наводе недостатак новца и то што, на пример, „деци коју већ имам треба приуштити све само најбоље“. Ту су и разлози неразумевања у породици, недостатак подршке („Ионако све ја радим у породици, не треба ми још деце“), жеља за напредовањем у каријери, неадекватан узраст за материнство итд.
Мој задатак као психолога јесте да, пре свега, покушам да успоставим однос поверења са женом, да јој помогнем да разуме шта она заиста осећа и проживљава у том тренутку свог живота, да ослушне саму себе и да на основу тога направи сопствени избор.
Даћу вам пример који свакако није редак, али је веома упечатљив. С једном девојком успела сам да успоставим следећу врсту односа. Више се не сећам конкретних разлога који су је навели да донесе такву одлуку, али се сећам како је била задивљена када сам јој понудила стручну помоћ и рекла да бих покушала да њену ситуацију размотрим са стране.
Девојка ми је потпуно искрено и озбиљно рекла: „А шта ту има да се разматра? Сви иду на абортусе и то је то. А закон их не забрањује, професионални лекари их обављају у посебним болницама, а ја сам навикла да верујем ауторитету доктора, тим пре што је она моја добра познаница! Кад сам дошла код ње на преглед, рекла ми је: ’Све ће бити у реду!’“. Затим сам је упитала: „Реците ми, молим Вас, да ли би свакако отишли на абортус када би закон то забрањивао? Да ли бисте то можда урадили илегално, за новац?“ А она ми је одговорила: „Ма шта причате! Ја сам особа која поштује закон!“
Потом сам сазнала да јој докторица коју познаје није ништа рекла о здравственим последицама абортуса, о компликацијама које могу настати код жене као одговор на грубо мешање у складан рад организма. Просто невероватно, али та девојка се тек на нашим консултацијама по први пут запитала и о моралним аспектима тог проблема.
Мислила је да је абортус проста процедура, као, на пример, поправка зуба, можда само мало сложенија… Мислила је да је то уобичајена лекарска услуга – ако се та операција тако често ради и притом бесплатно, а закон је не забрањује – онда нема никаквих проблема!
Данас имамо парадокс да активисте покрета који се боре против абортуса оптужују да наводно плаше људе апелима да се сачувају животи нерођене деце. Међутим, у пракси видимо да бројне девојке и жене (понављам да пример који сам навела није редак) не знају да је абортус страшан корак с којег нема повратка, који угрожава њихово здравље, а некад чак и живот, и који мења њихову будућност (и после захвата, жена је и даље мајка тог детета).
Навешћу вам још један чест случај. Испред мене седи жена која већ има двоје деце. Кажем јој: „Честитам, ви сте мајка троје предивних малишана!“ Помињући имена рођене деце, почињем да јој говорим о детенцету у њеном стомаку, с којим је дошла код мене, и допуњујем свој говор карактеристикама развоја бебе у њеној фази трудноће. Њу је то толико погодило! Донекле дошавши себи, она почиње да ме убеђује да то још увек није дете, да су им на часу биологије показивали слику са стадијумима развитка ембриона, а у фази трудноће у којој се она налази – тај ембрион је просто „рибица“!
У ситуацијама нежељене трудноће, примећујем следеће – родитељи почињу да дехуманизују дете. С друге стране, мајка која је желела дете односи се према њему од самог почетка као према свом вољеном чеду, обраћа му се, разговара с њим, милује свој стомак!
Оно што веома плаши јесте потпуни недостатак жеље, неспособност човека да се загледа дубоко у своју душу, да покуша да препозна своја истинска осећања и препозна сопствени став према вештачком прекиду трудноће. Стереотип о „нормалности“ абортуса дозвољава женама да посматрају своју трудноћу просто као један од проблема, из којег се могу избавити. Ако код жене постоје неке тешкоће (без обзира на то да ли су умишљене или стварне) и ако она остане трудна, често се јавља тзв. „тунелско размишљање“. Ствара се илузија да ће се после абортуса све окончати и све доћи на своје право место… Такво размишљање онемогућава жени да самостално стекне увид у цео спектар могућности, које она заиста може искористити.
На основу искуства, могу рећи да излаз увек постоји. Избор да се сачува живот могуће је направити и у, рекло би се, критичним ситуацијама. Међутим, у таквим случајевима, жени је нужно пружити помоћ са стране, а ми, психолози, помажемо им да објективно процене сопствену животну ситуацију и да осете да имају подршку.
Једном је код мене на консултације дошла млада мајка с троје деце. За разлику од бројних других, одмах је почела да горко плаче и да се жали: „Знам да сам ја мајка и да је под мојим срцем још једно моје рођено дете. Нећу да моје дете погине, нећу да абортирам, никада то нисам радила, али немам избора!“
Испричала ми је своју животну причу. Годину дана раније, затруднела је њена млађа неудата сестра и мајка ју је послала на абортус. Међутим, сестра – моја пацијенткиња, рекла јој је: „Шта ти је! Ја имам троје деце и види колико сам срећна! Ти ћеш с децом такође бити срећна!“ Затим је сестру примила у своју породицу. Сестре су живеле сложно, смењивале се у кућним пословима и бризи о деци, а новац је доносио муж старије сестре. Сада, кад је моја пацијенткиња остала трудна с четвртим дететом, њен муж је изгубио посао и цела та велика породица нашла се у кризној ситуацији. „Немам чиме да нахраним децу!“, завршила је своју причу.
Наравно, пацијенткињу сам одмах упутила на социјалне активности нашег Центра,[1] који може реално помоћи у таквој ситуацији. Већ тог дана узела је потребне намирнице и добила новац, који је мужу био потребан да би прошао медицински преглед ради запошљавања у једном градском предузећу. Чим је та жена схватила да излаз заиста постоји, отишла је од мене с радошћу и лакоћом у души. Муж је ускоро нашао нови посао.
Испоставило се да њихова породица живи на приватном имању и да сестре могу и желе да воде домаћинство. Парохијани нашег храма поклонили су им неколико коза, што је умногоме решило проблем прехране деце – имали су домаћег млека, а то им је била подршка и у финансијском смислу. Затим су напредовали и устројили велико домаћинство. Стали су на ноге, а сада већ помажу нашим другим штићеницима, којима треба помоћ!
Та жена је без проблема родила четврто дете. А недавно – и пето. Девојчица која се родила после наших консултација сада има три године. На крштењу смо јој поклонили колица за лутке и лутку. С радошћу трчи по дворишту и свима шапатом говори: „Тише, детенце спава!“ А како су само скупо плаћене те њене речи!
Излаз је увек могуће наћи. Међутим, наравно, ту су пре свега потребни права љубав и жртва родитеља. А када родитељи жртвују нешто да би се родило дете – настаје чудо. Али нужна је и наша помоћ и подршка. Ако ћутимо, ако не пружамо реалну помоћ – какви смо ми то хришћани?
[1] Албина Алдошина је заменик директора самосталне некомерцијалне организације „Комплекс-центар социјалних иницијатива Свети праведни Јован Кронштатски“. Центар је основан по благослову епископа шахтинског и милеровског Симона и спроводи део социјалних активности Шахтинске епархије. У Центру се помоћ указује и женама у благословеном стању које се налазе у кризним ситуацијама (прим. редакције).
Разговор с још једним руским психологом о истој теми можете прочитати ОВДЕ.
Аутор: Дарја Баринова
Превод за pravoslavniroditelj.org: Т. Ћ.
Извор: www.foma.ru
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари