Дуго сам размишљала о томе како бих волела да направим овај интервју. Као родитељу двоје деце, много ми је било стало да не погрешим по питању вакцинације и то питање ми је по рођењу првог детета стварало велики немир. Читала сам текстове на интернету који су били и за и против вакцинације и налазила сам међу њима понеке неубедљиве разлоге (очигледно глупе или манипулативне), али и неке који су ми деловали као јаки аргументи за једну од одлука.
Тако сам се нашла у узнемирујућем унутрашњем конфликту који се састојао у томе да имам довољно јаке аргументе и за одлуку да вакцинишем дете, као и за одлуку да то одбијем.
Застрашивање казном од стране државе уколико не пристанем да вакцинишем дете ме је, да се благо изразим, иритирало и доводило до тога да одбацим и оне јаке аргументе који су за вакцинацију.
Сигурна сам да је већина људи која има малу децу у сличној агонији у којој сам се налазила и ја. Немамо баш поверења у државу и добронамерност њених службеника јер видимо колико корупција царује и колико ни ниво школске спреме не чини човека отпорним на то.
Зато сам искористила једну повољну околност у мом животу а то је да лично познајем др Срђу Јанковића, дечијег имунолога из «Тиршове», који се сада, како видим, често појављује у медијима на тему вакцинације.
Пошто се познајемо, искористила сам ту могућност да са њим лично водим разговор када нам се родило прво дете, да га испитам о свему што сам до тада прочитала да наводе као аргументе противници вакцинације (од живе, конзерванса, аутизма итд.), као и о многим стварима које су се мени лично јавиле као питање када је реч о дечијем имунитету (нпр. зашто се деца у вртићу тако често разбољевају; да ли ће дете које рано крене у вртић и прележи пуно болести стећи неки бољи имунитет него оно које баба чува до предшколског; од чега то све уопште зависи, итд.).
Он ми је давао детаљне одговоре, стрпљиво и поступно ме уводећи у материју о вакцинама – како оне делују, какве врсте вакцина постоје. Те информације добијене од њега послужиле су ми као база знања (да могу да распознам да ли ми неко пласира лажи) и као смерница за даље истраживање и за одлучивање о томе шта да радимо по питању сваке поједине вакцине.
Намерно наглашавам ово «сваке поједине вакцине» због тога што примећујем да је основни метод збуњивања родитеља по питању вакцинације управо тај што се све време говори о вакцинацији у категоријама «све» или «ништа». Па тако противници вакцинације кажу «све вакцине су штетне», а заговорници вакцинације «све вакцине су безбедне». Такође, генерализује се и по питању вакцинације некад и сад у смислу да се каже «та и та вакцина је 80-их година прошлог века имала висок проценат нежељених реакција» из чега се несвесно изводи закључак да та вакцина ни данас није безбедна већ је високо ризична, а нико ни реч да каже о унапређењу технологије производње вакцина. О томе ћемо детаљније говорити у наставку овог текста.
Да поменем да сам ја по струци дипломирани психолог а разлог због којег то овде истичем јесте следећи:
Као што рекох, имала сам ту повољну околност да лично познајем др Срђу, што ми је било важно и због једне психолошке ствари, а то је – ја немам поверења у нечије речи само зато што је тај неко „др, мр, спец. мед”, већ нечије стручно знање провлачим и кроз психолошки филтер – каква је у моралном смислу особа која ми то говори.
Сматрам да истину о некој теми за коју нисам стручна могу сазнати само ако укрстим нечије стручно знање с његовим личним и моралним квалитетима.
Да не познајем др Срђу и да слушам ова убеђивања о неопходности вакцинације само из уста одређених стручњака које памтим из афере у вези са свињским грипом, мислим да бих као родитељ учинила сасвим супротно од онога што они предлажу.
Такође, исти принцип укрштања нечијег стручног знања са личним квалитетима и животним ставовима применила сам и на тада најпопуларније противнике против свих вакцина – у то време су најпопуларнији били Слађана Велков и Тодор Јовановић.
Па сам тако на Фeјсбук страници Слађане Велков пронашла да она сматра да би могло настати безгрешно зачеће излагањем Сунцу (линк ОВДЕ ), а Тодор Јовановић је у једној емисији изјавио да прича са духом Николе Тесле и да пушење у неким околностима сматра здравим за плућа. Што се њихових стручних квалификација тиче, сазнала сам да је др Слађана Велков лекар опште медицине (нема специјализацију), а да је др Тодор Јовановић по струци стоматолог.
Претпоставила сам да би свако од родитеља у оваквој тегобној дилеми пожелео да има особу коју лично познаје (да зна засигурно да није корумпирани манипулатор) а која је баш те специфичне струке (дакле, да је имунолог, а не доктор опште медицине, социолог, стоматолог, психолог итд.) која нам је за тему вакцинације потребна.
Због тога сам одлучила да спроведем овај помало необичан интервју неформалније природе како бисте и ви који читате имали утисак да разговарате са пријатељем који је уз то, као што рекосмо, имунолог, и како бисте се осећали слободни да с пуним поверењем поставите питања која вас узнемиравају по питању вакцинације.
Сања Станковић, психолог
ПИТАЊА ДЕЧИЈЕМ ИМУНОЛОГУ СРЂИ ЈАНКОВИЋУ:
Извор фотографије: bebac.com
Сања: Др Срђо, ово је сигурно најдужи увод за један интервју који си до сада дао?
Др Срђа: Свакако је реч о изузетно важној теми, драга Сања. Захвалан сам ти на прилици да одговорим на питања која муче многе родитеље. Заиста – шта би могло бити важније од здравља наше деце? Расправа о делотворности и безбедности вакцина и сврсисходности вакцинисања је, према томе, расправа са највећим могућим улогом. Наравно, вакцинација не штити само децу, већ и одрасле; она подједнако штити појединца, породицу, ширу заједицу и људско друштво у целини.
Сања: Кажи ми, ти имаш децу? Да ли си их вакцинисао? Свим прописаним вакцинама по нашем календару имунизације?
Др Срђа: Да, сва моја деца примила су све вакцине у складу с календаром обавезне вакцинације у нашој земљи.
Сања: Добро, мислим да је било важно за читаоце да примете да о овој теми не говориш само као имунолог запослен у «Тиршовој» већ и као родитељ.
ВРСТЕ ВАКЦИНА: „ЖИВЕ“ И „МРТВЕ“
Сања: Кажи ми следеће: када смо давно разговарали на ову тему, рекао си ми да се вакцине деле на тзв. «живе» и «мртве» (тако сам ја ономад запамтила).
Дакле, постоје „инактивисане вакцине” – то су вакцине које садрже мртве вирусе, а неке од њих чак не садрже ни целе мртве вирусе већ само њихов омотач за који је наука утврдила да је довољан да изазове имуни одговор организма (да се створе антитела) за тај вирус.
И, постоје „атенуисане вакцине” – то су вакцине које садрже ниску концентрацију живих целих вируса, али у таквој концентрацији да успевају да изазову имуни одговор организма, али не могу изазвати и саму болест, да ли се добро сећам?
Др Срђа: Углавном да – уз неколико малих допуна. „Мртвих” вакцина (тј. оних које нису живе) има више врста. Поред инактивираних вакцина и вакцина које садрже само карактеристичне компоненте микроорганизама (а оне се и саме деле на неколико врста у зависности од примењеног технолошког поступка), постоје и вакцине које садрже једино инактивирани токсин који неки микроорганизам иначе ствара – антитоксичне вакцине. Пример за потоње су вакцине против дифтерије и тетануса. Такође бих желео да приметим да је код атенуираних вакцина реч о микроорганизмима који су добијени одређеним поступком који их је учинио „ослабљеним” (мање вирулентним, мање способним или практично неспособним да изазивају болест). Атенуиране вакцине, дакле, не садрже патогене (шкодљиве) организме, изазиваче болести, у мањој концентрацији, већ апатогене (нешкодљиве) организме који су довољно слични оним шкодљивим да имунитет против потоњих (стечен вакцинацијом, без оболевања) штити и од претходних, а тиме и од заразне болести.
Но, уопште узев, сасвим си добро сажела најважнију поделу вакцина.
Сања: Кажи ми онда, од свих вакцина које су у српском календару вакцинације – које су инактивисане, а које су са живим вирусима али атенуисане? Колико ја знам, све су садашње вакцине које наша деца у Србији добијају инактивисане, осим ММР вакцине и дозе оралне полио вакцине која се даје предшколској деци? Једино нисам сигурна каква је ситуација са Ди-Те вакцином која се прима пред школу – да ли је она инактивисана или атенуисана вакцина?
Др Срђа: Ди-Те је антитоксична вакцина против дифтерије и тетануса. То су бактеријска обољења која настају услед тога што бактерија-узрочник лучи снажан токсин, а имунски систем вакцинисаних особа ствара антитела која су у стању да овај токсин неутралишу. Дакле, вакцина Ди-Те није жива. Она се даје пред полазак у школу као ревакцина. Почетна вакцинација против дифтерије и тетануса спроводи се у првој години – такође антитоксичним вакцинама – у оквиру петовалентне вакцине, која још садржи и ацелуларну вакцину против великог кашља (то је мртва вакцина која не садржи читаву ћелију бактерије изазивача, Bordetella pertussis, већ само карактеристичне молекуле – антигене), конјуговану вакцину против бактерије Haemophilus influenzae (изазивача инфекција дисајних путева са честим и неретко тешким компликацијама; конјугована вакцина је једна врста „мртве вакцине” која такође не садржи целу бактерију, већ само комбинацију беланчевине-носача и карактеристичног молекула шећера) и инактивирану вакцину против дечје парализе (дакле, такође мртву – о вакцинацији против дечје парализе ћу више рећи нешто касније).
Није жива ни вакцина против хепатитиса Б (заразне жутице) чија се прва доза даје бебама у породилишту. Она спада у подврсту не-живих вакцина које се називају рекомбинантним. То значи да садржи само синтетички антиген и помоћне компоненте.
У нашем календару обавезне вакцинације тренутно постоје три живе вакцине: БеСеЖе, ММР и ОПВ.
Последња – жива вакцина против дечје парализе (ОПВ) – се узима орално (пије се) и даје се пред полазак у школу, дакле након што је дете већ примило више доза инактивиране вакцине против исте болести (ИПВ). Објаснићу зашто је ово важно када дођемо до питања о дечјој парализи.
Сања: Дакле, инактивисане вакцине (које садрже мртве вирусе) не могу никако изазвати ту конкретну болест код детета? И оне су заправо у веома, веома високом степену безбедне, тј. не могу довести ни до каквих озбиљних нежељених реакција осим у јако ретким случајевима имунодефицијенције или алергије на неки помоћни састојак у тој „мртвој” вакцини?
Др Срђа: Све вакцине које се примењују су у (заиста) веома, веома високом степену безбедне. Наравно, то не значи да су нежељене реакције апсолутно немогуће (оне благе су, штавише, честе), већ да су реакције које би могле да наруше здравље екстремно ретке – ређе него код практично свих лекова, укључујући и многе који се продају без рецепта.
Алергијска реакција је могућа код сваке вакцине, јер је могућа и при контакту са било којом другом супстанцом. Али теже алергијске реакције на вакцине јављају се екстремно ретко, по правилу ређе но једном на милион датих доза вакцине.
Ситуација да вакцина изазове болест са клиничком сликом која подсећа на обољење од кога вакцина штити могућа је једино код живих вакцина. Ово се догађа ретко, а и када се догоди, по правилу је клиничка слика веома блага и пролази без икаквих последица.
Међутим, за примену живих вакцина контраиндикација су обољења која подразумевају озбиљну ослабљеност имунског система (имунодефицијенције).
Од изузетне је важности нагласити да таква обољења нису контраиндикација за вакцине које нису живе.
Сања: Поново ћу те питати јер мислим да је важно, барем је мени као родитељу било битно поновити више пута – дакле, инактивисане вакцине (а то су све у српском календару вакцинације осим ове три : БеСеЖе, ММР и оралне полио вакцине тј. ОПВ), чак и кад су поливалентне (тј. истовремено се једном вакцином настоји изазвати имуни одговор тела против више болести – као што је рецимо Пентаксим) не могу дати никакве озбиљне компликације ако је дете у тренутку вакцинисања било потпуно здраво?
Др Срђа: Било би лепо рећи „никакве”, али рећи ћу уместо тога „практично никакве”. Ништа у животу, па ни у медицини, није апсолутно.
Али озбиљне компликације су толико ретке – посебно ако се упореде с ризицима заразних болести – да искрено мислим да нема разлога да се због њих оправданост вакцинације доводи у питање или да нас мори страх.
Илустрације ради, кретање с краја на крај града градским саобраћајем, вожња лифтом, и још безброј активности којих се нико од нас не прибојава нити о њима доноси „тешку одлуку” – повлаче неупоредиво већи ризик него примање вакцине.
У принципу, исправан начин старања о ризицима изискује да се ризик сваког поступка упореди са ризиком његове алтернативе.
И невакцинисање је активан избор – и то далеко ризичнији од своје алтернативе, вакцинисања. Ако тако посматрамо ствари, јасно је зашто лекари стоје иза својих препорука.
Сања: Хвала на искреном одговору. Ја ћу само прецизирати твоје речи да се под озбиљним реакцијама не мисли на развојне поремећаје (попут аутизма) нити на аутоимуне болести и слично од чега ми родитељи страхујемо када се помену „озбиљне реакције“ од вакцина. Да читаоци не стекну погрешан утисак да је уопште могуће од било које вакцине добити аутизам.
УСЛОВ ЗА ПРИМАЊЕ ВАКЦИНА – ДА ДЕТЕ БУДЕ ЗДРАВО
Сања: Осврнућу се на предуслове за примање свих вакцина – главни је да дете буде потпуно здраво, то си у неком од интервјуа које сам читала и ти сам поменуо.
Морам овом приликом да испричам и једно негативно искуство са децом и вакцинацијом које сам имала. Када сам водила своје дете пред полазак у школу да прими вакцину, дете испред нас је јако слинило и кашљало, мени као медицинском лаику је ипак било јасно да дете није потпуно здраво. Због гужве су нас у ординацију угурали заједно тако да сам видела да је педијатар то дете овлаш прегледала (које је и даље кашљало и крчало) и на моје очи проследила сестри да му се да вакцина – ММР, Ди-Те и орална полио вакцина.
Такође, ово не спада у негативно искуство али мислим да је добро да поменем – са својим другим дететом сам имала искуство да је педијатар рекла да она процењује да је дете довољно здраво да прими вакцину. Могуће је да је и било здраво. Међутим, наша родитељска процена је била да ћемо сачекати још недељу дана и тек смо онда довели дете на вакцину.
Дакле, како и сами родитељи могу да буду сигурни и да правилно процене да ли је дете потпуно здраво за примање вакцине, поред наравно и процене лекара (несавесни лекари су, ипак, из мог искуства, само ретки појединци) како се не би догодило да због тога што је дете већ под неким вирусом примило вакцину па је стога дошло до неких компликација, које се онда приписују небезбедности и штетности те вакцине?
Др Срђа: Општим педијатријским прегледом могу да се утврде стања која би представљала контраиндикацију за вакцинацију, укључујући и привремене контраиндикације (акутне болести). Може да се вакцинише и дете коме малкице цури носић или кашљуца, ако то није праћено температуром и, најважније, нема знакова поремећаја општег стања које педијатар утврђује прегледом.
Правило да се не вакцинишу акутно оболела деца је пре свега уведено из предострожности. Оно не значи да би се догодило нешто лоше – само да желимо да сведемо било какав ризик, макар био и теоријске природе, на апсолутни минимум (ето у ком контексту се ипак одважавам да користим придев „апсолутно”).
Хронична обољења нису контраиндикација за вакцинацију (осим, наравно, ако су праћена озбиљном имунодефицијенцијом, када су контраиндиковане живе вакцине).
Ипак, у акутним запаљењским погоршањима се вакцинација неким вакцинама може одложити до релативног побољшања или „мирне” фазе тока болести – о томе постоје прецизне препоруке стручних удружења.
ПОЛИВАЛЕНТНЕ ВАКЦИНЕ (ПЕНТАКСИМ и сл.)
Сања: Да поменемо још једну честу дилему коју имају родитељи а за коју сам те и ја давно испитивала: зар неће ипак малени дечији организам оптеретити те поливалентне вакцине? Јесте да су у питању мртви вируси, али ипак, зар примање вакцине која је истовремено против чак пет болести не делује као велики удар на имуни систем? Јер, сложићеш се, у реалности се не дешава да неко оболи од пет различитих вируса у исто време?
Др Срђа: Не, нема разлога да помислимо да ће давање више вакцина истовремено преоптеретити имунски систем.
Природна улога овог система је да истовремено препознаје стотине хиљада антигена и „памти” оне које открије као претњу.
Штавише, поливалентне вакцине штеде имунски систем, јер се једним истим чином стимулисања остварује заштита од више обољења (додуше, и иначе је реч о веома благој стимулацији у поређењу са оном коју изазивају патогени микроорганизми).
Такође ваља додати да су данас вакцине већином плод савремене технологије, да су боље пречишћене него пре неколико деценија, и да садрже мањи укупан број антигена него некада, чак и када су комбиноване.
У предности поливалентих вакцина спадају и мањи број убода (што са становишта детета није нимало занемарљиво) и брже стицање заштите.
ПОМОЋНИ САСТОЈЦИ У ВАКЦИНАМА
Сања: Да поменемо и питање да ли штету могу нанети пратећи састојци који се налазе у вакцинама. Нећу се посебно освртати на састојке које иовако уносимо кроз храну попут фосфата и мононатријум-глутамата и сличних.
Др Срђа: Слажем се – велика већина помоћних састојака у вакцинама у далеко већој мери приспева у организам (деце као и одраслих) из других извора, укључујући исхрану.
Сања: Сећам се да си ми објашњавао да су у питању јако мале дозе (далеко, далеко од неких токсичних доза) као и да се путем вакцине ти конзерванси унесу само једном у организам, док је реално већи проблем за здравље то што се кроз храну вишекратно уносе ти исти конзерванси и то у дугом периоду времена тако да постоји кумулативни ефекат.
Међутим, постоје и они састојци у вакцинама које не срећемо и у храни, осврнућу се на ова два која је поменула у свом тексту против вакцина др Јована Стојковић (линк ОВДЕ ) – формалдехид и алуминијум-хидроксид?
Др Срђа: Формалдехид је хемијско једињење које се током метаболизма природно ствара у људском организму (укључујући и организам бебе) у неупоредиво већој количини него што садржи било која вакцина. Такође се налази у храни – наравно, у потпуно нешкодљивој количини, али ипак већој него у вакцинама. Сав формалдехид који се нађе у организму – укључујући и сићушан део који потиче од вакцина које га садрже – сместа се разгради.
Алуминијум-хидроксид је један од најбоље проучених и најдуже коришћених адјуванаса – компоненти које (код мртвих вакцина) обезбеђују минималну стимулацију имунског система која је потребна да би се антигени из вакцине „запамтили”. У дозама у којима се налази у вакцинама, алуминијум-хидроксид је нешкодљив, чак и ако се узме у обзир кумулативна доза.
Далеко највећи део алуминијума који се нађе у нашем организму потиче из индустријских извора који контаминирају средину. Степен контаминације, наравно, зависи од тога где живимо и какве су нам навике – али у сваком случају алуминијум из вакцина занемарљиво доприноси садржају алуминијума у нашем организму.
Такође је важна и хемијска форма – једињења у вакцинама напросто нису токсична у датим дозама.
Сања: Такође, сећам се неких ранијих текстова где се помињало да поједина вакцина садржи и живу. Интересује ме да ли постоји нека вакцина која се сада даје деци у Србији а која и даље садржи живу и ако постоји, да ли је та жива опасна по здравље. Већина нас се сећа како су нас родитељи док смо били деца озбиљно упозоравали да никако не смемо да сломимо онај стаклени топломер са живом.
Др Срђа: Жива не постоји ни у једној вакцини која се налази у календару вакцинације у нашој земљи. Тимеросал (етил-жива) је конзерванс који је одавно изостављен из вакцина (изузетак су нека вишедозна паковања, али, још једном, не код вакцина из нашег календара). Изостављен је због принципа предострожности и зато што реч „жива” многима није звучала прихватљиво, а не због било какве токсичности, јер никада није уочена. Чак и када се налазила у вакцинама, жива је била присутна у екстремно малој количини – једна конзерва рибе уловљене у просечно загађеном мору садржи исто толико живе колико и доза вакцине, или више.
Уз то, околина је превасходно загађена метил-живом, високотоксичним једињењем, док је етил-жива далеко мање токсична, јер се брзо излучује и не накупља у организму. Али, што је најважније, живе већ дуго у вакцинама о којима говоримо напросто нема.
Такође напомињем да се жива често помиње као састојак вакцине ММР.
То је бесмислено, јер је реч о живој вакцини, а у живе вакцине се, наравно, не ставља конзерванс. Иначе више не би биле живе, односно биле би уништене.
„МРТВЕ” ВАКЦИНЕ И БОЛЕСТИ КОД ДЕЦЕ (НПР. АУТИЗАМ, АСТМА, ДИЈАБЕТЕС…)
Сања: Настављамо даље разговор на тему безбедности вакцина. Дакле, до сада смо закључили да инактивиране „мртве” вакцине једноставно не могу довести до неких развојних поремећаја попут аутизма, нити болести попут астме нити се може добити болест од које вакцина штити (не може се добити инактивираном вакцином против полиомијелитиса – полиомијелитис тј. дечија парализа) – ни друге озбиљне последице се не могу десити нити услед самих инактивисаних вируса нити услед пратећих састојака у вакцинама?
Др Срђа: Мало раније сам рекао да су (екстремно ретко) могуће и опасне реакције. Али то не значи да вакцинација може да изазове болести или развојне поремећаје.
Не може.
Вакцине делују једнократно, а хроничне болести се одликују дуготрајним патолошким процесима.
Конкретно, веома бројна истраживања су показала да не постоји узрочна веза између вакцинације и аутизма.
Исто важи за астму, с тим што, штавише, постоји (веома мали) заштитни ефекат – јер астму погоршавају инфекције, укључујући и неке од оних од којих нас вакцине штите. Такође је показано да вакцинација не може да узрокује шећерну болест, мултиплу склерозу, нити друге аутоимунске болести.
„ЖИВЕ” ВАКЦИНЕ
Сања: Идемо даље на вакцине у српском календару вакцинације које нису инактивиране, већ припадају групи живих вакцина тј. атенуисаних. Подсетићу на оно што смо горе већ поменули, „атенуисане” значи да се у тим вакцинама налазе живи вируси, али је њихово дејство ослабљено, сведено на ту меру која је довољна да изазове антитела на тај вирус, али не и да изазове ту саму болест. Другим речима, примањем ММР живе атенуиране вакцине дете стиче имунитет на, рецимо, заушке, али се не може десити и да вакцинисањем заиста и добије заушке. Је ли тако?
Др Срђа: Атенуирани микроорганизми су ослабљени (дакле, реч је о њиховим својствима, а не концентрацији) тако да углавном не могу да изазову обољење.
Ипак, благи симптоми који личе на симптоме болести о којој је реч могу (веома ретко) да се појаве.
То је пролазно и безазлено.
Опасна инфекција вакциналним сојем микроорганизма могла би да се догоди једино ако би се вакцина дала особи с тешким обликом имунодефицијенције. Зато је код ових особа вакцинација живим вакцинама контраиндикована.
Још једном, у нашем календару постоје три живе вакцине: БеСеЖе, ММР и ОПВ.
„ЖИВА” И „МРТВА” ВАКЦИНА ПРОТИВ ПОЛИОМИЈЕЛИТИСА (ДЕЧИЈЕ ПАРАЛИЗЕ)
Сања: Ово је добар тренутак да те подсетим на случај који си сигурно видео у медијима, а то је случај сина једне педијатријске сестре који је 1988. године, услед полио вакцине која је тада постојала само у живом, атенуираном виду, заиста и добио полиомијелитис. Наиме, медицински и судски је доказано (линк ОВДЕ ) да је та вакцина, коју је те године произвео Торлак, на несрећу, код тог дечака заиста и довела до дечије парализе. Изгледа да је била у неком смислу „лоша”, нисам то тачно разумела. Иначе, та жена је због тог трагичног догађаја дуго избегавала да своје друго дете вакцинише док јој, према њеним речима, епидемиолог Радмило Петровић није објаснио зашто тога више не треба да се боји и да се сада полио вакцина производи као инактивисана, мртва вакцина. Она је потом своје друго дете вакцинисала инактивисаном, мртвом вакцином против полиомијелитиса, какву данас сва наша деца у Србији примају у оквиру петовалентне вакцине „Пентаксим”.
Др Срђа: Истина је да жива вакцина против дечје парализе (орална полио вакцина, ОПВ) може (екстремно ретко) и сама да изазове дечју парализу. То се у време о којем говоримо бележило приближно једном на милион вакцинисања.
Узрок није недозвољено велика концентрација вируса, већ специфична предиспозиција индивидуалног организма за коју лекар нема начина да дозна.
Дакле, није коректна констатација да је реч о „лошој” вакцини, јер је ризик био истоветан код Торлакове вакцине као и код вакцина истог типа других произвођача.
Излишно је говорити о дубини трагедије деце погођене вакциналном дечјом парализом и њихових родитеља – али без вакцине би се таква трагедија одигравала хиљадама пута чешће и погодила ужасавајуће мноштво породица, као што се током највећег дела људске историје и догађало.
Додао бих још да су лекари – ма како ово звучало – поступили исправно када су дали вакцину, јер се погубна реакција није могла ни на који начин предвидети и изгледи су за свако дете a priori неупоредиво већи да му нашкоди дивљи, природни, високовирулентни вирус него онај из вакцине.
Важно је такође истаћи да је данас ризик оваквих нежељених (преблага реч) последица вакцинације далеко мањи – заправо је близак нули – иако се ОПВ и даље даје, како рекосмо, пред полазак у школу.
Како је то могуће?
Па, прво, технологија производње вакцина је унапређена, и друго, инактивирана вакцина против дечје парализе (ИПВ) даје се у првој години (у склопу петовалентне вакцине) и пружа заштиту од компликација ОПВ тиме што се даје прва.
А зашто се онда уопште још увек даје ОПВ?
Зато што учвршћује имунитет против вируса дечје парализе и обезбеђује да буде доживотан.
Има наде да ће дечја парализа ускоро нестати с лица земље, као што су седамдесетих година прошлог века нестале велике богиње. У тренутку када ово исписујем (фебруар 2018), вирус полиомијелитиса постоји само у Нигерији, Пакистану и Авганистану.
Многи лекари, техничари и храбри добровољци дословно ризикују живот (на десетине их је током протеклих неколико година страдало у оружаним нападима) како би сан о свету без дечје парализе претворили у стварност.
Али до тада је неопходно да штитимо нашу децу вакцином. Када болест буде искорењена – и вакцинација против ње ће отићи у историју.
Сања: Др Срђо, најпре ми кажи укратко када се све прима вакцина против полиомијелитиса према нашем календару вакцинације у Србији? Колико знам, прима се три пута у оквиру инактивисане вакцине „Пентаксим” и још једном као орална полио вакцина (која је жива атенуисана вакцина) када дете треба да пође у школу. Да ли је тако?
Др Срђа: Ха, чини се да сам мало „истрчао пред руду”. Дакле, да – најпре три дозе ИПВ (у оквиру петовалентне вакцине), а затим, пред полазак у школу, ОПВ.
Сања: Дакле, једине живе вакцине које се примају према нашем календару вакцинације јесу Бе-Се-Же вакцина, затим ММР (која се пре школе прима два пута – почетком друге године и пред полазак у школу) и орална полио вакцина пред полазак у школу.
Можда је добра прилика да сада испричам и наше искуство у вези са том оралном полиовакцином.
Наиме, сазнали смо истражујући и распитујући се да за њу постоји алтернатива тј. да постоји вакцина која се назива Dultavax и која је инактивисана. Ми смо ту вакцину по савету педијатра купили у апотеци, пренели је по упутству фармацеута (да буде у хладном) до Дома здравља и затражили да се она нашем детету да уместо Ди-Те и оралне полио вакцине. Dultavax је Ди-Те-Полио вакцина.
Оно што мени није јасно, ако постоји квалитетнија алтернатива, зашто се ова вакцина Dultavax не даје свој деци, већ се и даље даје мање безбедна орална полио вакцина која је жива, атенуисана? Можете ли ти и твоје колеге стручњаци да затражите од државних органа да се она уведе за сву децу? Какво је твоје стручно мишљење у вези са оралном полио вакцином и њеном алтернативом?
Др Срђа: Управо то сам желео да објасним малочас. Дакле, најбоља могућа комбинација – како са становишта делотворности, тако и безбедности – јесте да се након инактивиране вакцине (у одговарајућемо броју доза) дâ орална вакцина против полија.
Инактивирана вакцина дата пре оралне отклања ризик оболевања од вакциналног полиомијелитиса, док орална консолидује имунитет против ове болести и омогућава да буде дуготрајан – доживотан.
Сања: Што значи да моја бојазан као родитеља због које сам набавила Dultavax вакцину уместо оралне полио вакцине није била оправдана. То јест, најбоља могућа заштита против дечије парализе за моју децу би била управо овако како је и предвиђено српским календаром вакцинације – најпре три инактивиране (мртве) вакцине, а на крају орална (жива) вакцина против полимијелитиса. Тада дефинитивно не би било опасности од неких озбиљних реакција за моју децу да приме ту живу вакцину (јер жива вакцина следи тек након три мртве вакцине), плус би тако моја деца стекла засигурно доживотни имунитет на дечију парализу.
Ето, нисам те то тада питала, па сам донела у неком смислу „лошију” одлуку. Ето зашто треба слушати стручњаке за конкретну област.
ММР ВАКЦИНА
Сања: Коначно стижемо и до чувене ММР вакцине. Кажем „чувене” јер сам истражујући и сама у вези са овом темом вакцина, на крају све своје родитељске дилеме и страхове решила, те ми је остала само и једино дилема по питању ММР вакцине. За њу не постоји алтернатива која је инактивисана, нигде у свету. Свуда у свету су ММР вакцине атенуиране вакцине. Морам ти лично признати да ми се то уопште није допало и да ми је она била једини камен спотицања када су у питању вакцине. Недавно ме је један пријатељ питао, када сам ово и њему рекла: „А зашто сте се ипак одлучили да и том ММР вакцином вакцинишете децу?”
Мој одговор је био: „Зато што верујем др Срђи знајући га и као човека и као стручњака управо за ту област, да болести од којих та вакцина штити могу имати јако озбиљне компликације по децу, па и смрт детета, и имала сам поверења у његов став да је и ова вакцина безбедна уколико је дете потпуно здраво.”
Др Срђа: И мој је утисак да се многи родитељи осећају управо тако како си описала. Но, морам да кажем да то није зато што би ММР вакцина била ишта мање безбедна од других (напротив, сасвим је безбедна), већ зато што се упорно доводи у везу с поремећајима из спектра аутизма. Та веза није реална. Хоћу да кажем да није узрочно-последична.
Сања: Што значи да оно што у нашим родитељским главама ову вакцину чини тако спорном је медијски индукован страх да баш она изазива аутизам или неки други велики развојни поремећај.
Када мало боље размислим, гледајући по себи, чини ми се да си у праву. Јер, никакву стрепњу нисам имала по питању Бе-Се-Же вакцине, чак донедавно (до овог разговора) нисам ни регистровала да и она припада групи живих вакцина о којима ја онда „морам да бринем и размишљам шта ћу и како ћу”. Једноставно, Бе-Се-Же вакцини није дата таква посебна негативна конотација у медијима, па се ни ја нисам у вези са њом бојала.
Вреди размислити на ту тему.
Да наставимо даље о ММР вакцини.
Као што си и ти у својим недавним интервјуима више пута поменуо, главни фактор је мени као родитељу који одлучује по овој теми био поверење. Конкретно у овом случају, поверење у твоје стручно мишљење да су те болести заиста односиле дечије животе (када се закомпликују) и поверење да и ова атенуирана вакцина заиста неће довести ни до каквих развојних поремећаја или аутоимуних болести, а огромна је вероватноћа и да неће изазвати баш никакве озбиљне реакције уколико је дете у тренутку вакцинисања потпуно здраво и ако нема неки контраиндиковани фактор.
Можеш ли, најпре, рећи нешто више о томе ко не би смео да прими ММР вакцину? Сећам се да сам код руских лекара давно прочитала да је важно за примање ММР вакцине да дете нема установљену алергију на јаја?
Др Срђа: Контраиндикацију за вакцину ММР, будући да је реч о живој вакцини, представљају озбиљни поремећаји имунског система – обољења из групе имунодефицијенција. То укључује и болести које се морају лечити тако да се имунски систем привремено оштети или чак разори – на пример малигна обољења. Али тада је контраиндикација привремена и вакцинација је могућа након опоравка.
Разуме се, контраиндикација је и преосетљивост на неку компоненту вакцине.
Што се тиче алергије на јаја, она се некада сматрала контраиндикацијом, али је то било из предострожности. Показало се да је за децу са благом или умереном алергијом на јаја потпуно безбедно да се вакцинишу. Деца која су имала тешку алергијску реакцију на јаја такође могу да се вакцинишу, али се тада то обавља уз претходно давање одређених лекова против алергије, одговарајуће мере опреза (могућност брзог реаговања лекарског тима) и задржавање детета на посматрању извесно време (као што се, на пример, ради након давања пеницилина – који, иначе, изазива озбиљне алергијске реакције далеко чешће него вакцине).
Сања: А сада ми реци још једном који се услови морају испоштовати како бисмо максимално смањили шансе да дете добије нежељене реакције на ММР вакцину? Колико након примања ММР вакцине не би требало давати дете у колектив (да не би тамо успут закачило још неки вирус или бактеријску инфекцију)? Моје родитељско искуство је да дете треба повући из колектива недељу дана пре примања ММР вакцине и две недеље након примања вакцине (с другим дететом то нисмо ваљано испоштовали па је након две недеље имао неке здравствене компликације за које лекари нису искључили да су настале услед примања ММР вакцине – претпоставка је била да се у међувремену детету у колективу накачила и бактеријска инфекција).
Сада ти је јасније због чега те питам за стручни савет у вези са тим који се услови морају испоштовати да бисмо максимално смањили шансе да примање ММР вакцине, као атенуиране вакцине, изазове чак и најмање озбиљне реакције?
Др Срђа: Опрез је одлика мудрих и ретко је кад наодмет, али здраво дете које прими ММР може да иде у колектив.
Вакцина уопште неће утицати (ни позитивно ни негативно) на имунитет према другим организмима – утицаће само на отпорност према вирусима малих богиња, заушки и рубеоле.
Међутим, ако је у току епидемија малих богиња, као што је тренутно (фебруар 2018) случај, ваља знати да је за стицање заштите потребно бар 7–10 дана по вакцинацији. Пре тога вакцинисано дете није заштићено од малих богиња – није још имунизовано, јер тај процес, као ни други процеси, није тренутан.
Сања: Да, сада када чујем овај твој одговор помишљам да сам у вези са овом ММР вакцином претерано опрезно поступала понајвише из свог страха који је изазван негативним (дез)информацијама у вези са овом вакцином, а којима сам изложена преко медија. Међутим, искрена да будем, ја страх и даље осећам, тако да бих вероватно, да имам и треће дете, поново поступила на гореописани начин.
ММР И АУТИЗАМ
Сања: Да се дотакнемо и најчешће дилеме у вези са ММР вакцином, а то је сумња у јавности да она узрокује аутизам. Реци ми, овако, знам да су рађена опсежна истраживања и да су она утврдила да никакве повезаности између ММР вакцине и аутизма нема.
Оно што, као психолог, могу да кажем јесте да су истраживања овог специфичног поремећаја (невезано за вакцине) показала да мушка деца статистички значајно више у односу на женску децу обољевају од развојних поремећаја из спектра аутизма (исправи ме ако грешим). Због тога нема никаквог логичног објашњења у претпоставци да вакцинација и мушке и женске деце ММР вакцином може довести до овакве значајне разлике по полу када је у питању поремећај из спектра аутизма.
Колико сам закључила на основу свега што сам прочитала, разлог за ову сумњу (да ММР вакцина узрокује аутизам) налази се у несрећном поклапању времена када се у дечијем развоју јављају први знаци аутизма са временом када се прима прва доза ММР вакцине.
Ако је то тако, кажи ми због чега онда није донета одлука да се унесе измена у календар вакцинације тако да се прва доза ММР вакцине прима или доста пре или доста касније у односу на тај критични развојни период када се јављају знаци аутизма код деце? Зар то не би прекинуло ову агонију и избило аргументе против ове корисне вакцине из руку противника вакцинације?
Др Срђа: Да, свеукупна сума научних истраживања показала је да је реч о временском поклапању – деца која су примила вакцину ММР и она која је нису примила имају истоветан ризик да оболе од поремећаја из спектра аутизма.
Поремећаји из спектра аутизма, данас то знамо, већ увелико постоје и пре друге године живота, чак и када нису уочљиви. У другој години обично буду примећени, а ако је дете у међувремену вакцинисано, створи се утисак да веза постоји. Али код практично све деце код које се постави дијагноза поремећаја из спектра аутизма, видео-записи начињени раније (на пример, снимак прославе првог рођендана) откривају суптилне знаке поремећаја који су тада били непримећени.
Е, сад – одлагање вакцинације би можда умирило родитеље („јер је дете проходало и проговорило”), али, знајући да вакцина ММР нема никаквог утицаја на развој детета, па ни на то када ће проходати и проговорити, лекари стоје на становишту да напросто нема разлога да се деца оставе без заштите од болести дуже него што се мора.
Иначе, време када се даје вакцина ММР није изабрано произвољно, већ је то оптимално време. Могуће је вакцинисати и млађу децу, али би учинак много кад био непотпун услед заостајања мајчиних антитела пренетих кроз постељицу током трудноће.
Између 12 и 15 месеци, имунски систем је најспремнији да на најбољи могући начин искористи вакцину ради заштите.
Наравно, то не значи да се особа која није имуна не може успешно вакцинисати у ма ком животном добу.
***
Сања: Овим скупом питања смо завршили тему безбедности вакцина. Када смо говорили о вакцинама, родитељи су могли да примете да нисмо говорили о „неким тамо у белом свету” вакцинама нити о неким примењеним половином 20. века, већ о вакцинама које су сада произведене далеко модернијом технологијом; говорили смо о једној по једној вакцини које се сада, у 21. веку, дају нашој деци у Републици Србији према важећем календару вакцинације.
Јер, то је оно што родитеље у Србији данас највише интересује – не неке историјске приче, већ сада и овде, да ли су баш ове вакцине за моје дете безбедне.
ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМ У ПРОИЗВОДЊИ ЈЕДНЕ ОД ВАКЦИНА
Сања: Пошто немамо на располагању још много времена (можда ћемо направити и други део интервјуа, ако буде интересовања за то), остало је још једно важно питање које посебно брине православне породице будући да се оне залажу за очување светиње живота.
А то је питање: да ли се у вакцинама, било којој од ових које се данас дају нашој деци у Републици Србији, садрже ткива абортираних фетуса?
Да ли је иједна вакцина некада давно била произведена на ткиву абортираног људског фетуса и ако јесте – која и када?
Др Срђа: Ниједна вакцина никада није садржала, ниједна вакцина не садржи и ниједна вакцина (уверен сам) никада неће садржати ткиво абортираног људског фетуса.
Сања: Ово је одличан пример који показује како један престрашени родитељ (у овом случају ја) може да неправилно разуме неку узнемирујућу вест о вакцинама. Те тако, уместо да кажем да ли је истина да су за производњу иједне вакцине коришћене ћелије које потичу од људског фетуса – ја сам питала да ли вакцине садрже ткива абортираног људског фетуса.
На овај начин се објашњавају и многе виралне дезинформације које се шире о појединим вакцинама (или свим), јер противници свих вакцина рачунају на родитељски страх као фактор који омета да се правилно разазнају истините информације од лажних, чак невероватно бесмислених и нелогичних. Страх је огроман фактор који нам „мути” нашу интелектуалну способност за разумевање ове тематике.
Али да се вратимо на тему вакцина и људских ћелија.
Недавно сам прочитала један узнемирујући чланак на ту тему у коме хрватски лекар др Антун Лисец тврди да се многе вакцине производе на ћелијама абортиране деце (линк ОВДЕ).
Тако да се сада питам, да ли и даље има вакцина, посебно нас интересују ове вакцине од конкретних произвођача које се актуелно дају нашој деци у Србији, а које су произведене на овај морално неприхватљив начин за православне хришћане?
У вези са овим ћу подсетити наше читаоце да је редакција сајта „Православни родитељ” пре више година превела једну брошуру на тему вакцинације коју су писали православни лекари Русије и у којој је наведено да су се два канонизована светитеља наше Цркве, Свети Лука кримски и Свети Инокентије Венијаминов, залагали за вакцинацију. Свети Лука кримски, који је био лекар-хирург и професор на Медицинском факултету, лично је вршио вакцинацију (имунизацију).
Свети Лука би сигурно знао да су тадашње вакцине биле произведене на ћелијама абортираних фетуса и њему би, као епископу Цркве Христове и као лекару, сигурно било неприхватљиво да примењује вакцине на такав начин добијене (Брошуру православних лекара о вакцинацији прочитајте ОВДЕ).
Али, да чујемо истину од тебе?
Др Срђа: Ево целе истине – или боље, оног пословичног „зрнца истине” у причи коју си поменула. Вакцине, наравно, не садрже ни ткиво ни ћелије фетуса и тешко је чак и замислити супротно (ја то не бих никако могао да замислим).
Откуд се онда провлачи таква теза?
Отуд што се неки од вируса који се користе у процесу производње живих вакцина морају узгајати унутар ћелија како би се затим употребили за производњу вакцине.
Код неких вакцина (једина таква вакцина у нашем календару је ММР, прецизније само оно «Р» у њој, односно атенуирани вирус рубеоле) реч је о људским ћелијама.
Оне потичу од ћелијске линије која се узгаја у лабораторији.
Е, сад – пра-пра-пра-предак ове линије потиче од феталних ћелија које су својевремено (шездесетих година прошлог века) биле дониране након прекида трудноће.
Култура ћелија, сама по себи, нипошто није ткиво фетуса. У вакцини нема ни саме ћелијске линије на којој се вакцинални вирус узгаја – она је напросто средство да он произведе.
Није ми познато да ли су православни теолози званично разматрали ово питање, али знам да је римокатоличка црква, након пажљивог увида у проблем, издала препоруку верницима да без саблазни користе вакцину ММР, појаснивши да је није никакав грех употребити, јер чува људске животе и здравље и засад нема алтернативу. (Додуше, дата је и препорука научницима да уложе већи труд у добијање истих вакцина на неки други начин.) Желим да верујем да је аргументација слична овој коју сам навео једним делом определила и православне светитеље које си поменула.
Сања: Да, морам ти рећи да од раније знам за ову несрећну чињеницу у вези с производњом вируса рубеоле. Први пут када сам то сазнала од једног руског свештеника (који је, ако ме сећање не вара, истовремено и доктор, не могу да нађем тај његов текст) – згрозила сам се. Али буквално згрозила, осетила искрено гађење због моралне неисправности тог чина.
То ме је подсетило на још једну важну чињеницу коју знам као психолог, а то је да су емоције у нашем животу генерално добре и корисне, указују нам на нешто што нам је важно. Међутим, преинтензивне, прејаке емоције, и то оне непријатне, као што су страх и гађење (згражавање у моралном смислу), највише могу човеку да помуте од Бога дати разум и здраво расуђивање.
Поменула сам горе како се управо због те две емоције и мени помутило исправно разумевање чињеница изнетих у тексту хрватског доктора Антуна Лисеца, па сам наједном, упркос свакој логици, питала тебе да ли вакцине садрже ткива абортираних фетуса.
Међутим, иако се прибојавам да отварање ове теме може изазвати сличне реакције код православних родитеља, ја свеједно заступам став да о важним питањима морамо знати целу истину, уколико је то могуће. Истина такође изграђује поверење и истина је, по мом дубоком уверењу, једино чврсто тло на коме можемо заиста да стојимо, ма колико та истина била и непријатна.
Тако, након овог мог првог емотивног налета згражавања, да пробам да лаичким језиком препричам ово што си ти изнео као чињеницу из историјата производње вакцине против вируса рубеоле.
Дакле, овај вирус мора некако да се направи, узгоји, произведе на подлози од ћелија. У већини случајева се те ћелије узимају од животињских организама, тј. животињског су порекла.
Међутим, на велику жалост нас верујућих људи, хришћана, научник који је узгојио тај вирус рубеоле са циљем да се од тог вируса направи вакцина, одлучио је да уместо ћелија животињског порекла, узме ћелије које потичу од абортираног људског фетуса за подлогу за узгој вируса 🙁
Јесам ли добро разумела?
Др Срђа: Да, сасвим добро.
Свестан сам колико је ово питање морално осетљиво (и то је, знам, преблаго речено). Ипак бих још додао да, колико је мени познато, (а то може бити веома важно) ћелије фетуса о којима говоримо нипошто нису наменски прикупљене ради добијања вакцине – научници који су започели рад на будућој вакцини употребили су већ постојећу ћелијску линију, а она је првобитно образована, на првом месту, ради истраживања лекова за тренутно неизлечиве болести.
Мислим да је ипак важно и то да у том тренутку нису имали алтернативу (не рачунајући одустајање) – вирус који им је био потребан није могао да расте на животињским ћелијама (исувише је тесно адаптиран на човечји организам).
Сања: И то се догодило 60-их година прошлог века.
Међутим, до дана данашњег се тај исти вирус рубеоле који се користи за вакцине производи на ћелијског подлози која првобитно потиче од оних првих ћелија узетих од абортираног људског фетуса (и даље се изнутра борим са великом моралном згађеношћу док ово пишем).
Нимало ми не смањује згражавање чињеница да то дете није абортирано са овим циљем (није убијено да би се од њега узеле ћелије за научно истраживање), мада је и то важно нагласити.
Цела истина је да су га родитељи свесно абортирали зато што нису желели да имају више деце, као што се, нажалост, догађа у свету сваког дана. А потом је абортирани фетус дониран у научне сврхе. У овом несрећном случају, сврха донације у научне сврхе била је морално добра – да се направи вакцина против вируса рубеоле који је доводио до хиљада и хиљада спонтаних побачаја уколико би се трудница њиме заразила, и доводио је до огромних оштећења плода (фетуса) уколико би фетус некако и преживео.
Др Срђа: Да, овде напросто и ја морам да се сложим. Додао бих још – без претензија да то умањује тежину моралне дилеме – да је тај конкретан прекид трудноће био извршен из медицинских разлога.
Сања: Што значи да овде имамо пример једне велике моралне дилеме – имамо неморалан начин производње конкретне вакцине против вируса рубеоле на једној страни, а на другој имамо дубоко хумани и морални циљ (сврху) те исте вакцине у спасавању људских живота.
С обзиром на то да ово о чему пишем није питање за тебе као имунолога, јер си ти лепо и детаљно објаснио кључне ствари о самим вакцинама, питам те више као човека, као родитеља па и као лекара, како се ти носиш са овом моралном дилемом?
Др Срђа: И ја осећам њену тежину, разуме се. Као што си и сама написала, сви имамо емоције, а има ли јачих емоција од родитељских? Као лекар, склон сам, то више признајем него што истичем, да предност дам могућностима које нам ова вакцина, као и многе друге, пружа у борби за људско здравље и благостање. Но у исти мах знам и да се увек морамо добро чувати да не упаднемо у филозофију типа „циљ оправдава средство”. То је ход по танкој жици. Верујем да у овом конкретном случају можемо да одржимо равнотежу, безбедно пређемо на другу страну, и наставимо да примењујемо вакцину, а да се морално не суновратимо.
Сања: Надовезаћу се на твој одговор тако што ћу рећи неколико битних информација које су мени, као православном вернику, биле од изузетне важности.
Као што си негде раније у нашем разговору поменуо, римокатолички верници су, суочивши се са овом моралном дилемом, послали питање директно у Ватикан.
Римокатолички Одбор за живот (тачније се зове „Pontificia academia pro vita“) објавио је 2005. године одговор на ово морално спорно питање.
Одговор је, по мом мишљењу, био толико свеобухватан, стручан (и у медицинском и у духовном смислу), толико пажљиво срочен и садржајан да је мени лично, као православном вернику, разрешио ову моралну дилему. (линк ОВДЕ)
По овом питању се римокатолицизам и учење Православне Цркве нимало не разликују, јер нису у питању догматске разлике између римокатолицизма и православља, тако да сматрам да је одговор који је дала ова Понтификална академија за живот потпуно у складу с православним схватањем и вероучењем.
Као потврду овог мог става, пронашла сам одговор православног свештеника на исту тему, у коме се он позива управо на овај римокатолички документ и потврђује његову исправност и с православног становишта. (линк ОВДЕ)
И као финалну информацију, највреднију за нас православне хришћане, Руска Православна Црква је 2009. године такође дала свој одговор на ово спорно питање. Наиме, Одбор за биомедицинску етику при Московској Патријаршији издао је саопштење и препоруку православним верницима поводом ове теме. (линк ОВДЕ )
Укратко, да сажмем саму суштину њихових одговора на ову моралну дилему – ради спречавања већег зла (а веће зло је у овом случају нарушававање колективног здравља друштва одбијањем вакцинације против овог вируса, доприношење да се због тога прошири овај вирус од кога би многа већ рођена деца умирала, а нерођена била спонтано побачена или деформисана уколико трудница оболи од овог вируса), морално је прихватљиво/дозвољено одабрати мање зло (што у овом случају значи вакцинисати децу и себе вакцином против рубеоле која је добијена на овај етички неморалан начин у смислу да је вирус рубеоле узгојен на ћелијама које су људског порекла).
Даље, у одговорима се каже да истовремено као хришћани, не треба да се миримо с том чињеницом (да је вакцина добијена на морално неисправан начин), већ да треба да чинимо колико је до нас да тражимо и апелујемо на институције да се вирус рубеоле узгоји на другачијој ћелијској подлози и на тај начин даље произведе нова вакцина против овог вируса која неће бити нимало морално спорна.
Тренутно у свету (па ни у Србији) нема алтернативе овој вакцини тј. нема ниједне вакцине против конкретно вируса рубеоле која није произведена на подлози која води своје далеко порекло од оних ћелија које су 60-их година прошлог века узете од абортираног фетуса.
Позивам све православне родитеље да прочитају сва три текста:
- одговор Академије за живот при Ватикану (линк ОВДЕ)
- одговор православног свештеника на исту тему (линк ОВДЕ)
- и најзначајније – одговор Одбора за биоетику при Московској Патријаршији (њега је редакција „Православног родитеља“ превела и објавила ОВДЕ).
Посебно су у првом поменутом документу добро и детаљно описане историјске чињенице о томе колико је дечијих живота однео вирус рубеоле и колико то није нимало безазлена болест.
Моје лично искуство (не само у вези са вакцинама) јесте да се догађа да Бог пред нас понекад ставља и овакве моралне дилеме за које нема очигледног апсолутно тачног и апсолутно погрешног решења. За нас хришћане то онда не би ни била дилема ако бисмо кристално јасно знали шта је исправно решење, а шта није.
Овакве моралне дилеме које нису црно-беле, барем из мог искуства сведочим, Бог даје да бисмо, трагајући за решењем, постигли две ствари:
1) да бисмо духовно сазрели као хришћани (и одговорни православни родитељи своје деце)
2) и још важније – како бисмо се молитвом Богу да нам у овим дилемама покаже пут више приближили Њему, више развили поверење у Њега, више ослањали на Њега него на своје способности, интелектуалне капацитете, своје расуђивање и аналитичност.
Не мали број пута сам чула од својих пријатеља, који су православни родитељи, да су се помолили Богу пре него што су одвели дете да прими вакцину, да буде све по Његовој Светој Вољи и да им помогне у овој као и у свим другим дилемама и потешкоћама с којима ће се сигурно сусретати у васпитавању своје деце.
Др Срђа: Амин.
Сања: За крај ћу те питати још само једно питање које сам пропустила да те питам на почетку нашег разговора а то је – зашто си ти вакцинисао своју децу? Не питам те као имунолога већ као родитеља – који су били твоји разлози?
Др Срђа: Зато што је, у овом свету препуном опасности и искушења, веома драгоцена и добродошла могућност да од барем шачице зала (али каквих!) пружимо нашој деци заштиту.
Верујем да у овај разлог стају сви разлози. Али мени је (нека ме нико не би схватио погрешно) било лако – и то не мојом заслугом, већ захвљаљујући мом позиву (намерно не кажем само „професији”, мада и то стоји), који изискује да напросто морам довољно да знам о имунском систему и деловању вакцина, а и о заразним болестима, тако да одлука више није упитна.
Тужан бих и претужан био ако би ово знање научницима и лекарима (па тако и мени, последњем од свих) могло да послужи само за личне потребе. Наша је дужност да га употребљавамо најбоље што можемо на добробит заједнице.
КРАЈ ИНТЕРВЈУА
Сања: Др Срђи Јанковићу пуно хвала на стрпљивом одговарању на бројна питања. Надамо се да смо овим макар мало помогли родитељима у њиховој дилеми и страху у погледу одлуке да ли да вакцинишу своју децу. Само ћу још да напоменем да сам по свом нахођењу истицала неке твоје речи у тексту које су мени као родитељу биле посебно битне да их уочим и упамтим када је ова тематика у питању.
Др Срђа: И ја још једном захваљујем на прилици да одговорим, најбоље што умем, на веома важна питања и поздрављам све посетиоце сајта Православни родитељ у нади да смо заједно направили драгоцени корак ка преко потребном поверењу.
Интервју за сајт Православни родитељ водила: Сања Станковић, психолог
Одговарао: др Срђа Јанковић, дечији имунолог
Коментари