У децембру 2017. године објављен је «Нацрт стратегије за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2018. до 2022. Год». Таква стратегија предвиђена је процесом евроинтеграција (поглавље 23) и рад на њој је отпочео Александар Вулин као министар рада.
„Јавна расправа” о овом документу трајала је од 5.12 до 31.12.2017. У том кратком периоду одржана су и четири „округла стола” која нису нигде јавно најављена унапред.
Нажалост, осим разумне заштите деце од насиља, овај Нацрт садржи анти-породичне елементе, као и елементе „теорије рода”, коју пропагирају интересне групе ЛГБТ идеолога.
У наставку доносимо нашу анализу спорних делова Нацрта.
- Неадекватна и опасна генерализација – проширивање појма физичког насиља тако да обухвата и телесно кажњавање
Нацрт стратегије изједначава физичко кажњавање са физичким насиљем. Тако је, по креаторима ове стратегије, васпитни ударац по туру (например када дете од две године упорно покушава да додирне утичницу) изједначен с пребијањем и малтретирањем детета.
- Задирање државног апарата у неприкосновено право родитеља да се они питају и процењују шта је у најбољем интересу детета
„Најбољи интерес детета треба да буде од превасходног значаја у свим активностима које се тичу деце, то јест подразумева да интерес детета има предност над интересом родитеља, односно старатеља, установе, институције или заједнице, у ситуацијама када се ови интереси разликују од интереса детета.”
Овај пасус наводи на питање ко има мандат да процењује шта је у интересу детета. Свакако превагу би требало да има мишљење психолошке струке, која по питању телесног кажњавања не нуди једностран одговор, већ постоје различите школе размишљања и истраживања са опречним резултатима.
„Партиципација детета подразумева да дете има право на слободно изражавање свога мишљења и право да се његово мишљење узме у обзир у свим стварима и поступцима који га се непосредно тичу у зависности од узраста детета, когнитивних, емоционалних, социјалних способности. Партиципација се обезбеђује се давањем примерених информација детету, консултовањем детета и учешћем у одлучивању свим фазама процеса превенције и заштите, и то на начин који одговара њиховом узрасту и развојним могућностима.”
Опет спорно – ко може да процени да ли је дете способно и довољно развијено да прими такву информацију, осим самог родитеља?
- Проширивање теме другим темама које нису у директној вези, али које, међутим, спадају у циљеве антипородичних интересних група на тај начин што се прави међустепеник између насиља над децом, преко насиља над националним мањинама (Ромима) да би се дошло до жељеног циља – проширивања на насиље по основу такозваног „рода”.
По ко зна који пут, садржај који би требао да се односи на заштиту деце од насиља проширује се темама које нису повезане са циљем документа, али спадају у циљеве неких интересних група. Например, одељак „Стратешки оквир”, осим усвојених стратегија које се заиста тичу насиља над децом, наводи и „Стратегију за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године”.
- Долазимо до суштинског циља ових антипородичних интересних група – уплив родне идеологије у стратешке документе Републике Србије – почели су од теме насиља над децом, да би прешли на инклузију у друштво особа по основу националне припадности (Рома) да би стигли тамо где су и циљали – до идеологије џендеризма:
У дефиницији насиља,
„Родно засновано насиље међу децом је сваки чин насиља над особом због рода, пола или сексуалне оријентације, а може да укључи родне предрасуде и дискриминацију (сексизам), родно укалупљивање и сексуалну објектификацију, сексуално узнемиравање, насиље у (раним) партнерским везама, насиље због сексуалне оријентације и друге форме физичког, сексуалног и психичког насиља заснованог на роду” – дефинисање „родног укалупљивања” као насиља ће у пракси значити да друштво неће смети да каже да се жене и мушкарци понашају на различите начине.
У Стратегији се користе термини који нису научно потврђени нити засновани, већ извиру из идеологије засноване на такозваној Теорији рода (Gender theory). У питању су термини: родно засновано насиље, род, сексуална оријентација, родне предрасуде, родна дискриминација (сексизам), родно укалупљивање, родне улоге. Термини који припадају ненаучним теоријама не смеју се користити у правним документима и законским актима Републике Србије.
Устав Републике Србије не познаје категорије „рода” и „сексуалне оријентације”. Члан 15. Устава јемчи равноправност полова, тј. мушкараца и жена.
Када у ову стратегију не би своје циљеве уносили џендер идеолози, тада би на пример уместо термина „родно засновано насиље” стајао адакватан термин „полно засновано насиље” или „насиље по основу полне припадности”. Овај назив садржи научно потврђену чињеницу о томе да се људи према својим биолошким карактеристикама (гениталијама, хромозомима, секундарним полним карактеристикама) сврставају у мушкарце или жене, то јест у особе мушког или женског пола.
Међутим, с обзиром на то да су активисткиње Аутономног женског центра дале свој „драгоцени” допринос овом документу, Родна теорија просто исијава из њега.
Родна теорија (енг. Gender theory) – у питању је, као што и сам назив каже, теорија – што значи да је то само један скуп међусобно повезаних и разрађених поставки (премиса, ставова) који остају у домену теорије све док их не потврди наука. Родна теорија нема научну заснованост (а ни опште-друштвену признатост) и као таква се не може користити као полазна основа на којој ће се базирати било који правни документ Републике Србије. Тачније, то се не само не може чинити (са становишта права), него се и не сме чинити јер представља опасан преседан који отвара врата за свакојаке друге теорије и ставове да неометано упливају у правни систем Републике Србије.
Термини „род” и „сексуална оријентација” не могу се употребљавати као лично својство у документима државе Србије попут ове Стратегије. Да би нека појава добила статус личног својства у правном систему, мора претходно бити прихваћена и призната од стране релевантне науке, препозната и потврђена као нормално људско својство – одлика. Неопходно је добити потврду релевантне науке да је у питању особина карактеристична за људске јединке, морално неутрална (у медицинском, социолошком и психолошком смислу) да би нешто постало лично својство у правном систему. А то појмови „рода” и „сексуалне оријентације” немају.
У одељку 2.6 о распрострањености насиља према деци, нижу се резултати сумњивих истраживања са ауторима попут Душице Попадић и њеног Инцест траума центра (ауторки чувених „образовних пакета” који су скандализовали Србију), других НВО и професора приватних факултета чија су истраживања отворено финансирана из фондова са Запада.
Интересантно је и да се успеси Инцест траума центра похваљују у одељку „Интервенције усмерене на промену вредности, ставова и компетенција”. Исти одељак описује низ активности које су већ предузете у циљу насилне промене свести о улози мушкарца и жене у односима, попут следеће:
„Програм „Буди мушко”, који за циљ има промену основних норми и вредности везаних за идентитет мушкарца, родне улоге и односе међу младима.”
Озлоглашени Инцест траума центар се јавља још једном као „пример добре праксе”, уз сијасет других невладиних и „добротворних” организација.
„Јавна расправа” о овом документу трајала је од 5.12 до 31.12.2017. У том кратком периоду одржана су и четири „округла стола” која нису нигде јавно најављена унапред.
У Радној групи за писање Нацрта стратегије учествовао је и Аутономни женски центар, позната антипородична организација и промотер идеологије џендеризма (Родне идеологије).
Аутор: Редакција сајта Православни Родитељ
Коментари