Абортус не оснажује жене – знам то, јер сам га и сама урадила

Говоре нам да абортус оснажује жене – ако је заиста тако, онда након те одлуке не би требало да до краја живота осећамо бол и кајање. Абортус не оснажује жене. То вам неће унапредити живот.

Знам то јер сам и сама урадила абортус.

Унутар основног феминистичког покрета и у абортивној индустрији, женама се намеће абортус као решење које не оставља последице. Женама у кризној трудноћи често се не нуди информисање или саветовање о изборима који не укључују абортус. Још је забрињавајуће што сви покушаји да се „дестигматизује” абортус често подразумевају да ми, жене, грешимо ако након абортуса осећамо жаљење, кајање или душевни бол. Организације попут „1 у 3” (тј. „свака трећа”, мисли се на податак да свака трећа жена бар једном у животу абортира) (1 in 3) и „Огласи свој абортус” (Shout Your Abortion) говоре женама да је абортус нормална ствар и да су кајање или туга коју осећамо сасвим неосновани.

Један покрет који се шири студентским кампусима тврди да је абортус позитиван за жене. Ове године је у десет кампуса на колеџима у пет држава гостовало удружење „URGE”, тј. Unite for Reproductive Gender Equity (Заједно за репродуктивну родну једнакост) поводом турнеје #ПозитивнаНаАбортус (#AbortionPositive). „Уметност” представљена студентима на Универзитету у Северном Тексасу обухватала је и слогане ко што је овај: „Имам 99 проблема, али трудноћа није један од њих!”

Када је то парола „живот за живот” постала оснажујући, „позитивни” поглед на свет? Па ипак, овакво извртање онога што је исправно и погрешно довољно је да промени нечије мишљење, иако је то у супротности с нашим људским нагонима.

Женски мозак устројен је тако да у телу жене одгаји нови живот. Заљубила сам се оног тренутка када сам затруднела. Како се лучење хормона мења током трудноће, наше тело се физички, психички и емоционално припрема за мајчинство.

Када жена почне да размишља о абортусу, мора да негира процесе који су природно покренути у њеном телу. Управо је то тренутак када негирање почиње – негирање дететовог живота, негирање чињенице да је он или она заиста невино људско биће које зависи од нас.

Негирање се наставља и након абортуса. Жена негира тугу јер не жели да призна себи да је један живот уистину нестао. Постабортивне жене закопавају те мисли чиме год могу. Подаци о женама које су урадиле абортус указују да након прекида трудноће долази до коришћења наркотика, депресије, самоубиства и мноштва других проблема.

Уобичајено је да постабортивне жене заћуте пред налетом јаких емоција или да тривијалностима затрпавају бол, што се делом може приписати и маркетиншким кампањама које су и те како добро спонзорисане, попут кампање #ПозитивнаНаАбортус.

Сећам се како су ме медицинске сестре охрабривале говорећи ми: „Биће готово за 10 минута” и „Ово неће утицати на могућност да касније родиш”. Сећам се како сам себи говорила: „Сад могу да будем успешна жена. Сад могу да завршим колеџ. Сад нећу носити терет још једног живота о ком треба да се старам.”

Дуго сам се покушавала да се борим са осећањима управо понављајући себи те испране фразе.

Натерала бих се да престанем да плачем чим би ми се јавила сећања на тај дан и понављала бих себи да то није разлог за сузе, да ми је боље овако. Међутим, нисам то могла дуго прикривати. Имала сам кратак фитиљ и брзо бих планула, а потом се још брже разбеснела. Сећам се да сам једног викенда имала неколико напада панике јер ниједна другарица није могла да изађе са мном у ноћни провод у Даласу да се заједно напијемо. Нисам могла да поднесем да будем сама – тада бих имала времена да размишљам, да осећам и да се сећам.

Када сам први пут потражила помоћ психолога, то ми није помогло у мери у којој је могло јер се ниједном нисмо дотакли тога да је абортус заправо узрок моје анксиозности, беса и депресије. Па ипак постабортивни синдром, баш као и посттрауматски стресни поремећај, чест је проблем код жена које су прекинуле трудноћу.

У било ком тренутку могла су ми се јавити снажна, жива сећања на онај дан када сам абортирала. Понављала су ми се у глави изнова и изнова, и то годинама. Чак и данас, шест година касније, знам које су боје биле тапете у клиници, столице, па чак и униформа медицинских сестара.

Прошле године сам осетила благодат исцељења од последица абортуса, пруженог уз пуно љубави и саосећања. Мислим да је 12 недеља постабортивног исцељења било најтежи период који сам доживела за 27 година живота. Међутим, у поређењу с читавим животним веком потиснутог бола и туге, увек бих пре изабрала да опет прођем кроз то, чак и више пута.

Научила сам да је нормално осећати снажан бол после абортуса и да је нормално кајати се. Научила сам и да постоји нада након кајања – да се с друге стране бола налази љубав.

Имам питање за све оне који желе да негирају бол и трауму жена које су абортирале: зашто је прихватљиво да жена тугује након спонтаног побачаја, али не и након абортуса? Зар исконска туга због губитка детета не би требало да буде још разорнија у случајевима када је и сама жена саучествовала у губитку детета? Чињенице свакако говоре у прилог томе да многе жене осећају неподношљиву тугу након абортуса. Ако абортус заиста нема никаквих психолошких последица, зашто се након абортуса стопа самоубистава код жена повећава?

Чак и након што сам пре више од годину дана прошла кроз процес постабортивног опоравка, и даље се борим с демонима кривице и свакодневно жалим што сам то урадила. Но и поред тога, програм постабортивног опоравка заиста ми је помогао да се променим набоље – пронашла сам мир и способност да се опет искрено радујем.

Женама које су абортирале поручујем следеће: не подлежите притиску да свој абортус морате да доживљавате као нешто позитивно и добро. Постоји много људи који ће саслушати вашу причу. Постоји много људи којима можете испричати о свом болу. Пустите их у свој живот и дозволите им да вам помогну.

Аутор: Ели Баулин

Превод за pravoslavniroditelj.org: Марија Стајић

Извор: Abortion is not empowering – I know, because I had one