У време када ишчекујемо рођење Богомладенца, превели смо за вас овај текст о исповести деце. Поред тога што можемо чути искусне светогорске старце и њихове савете о овој теми, и ми одрасли можемо понешто научити о нашем приступању Светој Тајни Исповести.
ПравославниРодитељ.орг
Светогорски старци о исповести деце
Јеромонах Павле, архондар[1] манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце.
По речима Старца Никодима, ученика архимандрита Херувима Карамбеласа, дечија исповест може почети и у ранијем узрасту: „Ако дете само осети потребу да се покаје – такво стремљење је потребно подстаћи. Чак ако и на исповести каже нешто што није суштински важно“.
Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније (Мурелатос) сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери.
Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве.
Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа.
Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости“.
Архимандрит Партеније и други Старци које смо питали упозоравају на претварање Тајне исповести у формалност.
Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни.
Познати светогорски духовник – Старац Макарије (духовник келије Маруда[2]) наглашава:
„Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве“.
Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља „рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу.“
Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално.
Преносимо и речи архимандрита Нифонта, монаха светогорског манастира Ватопед:
„Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро.
Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на колена и молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца.“
РЕФЕРЕНЦЕ:
[1] Монах одговоран за смештај и оброке гостију манастира. – прим. прев.
[2] Светогорска келија Рођења Пресвете Богородице која је потчињена манастиру Хиландар. – прим. прев.
За ПравославниРодитељ.орг превео: Станоје Станковић
Руски извор: Православие.ру и Агионорос.ру
Коментари