Поштовани православни родитељи,
На тзв. „Дан жена” постављамо један поглед на овај празник очима православног хришћанина.
Како ћемо ми поступити у нашем реалном животу (нпр. да ли ћемо учитељици наше деце купити цвеће за Осми март, дати новац за заједнички поклон , да ли ћемо се као жене захвалити када нам неко честита овај тзв. „празник” или не) – о томе одлучујемо од ситуације до ситуације. Многи поступају на сличан начин као и за Нову годину – захвале се, љубазно узврате са „такође, и Вама“ и иду даље без покретања неког дубљег разговора на тему смисла и стварне истине о томе како је настао овај тзв. „Дан жена”. Када се процењује да је у питању чиста уљудност и формалност („леп повод да се нешто неком честита и буде љубазан”), онда ни нема потребе да се упињемо у објашњавање идеолошке поставке овог вештачког празника.
Најважније је да ми, православне жене и православни мушкарци, знамо који празници су заиста празници, као и да знамо понешто о овим вештачким и лажираним „празницима”.
Овај текст говори управо о томе.
ПравославниРодитељ.орг
***
Осми март као повод за размишљање
Ни као ђак нисам волео осми март. Наравно, не из идеолошких разлога, јер у то време нисам имао појма ни о каквој идеологији осим званичне – живео сам у свету уџбеника који су сви почињали Грозовом сликом (рецимо, у уџбенику ОТО-а, била је слика Тита за стругом). Па ипак, осећао сам се нелагодно пред чињеницом да тада обавезно морамо да пишемо нешто о женама, да обавезно поклањамо нешто учитељици, и да обавезно измишљамо како непрестано помажемо мами. И стално су нам помињали митску Клару Цеткин, Марију Бурсаћ, хероину с Пркоса и извесну, колико се сећам, Кату Пејановић, ангажовану у АФЖ-у.
Али, у мојој кући се, онако урођенички, без много свести, ипак упражњаваху Детињци, Материце и Оци, када су родитељи везивали мене и ја њих, и када смо се, макар најскромније, једни другима „дрешили”. Деца су пролазила најбоље – од њих нико није очекивао превише, а за Материце нису добијала дарове само од мајке, него и од баке, ујне, тетке. То ме спасавало од „безалтерантивности” осмог марта. И захваљујући, између осталог, окретању чеснице са дедом за Божић, као и Материцама, знам да је Достојевски сасвим у праву када, кроз Аљошу Карамазова, тврди да можда читав потоњи живот зависи од неколико лепих успомена из детињства.
Наравно, касније смо видели: осми март, дан жене – револуционарке, успостављен је у свим комунистичким земљама да би се показало како се ОНА еманциповала, престала да буде роб старог поретка, устала у борбу за своја права, итд. Била је то, у Југославији, титоамазонка која не пристаје на своју женственост, маскулинизована „борка” за боље сутра – у ствари, несрећница бачена у фабричку халу, истргнута из свог природног окружења, којој су на плећа, лажући је да је ослобађају, натоварили још најтеретније терете. Још један од револуционарних трикова, који се дају сажети у Орвеловом увиду да је СЛОБОДА РОПСТВО.
Све је то, још у првој половини 20. века знао енглески писац Честертон, који је уочавао парадокс раног феминизма: „Не желим више да слушам мушки диктат, рече жена и оде да се запосли као дактилографкиња”, говорио је. Јер они који су жену индоктринирали да верује да ће јој бити боље само ако се осамостали, у ствари желели су још једног роба суровог капитализма (било оног западног, либералног, било оног источног, етатистичког, који се звао социјализам: руски мислилац Шафаревич назвао их је „двама путевима ка истом бездану”).
Жена је данас „ослобођена” – и зато из топлог дома бежи у „сигурне куће”. Ослободила је себе мајчинства, добила право на утробно чедоморство, ено је како псује у риалити шоуима, има своје „квоте” у политици… И? Колико јој је лепо? А колико горчине мора да пије сваки дан на послу, где је, ако ради у некој од суперсавремених банака, потурају под нос уговор којим се обавезује да до тада и тада неће рађати децу и ићи на породиљско боловање, или док вози ауто продајући суперсавремену робу у улози оног што се некад звало „трговачки путник”, или док, од девет изјутра до пет увече, чами у некој канцеларији, док јој срце вапије за децом која су, код куће, сама самцијата?
О чему је, заправо, реч?
О томе да, како рече Честертон, жени не треба више права, него ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА.
Жена мора, као и дете, бити најзаштићеније биће на свету, зато што њу нико не може заменити у најчудеснијем подвигу на свету – подвигу мајчинства. Величајући ту њену улогу, наш народ каже: И БОГ ИМА МАЈКУ. Да овом земљом не владају нихилисти, вишедетна мајка могла би да живи од државне помоћи и да гаји и васпитава будућност свог народа, будућност Цркве, будућност света. Али овом земљом владају нихилисти, који су заборавили да ће једног дана морати да изађу пред Бога Који има Мајку.
И ту долазимо до хришћанства: славитељи осмог марта хоће да нас убеде како је жена данас постала човек само зато што се укључила у револуцију (још је Албер Ками тврдио да је срж сваке револуције у покушају богоубиства као оцеубиства).
Али, чињенице говоре другачије – жена је постала човек захваљујући хришћанству које је, у Византији, преобразило римско право у нешто много човечније. Јер у паганском Риму, отац је имао право да одлучи да ли ће новорођенче живети или умрети; имао је право да своју децу прода у робље, а жена је била потпуно потчињена мужу, господару коме се није смело противуречити…
А онда је дошла блага вест Еванђеља: Бог је створио мушко и женско да буду супружници, саупрегнути у благи јарам Христов. По Светом Павлу, жене треба да поштују мужеве као Црква Христа, а мужеви да воле жене као Христос Цркву – то јест, да буду сваки дан спремни да се жртвено распињу за своје вољене.
Волети неког значи рећи му: ти никад нећеш умрети, каже митрополит Антоније Блум.
Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили, вели Марина Цветајева…
А ово ново, хришћанско схватање о односима полова није могло да се не одрази и на законе царства православних Римљана – Византије. Да будемо конкретни: уз Јустинијанов Кодекс, најзначајнији византијски допринос правној историји човечанства је чувени зборник закона „Еклога”, у коме су, у области породичног права, уведене новине које су у сржи преобразиле дотадашње норме кад су брак и породица у питању. Захвањујући хришћанском учењу о браку Адама и Еве као плоду љубави која се слободно рађа, „Еклога” уводи елеменат сагласности будућих супружника као битан за склапање брака. Да би момак и девојка ступили у брак, Јустинијанов закон је тражио сагласност очева будућих брачника. „Еклога” је право на сагласност проширила и на мајке младе и младожење, чиме је жена веће друштвено достојанство. У области развода брака, жена је добила право да се разведе од мужа у случају његове полне неспособности, што до тада није био случај. Жена је стекла право да мираз буде у њеној својини доживотно, да муж њиме управља као опомуномоћеник, али да она има право да мираз обезбеди хипотеком на имовину стечену током брака. Једном речју, хришћанство је знатно поправило друштвену улогу жене у односу на претходно, паганско доба.
Какве то везе има са осмим мартом?
Па има: осмомартовски вашар је само покушај да се „женско питање” искористи као средство за разградњу брака и породице, док је хришћанство, подижући жену из статуса робиње у статус слободне супружнице, имало за циљ и чување људског достојанства, али и очување породице.
Зато се, и данас, морамо борити за жену, чији је вечни узор Пресвета Богородица, велика својим смирењем и лепа својом кротошћу, слободна слободом послушања у љубави и узвеличана изнад свих бића која је Бог послао у Свој чудесни свет. Таквој жени, огњеном стубу који нас води кроз таму леденог доба мржње, дужни смо да обезбедимо све услове за остварење пуноте њеног назначења.
ЈОШ ЈЕДНОМ: НЕ ВИШЕ ПРАВА, НЕГО ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА, заснованих на чињеници да и данас, као и пре много векова, не стоји кућа на земљи, него на жени. Борба за жену слободну да буде мајка и домодржница, окружена нежношћу и љубављу мужа и деце, борба је за будућност човечанства, које ће, изгуби ли је, заувек потонути у таму.
Зато се заиста вреди борити.
Извор: Двери Српске
Коментари