Многи православни родитељи који имају децу одраслу довољно да већ могу заснивати своје бракове су у недоумици како да објасне зашто је важно да њихов син или ћерка уђе у брак баш са православним супружником. Посебно уколико живе у иностранству где су православни у мањини (мада, истини за вољу, и у Србији су аутентично православни људи такође у мањини, о људима који само обичајно припадају православној вери овде није реч) често помисле како је можда довољно уколико им зет или снаја буду добри хришћани, без обзира на конфесију, и добри људи.
Уколико брак заиста разумемо као средство за спасење наших душа а не само за пријатно проведен овоземљски живот у слози и заједништву (мада, без духовног заједништва је под знаком питања да ли је поготово у данашње време могуће одржати брак у слози и љубави), тада је јасно због чега је важно да своју децу од малена учимо како да се припремају за православни брак и шта да чине у међувремену док Господ не уреди по молитвама нас родитеља и молитвама наших синова и ћерки – да такав брак и склопе.
Овај текст говори о томе.
Редакција сајта „Православни родитељ“
***
Православна Црква не одобрава брак међу припадницима различитих вера и конфесија. Емилија нуди православним хришћанима који нису у браку практичне савете о томе зашто и како да пронађу православног супружника.
„За разлику од венчања у већини неправославних цркава, у Православној Цркви брак није уговор – правни споразум са разменом завета или обећања – између двоје људи. Заправо, брак представља оснивање Цркве у малом, породичне Цркве, од стране двоје људи, у којој они поштују истинитога Бога и боре се за спасење својих душа. То је и породична Црква која стоји у послушности Христовој Цркви. Како каже Свети Василије Велики, природно је ступити у брак, али то мора бити више од природног; то мора бити јарам који носе двоје људи под окриљем Цркве… У Новом Завету је фокус брака промењен, и основна сврха више није рађање деце већ да људима омогући да спасу своје душе. Сам обред венчања је препун богате симболике која цео овај аспект брака чини веома јасним.“ Отац Алексеј Јанг
Најпре, донесите чврсту одлуку да желите да ступите у брак искључиво са неким ко је православне вере.
Могуће је живети лепо и имати успешну везу са неким ко је хришћанин а није православан, али сврха брака није само леп живот са сталним животним сапутником. Према учењу Православне Цркве, сврха брака је спасење. Онај ко не схвата улогу брака у контексту спасења, може лако одбацити идеју о проналажењу некога ко је верујући и ко припада истој вери – а то је задатак који захтева много стрпљења, челичну вољу и готово непрестану молитву. Али онима који схватају, то је неоспорно вредно чекања и труда.
Већини нас је превише тешко да будемо сами; превише је искушења којима је сувише тешко одолети. Због тога нам је Бог одредио два подједнако света пута: пут монаштва, који представља живот у заједници (мушкарци или жене живе заједно као браћа или сестре), и пут брака, где мушкарци и жене живе заједно као супружници. Оба ова пута су призив од Бога; обично од малена знамо да ли желимо да наша будућа породица буде монашка или световна. Није неуобичајено да ми који се одазивамо световном призиву подлегнемо погрешном схватању да је у реду да световна породица буде мање побожна од монашке. Стварање породице кроз брак и рађање (или усвајање) деце насупрот ступању у монашки чин не значи да она треба да буде мање побожна, мање света.
Према учењима светих отаца, брак између мушкарца и жене би требало да буде одраз односа између Христа и Цркве. Библија учи да брак сједињује два тела у једно (Књига Постања 2:24; Јеванђеље по Марку 10:8). Пошто су једно тело, духовни живот једног супружника има велики утицај на духовни живот другог. Управо због тога нам је забрањено да стварамо брачне односе са неверницима (Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима 6:14)… Православни верници би требало да прихвате и разумеју да је брак између припадника различитих вера из теолошких разлога мање пожељан од брака између два православна верника.
Да би брак одражавао однос између Христа и Цркве, оба супружника морају на исти начин схватати три ствари:
(1) ко је Христос, чему нас учи и шта очекује од нас,
(2) шта Црква јесте а шта није, и
(3) однос између њих.
У супротном, тешко је, ако не и немогуће, дом претворити у Цркву. Православни и инославни не схватају ова три елемента на исти начин; због тога и не припадамо истој вери.
Како би брак испунио своју духовну сврху, у њега морају ући људи са истим духовним циљевима. Циљ брака је да омогући узајамно јачање духовности оба супружника, да им пружи свету подршку у борби да постигну свој заједнички циљ – спасење. Уколико муж и жена на различите начине схватају спасење и шта је неопходно учинити да би се оно постигло, брак само отежава ту духовну борбу.
За православне хришћане који нису у браку али би желели да буду а који су искрено верујући је најсигурније да се не венчавају са припадницима других вера.
Будите онакви какву особу желите да привучете.
Не треба пуно памети за то. Не ради се чак ни о психолошком принципу. У питању је здрав разум: Уколико вам је довољно важно да ваш брачни друг поседује одређену особину, онда би требало да буде довољно важно да исту ту особину (или сличну) развијате и код себе.
Ово је од највећег значаја када је у питању вера. Добро је да желите некога ко редовно иде у цркву, али треба да прихватите да ће таква особа вероватно исто то очекивати од свог супружника, односно вас. Исто важи и за редовне молитве, држање постова, читање духовне литературе итд. Наравно, ово нису хобији којима се неко бави само да би привукао или одушевио другог; ово су духовна стремљења која морају бити учињена свесрдно и из правог разлога, који нема много везе са повећањем нечијег брачног потенцијала. Истовремено, не може се порећи да људи са озбиљним духовним стремљењима обично желе да буду у браку са себи сличнима.
Мада је духовни аспект везе неоспорно најзначајнији (и, вероватно, једини истински важан), није у потпуности погрешно придати одређени значај и осталим факторима. За разлику од култура у којима се бракови уговарају а млада и младожења се ништа не питају при избору супружника, у Православној Цркви се очекује да оба партнера уђу у брак по својој слободној вољи. Иако није исправно судити другима или им ускраћивати хришћанску љубав на основу њихових световних врлина или недостатака, у реду је користити слободу одлучивања да бисмо изабрали некога ко ће се уклопити у оне аспекте световног живота који су нам најбитнији. Уосталом, Бог није створио само анђеле; створио је и људе.
Физичка привлачност је важна у браку, али Црква нас учи да она долази природно и заснована је више на духовној блискости него на томе да ли неко изгледа као супермодел. У том контексту, међутим, иако свети оци изричито опомињу да не треба бирати или одбацивати партнера на основу физичког изгледа, ипак треба рећи да је важно како се представљамо другима. Не можемо променити изглед који нам је Бог дао, и зато је погрешно судити о особи на основу њене појавности, али на нама је шта ћемо урадити са оним што јесмо добили од Бога… Није праведно да човек постави висока очекивања пред некога а сам одбија да их испуни.
Исто се може рећи и за не-телесне факторе као што су образовање, комуникативност, емоционална интелигенција, друштвене вештине и сл. Нико нема право да суди о било коме на основу ових статусно-заснованих квалитета, али нико ко их поседује и сматра да су битни није обавезан да уђе у брак са неким ко их нема.
Пар речи о комплементарним ставовима
Супротности се можда привлаче (или је то заблуда), али се показало да заједнички погледи на свет боље утичу на квалитет и дуговечност везе. Супружници не морају бити клонови, али је од помоћи уколико су њихови ставови углавном исти или бар сагласни.
Када везом управља заједничка вера, постиже се добар део овога. Када људи истински имају исте духовне циљеве, тешко да ће један избегавати превише алкохола а други бити пијанац, или да ће један тежити целомудрености а други порнографији, или да ће један бити умерен у говору а други оговарати и псовати. Сви ми имамо своје мане, засигурно, али кретање заједничком духовном стазом их не само ублажава већ тежи и да их залечи. Штавише, заједнички духовни пут решава већину питања која могу (или ће) довести до разилажења – рађање деце, схватање улоге мужа и жене, дефинисање прихватљивог начина живота итд.
Не-духовна питања су мање осетљива. Није неопходно да двоје људи имају исто образовање, каријере или хобије да би им брак био успешан. Са једне стране, сличности у световним аспектима су добре јер омогућавају да се двоје људи дубље повежу са више аспеката. Са друге стране, нове вештине и интересовања могу обогатити везу. Уопштено говорећи, ипак је боље да двоје људи имају што више заједничког. Мада узајамна љубав и поштовање могу да премосте разлике, превише разлика може отежати одржавање везе. (Брак између неписменe вегетеријнке која је геније за музику и професора књижевности који нема слуха и сваког викенда иде у лов носи одређени ниво напетости – можда чак и сукоба – па би од њега могло да буде више штете него користи.) Ово не мора обавезно бити тачно, али би ипак требало да се добро размотри. Супружници би требало да деле ставове у вези са питањима која су им најважнија – тако да , осим у случају да двоје људи истински не маре за световне ствари, световне сличности и разлике међу њима се ипак морају узети у обзир.
Обратите се најбољем „проводаџији“.
Ово не значи да препоручујемо интернет сајтове за проналажење партнера, брачне посреднике или разноразне проводаџике, већ молитва.
Бог је Адаму створио Еву јер је схватио да није добро да мушкарац буде сам (Књига постања 2:18-22). Иако наша Црква не проповеда да је Бог за сваког од нас створио одређену особу, Он и даље има важну улогу у поступку проналажења супружника. Путеви двоје људи се укрштају искључиво по Божијој милости. Тачно је да свако има слободну вољу да ступи, или не, у везу са особом коју му Бог пошаље, али је немогуће пронаћи некога ко нам одговара без Божје помоћи.
Због тога је тако важно молити се. Бог зна наше жеље, али ми сами морамо признати Његову улогу у процесу испуњења тих жеља. Постоје посебне молитве за проналажење супружника које би требало да се читају најмање два пута дневно (током јутарње и вечерње молитве) да бисмо Богу исказали захвалност за помоћ коју пружа. Такође је важно замолити рођаке и пријатеље да се моле за исто. Молитве светитељима су од изузетне користи – нарочито молитве Светој Ксенији, нашем светитељу заштитнику и анђелу чувару. Такође је добро разговарати са монасима и духовним оцем током овог процеса; њихови савети и молитве су нарочито значајни.
За разлику од световних проводаџија – неке особе или службе – који ће након што им се пошаље профил у одређеном року послати неколико одговарајућих предлога, Бог није дужан да детаљно објашњава Своје планове. Он може на молитву одговорити одмах, или након година сталне посвећености молитви. Оно што знамо је да Бог бира оно што је добро за нас. Он понекад одлаже упознавање могућих супружника зато што једно од њих није спремно; добар брак захтева изузетно висок ниво зрелости. Понекад ће двоје људи бити добар пар у будућности али не и у садашњости; Бог то види и понекад спречава да се ствари прерано догоде. Понекад, опет, Бог укрсти путеве двоје људи али они сами треба да схвате да су једно за друго. За све ово је потребно време.
Колико год је важно да се човек обрати Богу у вези са проналажењем супружника, подједнако је битно да му се молитвено обратимо и у вези са тим шта да чинимо у међувремену. Постоје молитве за људе који нису у браку чија је сврха да им помогну да прођу кроз тежак период између младости и брака, и молитве за целомудреност за све људе, без обзира да ли су у браку. Захтева се да људи у брак уђу девствени – Бог то очекује, а целомудреност је увек неопходна, чак и у браку. Круне које се носе током чина Православног венчања имају троструку симболику од којих је једна победа над телесним искушењима. Ту победу је тешко остварити без Божије помоћи, и свако ко није у браку би требало да се моли за њу, без обзира да ли је брак на видику или не. Бог прашта и благослови чак и оне који су изгубили девственост али су се покајали и одлучили да се боре.
Увек имајте на уму крајњи циљ.
Упркос бројним духовним и међусобним борбама, брак према ком се људи односе са пажњом и на прави начин може им пружити живот пун награда. Људи који немају монашки призив треба да желе брак и да му се радују. Међутим, брак није сам себи циљ, већ само средство за постизање циља. Циљ је, наравно, неизмерна награда вечног живота. Када се ово има на уму, време пре брака пролази на бољи и смисленији начин.
Другим речима, не треба сматрати да је време између јављања жеље да се ступи у брак и проналажења одговарајуће особе период застоја. Током тог периода не треба ништа одлагати – нарочито не духовни развој. То је заправо време када треба што више напредовати. Све проблеме које имамо пре брака уносимо у брак. И мада супружници треба да се помажу међусобно и носе бремена једно другога у духу Хришћанске љубави (Посланица Светог апостола Павла Галатима 6:2), нико не може решавати туђе проблеме. Брак обезбеђује подршку али не и чаробни лек за било шта осим можда за усамљеност. „Сам и задовољан“ није мање пожељна алтернатива већ предуслов да се буде „у вези и задовољан“.
Никада не знамо какве планове Бог има за нас. Људи који нису у браку не би требало да се понашају као да брак само чека на њих, јер се то можда неће догодити ни за десет или двадесет година. Исто тако, не треба ни да живе као да никада неће ступити у брак или да је брак далека будућност, јер се жеља за браком може родити већ следећег минута, дана или месеца. Поента је да треба живети као Божји слуга, без обзира на све. Временом, Божја воља постаје очигледна.
Сами бирамо свој пут кроз живот, али Бог је тај који управља наше кораке (Приче 16:9).
Нека Господ помогне Својој деци која нису у браку у њиховој потрази за светим и достојним супружником, али и да сами остану свети и достојни док не остваре свој циљ.
Аутор: Емилија Бачић-Тулевски
Превод: Драгица Михаиловић
Извор: How to marry well
Коментари