Бог очекује од деце да поштују родитеље. Емилија објашњава зашто многа деца то не чине и шта родитељи треба да ураде да би то променили – јер Бог и даље очекује оно што очекује.
Упомоћ, дете ме излуђује!
Многи родитељи данас не знају како да изађу на крај са својом децом. Не знају зашто су деца ван контроле и не знају како то да зауставе. Гледају друге родитеље чија су деца послушна, пристојног понашања и поштена, мислећи да су та “добра деца” једноставно друкчија – да су израсла из боље саднице, да тако кажем, а да њихова сопствена деца никада нису имала шансу да израсту у такву. То је само делом тачно: не у смислу да су нека деца рођена боља или гора, него да нека деца нису имала бољу прилику да израсту у боље особе. Разлог због кога нека деца никада не добију ту могућност је тај што им родитељи ту прилику никада нису ни пружили.
На први знак проблема са дететом, одвлачимо га код лекара или психијатра да откријемо шта то са њим није у реду. У нади да постоји таблетица која ће нам поправити дете, често се не потрудимо да се загледамо у корен проблема, који је и изазвао тај проблем који ће лекар или психијатар дијагностиковати. Скоро у свим случајевима, у корену сваког видљивог проблема је духовни проблем.
Наравно, постоје неки изузеци. Неко дете је немирно или не пази на часу зато што не види таблу и требају му наочаре. Можда није лењ већ болестан од вируса, инфекције или друге болести. Међутим, ово су изузеци. Најчешће се дешава да се проблем манифестује искључиво на пољу понашања, а проблеми у понашању сви имају исти извор: духовни проблем који треба решити.
Можете да скинете све шарене бобице отровне биљке која напада ваш жбун, али ако не ископате корен који је скривен под земљом, отровни плодови ће опет нарасти. Управо то се дешава када покушамо да решимо духовни проблем секуларним решењима. Сваки покушај – свака таблета, свака казна, свака терапија, сваки подржавајући коментар – уклања само један видљиви симптом, један плодић шарене, отровне биљке. Многи обесхрабрени родитељи схвате да се нове бобице појављују много чешће и много брже него што их ми можемо обрати.
Ова врста родитељства, која решава само проблематичне симптоме када се појаве, напослетку води ка поразу и безнађу.Тај приступ ка поразу јер лечење није усмерено на прави проблем, већ само на последице тог проблема или на његове нуспојаве. У случају употребе лекова, овај приступ може изазвати још горе проблеме, што се може видети из нежељених дејстава било ког психосоматског лека који је тренутно на тржишту. Овај приступ води безнађу јер сви, укључујући ту и дете, виде да га лече али да му суштински не помажу. Беспомоћност је једнака безнађу.
Свако дете је одговорно за своје понашање, али не заслужује свако дете да га за то понашање окривимо. Када дете не учимо од првогa дана како очекујемо да се понаша, када га не учимо и не позивамо на одговорност када се не понаша у складу са постављеним правилима понашања, зашто нас онда чуди када дете постане неодговорно, непристојно и немогуће? Не би требало да нас чуди.
Било да дете неће да ради домаћи, било да нас лаже или да нешто крије од нас, било да страхујемо да ће повредити свога брата или сестру или да ће нас убити на спавању, суштински проблем је исти: дете не испуњава хришћанску дужност да поштује родитеље. Када је дете мало, ово му је заиста највећа хришћанска дужност. Када је дете превише мало да правилно одлучује само за себе, једини му је посао да живи по упутству хришћана који доносе одлуке за њега. Међутим, ово једино функционише када они који су задужени за доношење добрих одлука – родитељи – такве одлуке и доносе.
Не постоји на свету ниједна дијагноза – проблем у понашању, проблем у учењу, проблем пажње, болест – која оставља дете без могућности да буде свето. Бог нас једноставно не прави таквима да нам је онемогућено да живимо добар хришћански живот. Можда наша деца заиста имају неку дијагнозу, али није та дијагноза разлог што су деца непослушна и безобразна, већ је уствари највероватније управо обрнуто.
Реципрочна Пета Заповест: Буди родитељ свом детету.
Бог заповеда сваком детету Поштуј оца свога и матер своју (Изл. 20:12); у Православљу ово је пета од Десет Заповести. Без обзира какви смо ми родитељи, деца требају да нас воле, поштују и слушају. Ово је закон природе, јер кроз родитеље Бог даје деци живот. Међутим, такође је закон природе и да пазимо на децу онако како то Бог очекује.
Својој деци дајемо добре домове и добро образовање, обезбеђујући им све материјално што им је потребно и што желе, а они се некада понашају као да нимало нису захвални. Зашто та деца не испуњавају своју јудеохришћанску обавезу да поштују родитеље? Пре него што скочимо да их осудимо, требало би да се упитамо да ли смо ми искрено били онакви родитељи каквим Господ очекује да будемо.
Без обзира колико се трудимо за успех и удобност деце у материјалном свету, често показујемо нехат према њиховом развоју да постану хришћани. Најнижи нам је приоритет, ако је уопште приоритет, да помогнемо деци да постану света, што значи да буду успешни у Божијим очима и да им приуштимо духовне утехе, које се једино остварују отварањем њихових срца ка Господу,како би од Њега добили благослов. Наша највећа и најбитнија одговорност као родитеља мало везе има са тим шта ће наша деца бити кад одрасту на овоме свету. Наша највећа и најбитнија одговорност је да пазимо на њихову душу. Истина је да спасење долази од Господа Исуса Христа, а не од родитеља; али како ће Га наша деца пронаћи ако их не водимо у Његовом правцу? Ако непослушно дете одрасте у непослушну, духовно немарну одраслу особу, која је шанса да ће пронаћи Бога и покајати се пре него што буде касно? Ако деца не науче да поштују земаљске родитеље док су мала, како ће када одрасту научити да поштују Бога, свог небеског Оца? Ако желимо да деца имају што већу шансу да проведу своје одрасло време живота и вечност са Господом, морамо их са Њим упознати док су још мали.
„Не би нас изненадило да је апостол Павле написао цело поглавље,
или чак целу једну посланицу, да оцрта одговорности родитеља.
Уместо тога, сажео је сво родитељство у један стих,
што је био у могућности да уради јер је тај посао прецизно дефинисан.
`Него их подижите у васпитању и науци Господњој` (Еф 6: 4, прим. прев.)”
Џон Мекартус, Успешно Хришћанско родитељство, 1998.
Спасење је најбитнији разлог да водимо децу према Христу, али постоји и још један непосреднији разлог који се налази у нашем домену: када одгајамо децу у Господу, једна од земаљских награда које ћемо добити је миран породичан живот пун поштовања. Ако у породици имамо мржњу (или непоштовање, несугласицу, несклад), то значи да се најмање једна особа у породици дави у духовном проблему. А по свој прилици, дави се више од једне особе. Међутим, у породици изграђеној на љубави према Богу, родитељи и деца су природно усмеренији да воле и једни друге. Када је дете у питању, његова љубав садржи поштовање и послушност, које се касније преводе у поштовање и послушност у школи, друштву и у другим међуљудским односима. Када је родитељ у питању, његова љубав садржи духовно руковођење, а не само овосветско. Ако поштујемо Бога и ако наша деца поштују нас, тада ће она научити да поштују и Њега. Ако поштују Њега, поштоваће и нас.
Да би веза родитеља и детета функционисала како треба и глатко како то Бог жели, не би требало да тежимо да одгајимо децу на начин који је другачији од Његових планова. Сви смо направљени према Његовом лику – како деца тако и родитељи; не смемо скидати поглед са тог лика када доносимо одлуке у вези са васпитањем наше деце. Све што их учимо, све чему их излажемо и од чега их штитимо и све што од њих очекујемо – у свему томе мора да се огледа лик Божији, јер је тај лик она истинска, унутрашња природа свакога од нас. Што више покушавамо да будемо нешто што нисмо и што више покушавамо да деци дозволимо да постану нешто што нису, то ће нам већи бити родитељски кошмари.
Наставиће се… „Како васпитавати личним примером“
Аутор: Емилија Бачић-Тулевски
Превод: Марко Спасеновић (лектура: С.С.)
Извор: Orthodox Writer
Портал „Православни Родитељ” захваљује ауторки на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.
Коментари